Prikaz
Reč je o posthumno objavljenom Andrićevom rukopisu. Tokom treće decenije dvadesetog veka Andrić je objavio pet pripovedaka sa zatvorskom tematikom. Počev od priče „Zanos i stradanja Tome Galusa“ u kojoj autor svoga junaka vidi u Trstu kao slučajno zatočenog mladića, preko proza „Na sunčanoj strani“, „Sunce“, „U ćeliji broj 115“ pa do priče „Iskušenje u ćeliji broj 38“, Andrić prati nesrećnoga mladića tokom svih njegovih tamničkih stradanja. U sastav proze Na sunčanoj strani ušao je i prvi deo triptiha „Jelena žena koje nema“ koji se, kada je prvi put objavljen, pojavio sa podnaslovom „Galusov zapis“. S druge strane, u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti pronađena su dva nepublikovana poglavlja rukopisa Na sunčanoj strani („Postružnikovo carstvo“ i „Prokleta istorija“) koji se po svim karakteristikama (odnos među junacima, toponimi, razvijanje sižea) mogu smatrati sastavnim delom spomenute proze. Prateći „personalnu hronologiju“ Tome Galusa, iz objavljenih priča i neobjavljenih fragmenata bilo je mogućno konstruisati u velikoj meri koherentnu romanesknu celinu.
Glavni junak nedovršenoga „romana“ može se smatrati Andrićevim dvojnikom. Ivo Andrić, i sâm politički sužanj, i junak tamničke proze Toma Galus, čine se kao duhovni blizanci: stvarna i imaginarna hronologija kao da su se izmešale. U liku Tome Galusa, više nego kod bilo kog drugog, mogu se naslutiti određene autobiografske projekcije. Međutim, ako se u Andrićevim ranim delima – Ex Pontu, Nemirima i pesmama – javlja lirski subjekt koji neposredno, u prvom licu jednine, artikuliše specifično, konkretno i stvarno tamničko iskustvo, pri čemu se jasno ne uočava distansca između pisca i lirskog subjekta, u prozi o Tomi Galusu reč je o jednom višem stepenu transpozicije: tim postupkom nekadašnji lirski subjekt uspostavlja se kao element složene prozne strukture. Promena statusa lirskog glasa i formiranje konkretnog proznog karaktera u funkciji su prozne, moglo bi se reći „epske“ objektivizacije jedinstvenog tamničkog iskustva. Mada bi se, gledano sa stanovišta evolutivnog kriterijuma, „roman“ Na sunčanoj strani mogao smatrati tačkom na prelazu Andrićeve lirske faze u epsku. Prema mnogim obeležjima ta se proza čini bliža Andrićevim ranim delima. Premeštajući lirskog subjekta iz ranih radova u jednu epsku proceduru/postupak, Andrić je, najverovatnije, imao nameru da formira celovit romaneskni karakter. Međutim, svojom lirskom osnovom lik Tome Galusa kao da nije mogao da se uspostavi kao faktor romeneskne celine. U vreme kada se Andrić definitvo opredeljuje za jedan poseban poetički koncept, u okviru kojeg nema mesta za kazivanje o bliskom, autobiografskom iskustvu, već za teme posredovane istorijskom distancom, i kada se polako artikulišu ideje o delima kao što su Na Drini ćuprija i Travnička hronika, sasvim prirodnom se čini piščeva odluka da od „romana“ o svome alter egu zauvek odustane.
Međutim, objavljen kao celina, „sašiven“ od objavljenih priča i odbačenih, odnosno, neobjavljenih fragmenata, „roman“ Na sunčanoj strani danas se vidi kao potpuno novo delo Ive Andrića koje baca novu, posebnu, jarku svetlost na njegovo rano delo i čini da se na nov način protumači i razume njegova proza
Pripovetka, “Sunce“, čita Ivo Andrić lično
Odlomak
Sunce
(...)
Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražar otvori, zagleda pažljivo visoki mali prozor i rešetke na njemu, krčag i praznu policu, i zalupi bez reči vrata za mladićem koji ostade neko vreme nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku.
Ćelija je bila malena, ali sa dve železne postelje između kojih se jedva moglo proći i dve stolice od nebojene čamovine.
Do ručka je vreme prošlo dosta brzo. Izmerio je ćeliju uzduž i poreko, razgledao oskudne predmete u njoj i komadić sivog zida koji se vidi kroz visok prozorak. Zatim je seo i mislio o tom koga će mu ubaciti na drugu postelju. U tim mislima bilo je i straha i nade, ali su sve završavale strahom. Tamničke misli brzo uzleću, ali brzo i padaju.
