Prikaz
Kratki roman Prokleta avlija, čije pisanje je Andrić započeo između dva svetska rata, a dovršio ga i objavio 1954. godine, smatra se piščevim remek-delom. Komponovan je narativnim postupkom „upričavanja priče“ (prstenasta, okvirna strktura). Ima više pripovedača koji jedan od drugoga preuzimaju kazivačku poziciju. Pripovedanje u ovom romanu može se predstaviti i slikom koncentričnih krugova koji se skupljaju do samog jezgra priče.
Kao i svi drugi Andrićevi romani, izuzimajući Gospođicu, Prokleta avlija okrenuta je istoriji ali na drukčiji način od višegradske, travničke i sarajevske hronike. Roman je ispripovedan smirenim, nepristrasnim tonom, kojim se odmereno i sugestivno teži objektivizaciji, kako je to kod Andrića već običaj i pravilo.
Do centralne, istorijske priče iz XI veka o tragičnoj sudbini Džem-sultana, Andrić nas dovodi posredno. O Džem-sultanu pripoveda mladi polu-Turčin Ćamil, koji u njemu vidi svog sudbinskog srodnika i preteču. O Ćamilu pripoveda prestravljeni Jevrejin Haim, a svi oni su samo uspomena fra-Petra na dane provedene u stambolskom zatvoru, „prokletoj avliji“. Tu uspomenu, opet, grli luk sećanja bezimenog mladića (pisca?), koji, gledajući u zimski dan na fra-Petrov grob, vraća u sebi ceo tok priče.
Svi protagonisti Proklete avlije, ma koliko različiti, čuvaju u sebi iskustvo sužnja, pa svet, makar i nesvesno, osećaju kao ograničen, teskoban prostor. Kao da je samo postojanje tamnovanje. (Naslov romana simbolički je ključ čitanja.) Uskomešanost zatvora u koji se sliva zli talog imperije koja je prešla svoj vrhunac, ali gde, igrom slučaja, zalutaju i ljudi koji su samo drukčiji od ostalih, postaje neka vrsta zamene za svet: on traje u vremenu i ne obazire se na pojedinačne ljudske sudbine koje ga tvore. „Svi su sporedni i nevažni“ zapisuje Andrić. „Avlija živi sama za sebe, sa stotinu promena, i uvek ista.“
Odlomak
I poglavlje
(...)
Upravnik ove čudne i strašne ustanove je Latifaga, zvani Karađoz. Taj nadimak mu je odavno postao pravo i jedino ime i pod tim imenom je poznat ne samo ovde nego i daleko izvan zidova Proklete avlije. On je i svojim izgledom i svima svojim osobinama njeno oličenje.
Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj školi; tih čovek, ljubitelj knjige i razmišljanja, oženio se već u zrelim godinama i imao je svega to jedno dete, muško. Dete je bilo živo i bistro, volelo je knjigu, ali naročito muziku i svaku igru. Do četrnaeste godine dečak je dobro učio i izgledalo je da će poći očevim stopama, ali tada je njegova živost počela da se pretvara u bes, a njegova bistrina okrenula naopakim putem. Dečak je brzo stao da se menja, čak i fizički. Naglo se raskrupnjao i neprirodno se ugojio. Njegove umne, smeđe oči stale su da igraju kao na zejtinu. Napustio je školu i počeo da se druži sa kafanskim sviračima i mađioničarima, sa kockarima, pijanicama i pušačima opijuma. Sam nije imao nekog naročitog dara za veštine, ni prave strasti za kocku i piće, ali ga je privlačio taj svet i sve ono što se plete oko njega, isto kao što ga je odbijalo sve što je pripadalo svetu mirnih, običnih sudbina, ustaljenih navika i redovnih obaveza.
Bujan i još neiskusan, mladić je brzo upao u sumnjive poslove i drske podvige svoga društva i došao u sukob sa zakonom. I ne jedanput. Otac ga je vadio nekoliko puta iz zatvora, koristeći se svojim ugledom i svojim poznanstvima sa ljudima na položaju, naročito sa upravnikom celokupne policije, starim i dobrim školskim drugom. „Je li moguće da moj sin obija kuće, pljačka trgovce i otima devojke?“-pitao se očajni otac. A stari iskusni upravnik mu je odgovaro mirno ali po istini. Da krade, ne krade baš, ni trgovce ne vara, ni devojke ne otima lično, ali gde god se stvari dešavaju, možeš biti siguran da ćeš i njega tu negde u blizini naći. A ako ga ovako ostavimo, zagaziće i sam u prestup. Nego valja tražiti zavremena neko rešenje. I upravnik gradske policije našao je „rešenje“, koje je smatrao kao jedino moguće, dakle najbolje: da mladića koji je pošao zlim putem uzme u svoju službu. I kao što biva, od mladog čoveka, koji je bio već zauzeo svoje mesto među kockarima i gospodskim dangubama, postao je dobar i revnostan stambolski policajac.
Nije to postao odjednom. Kolebao se prvih godina i tražio svoje mesto, a našao ga je tamo gde se najmanje moglo očekivati, u radu protiv svog nekadašnjeg društva. Nemilosrdno se okomio na skitnice, pijanice, secikese, krijumčare i svakojake nesrećnike i dokonjake iz tamnih kvartova Stambola. Radio je sa strašću, sa neobjašnjivom mržnjom, ali i sa veštinom, sa poznavenjem te sredine kakvo je samo on mogao da ima. Te stare veze pomogle su mu da proširi krug svoga rada, jer sitni prestupnici odaju krupne. Podaci o ljudima se gomilaju, obaveštačka mreža se pojačava i širi. Izuzetna revnost i uspesi u službi doveli su ga posle desetak godina za pomoćnika upravnika ovog velikog „prihvatilišta“. A kad je stari upravnik umro od srčane kapi, on je bio jedini koji ga je mogao zameniti. Tada je počela njegova vladavina u Prokletoj avliji. I traje, evo, već dvadesetu godinu.
Raniji upravnik, tvrd i iskusan starac, imao je kruti, klasični način upravljanja. Za njega je bilo glavno da svet poroka i bezakonja u svojoj celini bude što jasnije obeležen i što bolje odvojen od sveta reda i zakona. Pojedinac i njegova krivica nisu ga mnogo zanimali. U toku mnogih godina on je na Prokletu avliju i na sve što živi u njoj gledao kao na karantin, a na njene stanovnike kao na opasne i teško izlečive bolesnike koje raznim merama, kaznama i strahom, fizičkom i moralnom izolacijom treba držati što dalje od takozvanog zdravog i poštenog sveta. A inače, u svemu ih prepustiti same sebi. Ne dati im da izađu iz svog kruga, ali i ne dirati ih bez potrebe, jer se od tog dodira ništa dobro ni pametno ne može izroditi.
Novi upravnik je celim svojim stavom i svima postupcima stao odmah da primenjuje drukčiji način.
Već prve godine Latif je, kad mu je otac umro, prodao veliku, lepu očinsku kuću u Novoj mahali i kupio jedno zapušteno, veliko imanje iznad same Proklete avlije. Sve u kiparisima, ono je ličilo na pusto ostrvo ili starinsko groblje. Od Proklete avlije bilo je odeljeno raselinom sa šumom plemenitih drveta i čitavim sistemom raznih ograda i visokih zidova. Tu je, pored bogate žive vode, među starim drvetima, sagradio lepu kuću, koja je gledala na protivnu stranu padine i tako bila zaštićena od južnog vetra i nezdravog zadaha iz arsenala i pristaništa. Kuća je imala veliko preimućstvo da je i vrlo udaljena od Proklete avlije i vrlo blizu njoj. Po celom izgledu, po miru i čistoći, to je bio drugi svet, na hiljadu milja odavde, a ipak u samom susedstvu Avlije i nevidljivo vezana sa njom. Služeći se prekim, samo njemu pristupačnim puteljcima, Karađoz je mogao u svako doba dana, pravo od svoje kuće, neopažen ući u Avliju. (Tako se nikad nije tačno moglo znati kad je tu a kad nije, ni otkud može odjednom iskrsnuti.) Upravnik se tom mogućnošću često koristio. Nadzirao je lično i zatvorenike i njihove čuvare. I poznavajući gotovo svakog od zatočenih, njegovu prošlost i njegovu sadašnju krivicu, on je sa dosta prava govorio da „zna kako diše Avlija“. A kad pojedinca i nije znao baš u glavu, poznavao je onu skitničku i prestupničku dušu u njemu i u svakom trenutku mogao je stati pred njega i nastaviti razgovor o njegovoj ili tuđoj krivici. A isto tako, i još bolje, poznavo je svakog čuvara i njegove dobre i rđave, javne i skrivene osobine i sklonosti.
Tako je bar sam govorio i time se uvek hvalio. I tako je celog veka ostao i u najužoj vezi sa svetom nereda i kriminala, koji je u mladosti zauvek napustio, i u isto vreme iznad njega i daleko od njega, odeljen svojim položajem i svojim gustim baštama i za druge neprelaznim železnim ogradama i vratnicama.
Od samog početka Karađoz je „radio iznutra“. Po tom svom neobičnom načinu rada on je bio i mnogo gori, teži i opasniji, i u izvesnom smislu, ponekad bolji i čovečniji od ranijih upravnika. Od beskrajnog i neuhvatljivog preplitanja tih suprotnosti sastojao se njegov neobični odnos prema Avliji i celom onom ljudstvu koje je kao spora, mutna reka prolazilo kroz nju. Ni najstariji i najlukaviji gosti Proklete avlije nisu mogli uhvatiti kraja ni konca toj Karađozovoj igri, koja je bila potpuno lična, puna neočekivanih i smelih obrta i smicalica, vrlo često u protivnosti sa svim pravilima policijskog rada i postupanja i sa opštim društvenim običajima i navikama. Već prve godine on je stekao svoj nadimak Karađoz. I zaista je ta Avlija i sve što je sa njom živelo i što se u njoj dešavalo bila velika pozornica i stalna gluma Karađozovog života.
Rano pregojen, kosmat, tamne puti, on je rano i ostareo, bar naizgled. Ali je njegov izgled mogao da prevari čoveka. Sa svih svojih sto oka težine, on je, kad bi zatrebalo, bio živ i brz kao lasica, a njegovo teško i mlohavo telo razvijalo je u takvim trenucima bikovsku snagu. Iza pospanog i kao mrtvog lica i sklopljenih očiju krila se uvek budna pažnja i đavolski nemirna i dovitljiva misao. Na tom licu tamnomaslinaste boje nije niko nikad video osmeh, ni onda kad bi se celo Karađozovo telo treslo od teškog unutarnjeg smeha. To lice je moglo da se steže i rasteže, menja i preobražava, od izraza krajnjeg gnušanja i strašne patnje do dubokog razumevanja i iskrenog saučešća. Igra očiju u tom licu bila je jedna od velikih Karađorđevih veština. Levo oko bilo je redovno gotovo potpuno zatvoreno, ali se između sastavljenih trepavica osećao pažljiv i kao sečivo oštar pogled. A desno oko bilo je širom otvoreno, krupno. Ono je živelo samo za sebe i kretalo se kao neki reflektor; moglo je da izađe do neverovatne mere iz svoje duplje i da se isto tako brzo povuče u nju. Ono je napadalo, izazivalo, zbunjivalo žrtvu, prikivalo je u mestu i prodiralo u najskrovitije kutove njenih misli, nada i planova. Od toga je celo lice, nakazno razroko, dobivalo čas strašan, čas smešan izgled groteskne maske.
U svojim razgovorima o Karađozu hapsenici su, pretresajući svaku pojedinsot o njemu, govorili naročito mnogo i često o tim njegovim očima. Jedni su tvrdili da ne vidi ništa na levo oko, drugi opet da baš na ono desno iskolačeno, ne vidi. I za dvadeset godina se nikad nisu mogli složiti u tome, ali su uvek i svi strepeli od pogleda tih njegovih očiju i izbegavali ga, ako je ikako moguće bilo.
Ničeg od teškog dostojanstva osmanlijskog visokog činovnika nije bilo na Karađozu ni u njegovom govoru i kretanju. U svakom pojedinom slučaju, sa svakim osumnjičenim licem on je igrao naročitu igru, bez stida i obzira, bez poštovanja drugog čoveka i sebe sama. Radio je uvek neočekivano, kao po nekom nadahnuću. Upadao je u razno doba dana i noći i prilazio pojedincu ili čitavoj grupi hapsenika.
- Phi, phi, phi, phiii!
Izgovarao je te svoje slogove u različitim visinama i intonacijama, svaki put drukčije, a uvek tako kao da se čudi i gnuša i nad tim čovekom i nad samim sobom i nad „stvari“ koja je među njima.
- Šta je? Ti još ovde čmavaš? Phi! Nego dede, kako je ono bilo?
Tako je razgovor počinjao, ali se nikad nije moglo znati kakav će dalji njegov tok biti. To je moglo biti dugo ispitivanje sa poznavanjem svih pojedinosti, sa teškim pretnjama koje su često bile samo pretnje, ali od kojih se svaka mogla tog istog časa pretvoriti u strašnu stvarnost. Mogla su to biti uporna, opasna i neodoljiva nagovaranja, ali i bezdušne lakrdije bez vidljivog smisla i cilja.
Ako pritešnjen i izmučen čovek, želeći da se oslobodi bar za trenutak Karađozovog pritiska, stane da preklinje i da kroz iskren ili glumljen plač uverava o svojoj nevinosti, Karađoz je mogao odjednom da promeni držanje i da stane da se udara po čelu.
- Šta veliš, ni kriv ni dužan nisi? Ih, kud mi to kaza baš sada, pobogu čoveče. Phi, phi, phiii! Da si rekao da si kriv, još sam mogao da te pustim, jer krivih ovde ima mnogo. Svi su krivi. Ali baš nam jedan nevin treba. I zato te ne mogu pustiti. Da nisi sam rekao, još bi nešto i moglo biti. Ovako, sada, valja da sedim ovde dok ne pronađem negde nekog nevinog, takvog kao što si ti, da te smeni. Sad, sedi i ćuti!
I Karađoz, obilazeći dalje Avliju, u pratnji nekolicine čuvara, nastavlja svoju igru, sad već samo sebe radi, viče da sve odjekuje, i ne može da se zaustavi.
- Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nešto rđavo. Svaki, dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dođe, taj je kriv, ili se makar očešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljde krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.
Malo-pomalo ceo taj monolog, govoren u hodu, postaje sve brži i življi, dok se ne pretvori u ludačku viku i psovanje svega što ova Avlija zatvara i što živi izvan nje. U glasu mu, ispod sve grubosti i velikog gnušanja prema svemu, jedva čujno trepti nešto kao suzan grč žaljenja što je sve to tako.
A onaj „nevini“ sad zna da može da sedi još nedeljama a da ga Karađoz više ne pogleda.
Desi se da može da za koju nedelju posle ovog slučaja doću u grupi ugledni rođaci nekog bogatog mladića koji je uhvaćen zajedno sa svojim rđavim društvom, da mole Karađoza da ga pusti jer je nevin. On se odjednom sav izmeni, kao da se nečeg prisetio, zamisli se i uozbilji, oba oka za trenutak sklopi, tako da mu se lice oduži i izmeni izraz, nagne se učtivo ka moliocima, utanji glas.
- Jeste li vi rekli onima koji su ga uhapsili da je nevin?
- Jesmo, dakako da smo rekli, ali...
- E, to ste pogrešili. Phi, phi, phiii! To ne valja. Jer baš sad hvataju nevine i puštaju krive. Takav je nov red. Ali kad ste vi sami pred vlastima izjavili da nije ništa kriv, moraće da ostane ovde.
Ljudi gledaju, zbunjeni, u njegovu smirenu masku očekujući da se Karađoz nasmeje i okrene stvar na šalu. I sami se pomalo smeškaju. Ali on ostaje neumoljivo ozbiljan, hladan i učtiv. I tako ih otpremi. A oni još dugo ne mogu da se priberu. Pričaju stvar među prijateljima, idu pa se žale uticajnim poznanicima, koji sležu ramena i odmahuju rukom, kao ljudi koji tvrdo veruju da u Karađozu sedi i iz njega govori sam đavo, i to ne jedan.
Ali Karađoz će možda već sutradan, prelazeći Avliju, presresti onog prvog „nevinog“ i odjednom nastaviti razgovor od pre tri nedelje. Prići će mu naglo, uneti mu se u lice, gledajući kao da će ga proždreti.
- Phi! Šta ti misliš, dokle ćeš ovde da smrdiš? Kao da nema smrada i bez tebe. Odmah da se gubiš odavde, jesi li čuo? Kupi prnje i da te moje oči više ne vide, jer ću narediti da te prebiju kao mačku.
U prvi mah skamenjen od iznenađenja, čovek odjednom prikupi snagu i samo klisne iz Avlije, ostavljajući ono svojih sitnica da se čuvari i hapsenici otimaju o njih.
U svojoj „igri“ Karađoz je mogao sate da provede sa čovekom optuženim za neku krađu ili utaju, za silovanje, tešku povredu ili bekstvo, da se benavi, da urla ili šapuće, da izigrava glupaka ili ostrvljenog krvnika ili čoveka od srca i razumevanja, sve naizmence i sve sa istom iskrenošću i ubedljivošću. Ponekad se rvao sa takvim čovekom ili grlio, bio ga ili milovao, i jednako mu se unosio u oči: „Priznaj, jadi te ne znali! Priznaj, i spasi glavu, jer vidiš da ćeš krepati u mukama. Priznaj!“
A kad postigne cilj, izvuče priznanje i dobije podatke o saučesnicima ili o mestu na kom je skriven ukradeni novac, on samo otare dlan o dlan, kao čovek koji je najposle svršio prljav i neprijatan posao, zbaci sve te maske odjednom kao izlišne i predaje stvar redovnom postupku. Ali ni tada ne zaboravlja i ne napušta potpuno onog koji je priznao, nego mu često svojim iskazom pomaže i olakšava.
Nerazumljiva je bila ta njegova beskonačna i čudna igra, ali on, u stvari, kao da nije verovao nikad nikom, ne samo okrivljenom ni svedoku nego ni samom sebi, i stoga mu je bilo potrebno priznanje kao jedina donekle stalna tačka sa koje se može u ovom svetu, u kom su svi krivi i dostojni osude, održavati bar privid neke pravde i kakav-takav red. I on je to priznanje tražio, lovio, cedio ga iz čoveka sa očajničkim naporom, kao da se bori za svoj rođeni život i razmršava svoje nerazmršljive račune sa porokom i prestupom i lukavstvom i neredom.
Ta igra je izgledala u većini slučajeva izlišna i neshvatljiva i nedostojna, toliko je bila zamršena i izvitoperena, a u stvari je bila dobro i trezno sračunata i redovno postizavala svoj cilj. U njoj nije bilo ponavljanja ni rutine, bila je uvek nova i rasla sama iz sebe, tako da je zbunjivala i najiskusnije, okorele i česte goste Proklete avlije. Ponekad je postajala nerazumljiva i onima koji već godinama rade sa Karađozom. O njoj su išle priče po Stambolu, toliko su njegovi postupci izgledali ponekad nečovečni i suludi a ponekad opet neuračunljivo blagi i puni sažaljenja i obazrivosti.
Zbog svega toga žalbe na Karađoza bile su česte i raznovrsne; čak se postavljalo pitanje njegovog smenjivanja; veziri su na Divanu raspravljali o njemu, i ne jednom. A na kraju krajeva, sve je ipak ostajalo po starom. Svi su znali da je Karađoz upravnik na svoju ruku, čudan i samovoljan, ali su isto tako znali da nije lako naći čoveka koji bi se tako dan i noć nosio sa celim jednim svetom lopova, skitnica i degenerika svake vrste i držao ih u svojoj Avliji u kakvom-takvom zaptu i redu. I Karađoz je ostajao i dalje na svom mestu da upravlja Prokletom avlijom.
Ceo svet je nalazio da je to najprirodnije rešenje. Ceo svet, računajući tu i svet iz Poklete avlije. Tu je Karađoz oduvek bio stalan predmet razgovora, ogovaranja, podsmeha, psovanja, mržnje, nekad i fizičkih napadaja. (Opsovati svakom prilikom Karađozovu ćerku, to je ustaljen, davnašnji običaj u Avliji.) Svi oni, omađijani, prate i tumače svaki Karađozov korak i pogled, svaku reč; strepe od njega, izbegavaju ga kad mogu i koliko god mogu. Ali ti isti ljudi govore o njemu sa nepriznavanim divljenjem i prepričavaju njegove podvige. Svi su oni navikli na Karađoza, srodili se na svoj način sa njim. Grde ga, ali kao što se grdi voljeni život i kleta sudbina. On je deo njihovog prokletstva. U stalnoj strepnji i mržnji, oni su postali jedno s njim i teško im je bilo zamisliti život bez njega. I kad već mora da postoji Prokleta avlija i u njoj upravnik, onda je još bolji ovaj i ovakav. Njegov način rada čudovišan je i ponekad za pojedinca strašan, ali u tom načinu postoji uvek mogućnost iznenađenja, u rđavom ali i u povoljnom smislu, kao neka vrsta večite lutrije i stalne neizvesnosti za hapsenika. Od toga im sve, pa i sam Karađoz, postaje podnošljivije i lakše, ili bar im izgleda tako, jer svi oni vole kocku i izbegavaju izvesnost koja je za njih uvek teška. sav taj prestonički svet poroka i nereda smatrao je Karađoza svojim; on je bio njihov „krmak“, „stenica i krvopija“, „pas i pasji sin“, ali njihov.
Takav je Latifaga, zvani Karađoz.
(...)