Kad se svrši ručak i kad iznesoše sudove, otpoče prvo popodne u samici. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno pokupila i utrošila sve što je ova uboga ćelija pružala, otpoče posmatranje i trošenje samoga sebe.
Dugo je slušao šum u svojim ušima. Izgledalo mu je kao da to zujanje jača i raste, i na mahove mu se pričinjalo kao da će se ono pretvoriti u određen zvuk, možda u ljudsku reč. Pažnja je bivala sve napregnutija, očekivanje sve življe i kad je već izgledalo da je došlo do vrhunca i približilo se ostvarenju, odjednom bi onaj šum padao ponovo u jednolično beznadno zujanje koje ne kazuje ništa. Tako se s vremena na vreme ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha. A čudo se ne dešava.
U igru su počela da ulaze i ostala čula. Pre svega oči. Pogled mu je padao na ruke koje su počivale na kolenima. Posmatrao je žile, nokte, bore, naročito one koje idu oko zglavkova kao dvostruki sitno pleteni lančići. Praznina je otpočinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. Kad se dugo zagledao u te ruke što miruju na kolenima počinje da zamišlja da su to nečije ruke i da se nada da će se one odvojiti i ispuniti prostor pred njegovim očima novim neviđenim i radosnim pokretima i rasterati samoću i čamotinju. Gleda ih zaneseno, pričinja mu se da se lagano pomiču i odvajaju. Nada ludo raste. Evo, sad će se slobodno dići ruke drugog živog bića! Ali kad mašta dođe sasvim blizu ostvarenja, zanesen pogled se vrati u stvarnost: pred njim leže samo njegove poznate ruke, vezane za njega i utamničene s njime. tada samo nemoćno makne prstima, kao napola mrtav insekt. A već idućegn trenutka pogled mu se ukoči i zamagli, i ponovo otpočinje kratka iluzija, osuđena unapred na beznadan pad.
Na svojim nepomičnim rukama hapšenik je najpre ugledao sunce. Ne sunce sâmo, jer ono ne dopire nikad u ovu ćeliju, nego njegov rumeni, daleki, posredni odblesak. Veliko afričko sunce, koje je pre tri meseca slobodan gledao kako se diže nad Sredozemnim morem, bilo je ništa prema ovom jedva primetnom sjaju. Raširi malko prste. Podiže lice prema prozoru, kao da je taj prozor nevidljivo sunce.
-Jedno je sunce. Jedno isto svuda.
Govorio je sam sebi, u zanosu, i odmah su mu se reči pretvarale u pevanje i lice u zanesenu, nasmejanu grimasu čoveka koji je preplavljen i zaslepljem jarkom, neizdržljivom sunčevom svetlošću, i naslonjen na ogradu broda-peva.
Mora i gradove, planine i polja, on nije mogao da vidi. Ali to nije bilo ni potrebno. Sve je imao, sve je bilo blisko, prisno i mogućno, jer je ugledao sunce. To nije više bio veliki sjajni kolut koji ga je dopratio kroz gradske ulice do tamničkih vrata. Ne, to što je on sada znao kao sunce i zvao suncem, to je bilo ovo nevidljivo a svagdašnje, nemirno i drhtavo strujanje koje je ispunjavalo i pokretalo svaki delić ne samo njegovog tela nego i svega oko njega, i same mrtve stvari. Sunce - u isto vreme i tečnost i zvuk i dah, sa ukusom vina i voća, stalno u pokretu sa žarom vatre i svežinom vode, i što je glavno, neiscrpno i nepresušno - sunce.
-Postoji samo sunce - govorio je sam sebi kao pijan, misleći kako bi se te reči mogle pevati kao melodija.
Da, u stvari postoji samo sunce, a sve ovo što živi, diše, gamiže, leti, sja ili cvate, samo je odbleska toga sunca, samo jedan od vidova njegovog postojanja. Sva bića i sve stvari postoje samo utoliko ukoliko u svojim ćelijicama nose rezerve sunčevog daha. Sunce je oblik i ravnoteža; ono je svest i misao, glas, pokret, ime.
Sad to zna jasno i bez dvoumljenja kao što nikad ništa do sada u životu nije znao. Eto, to je našao u dnu mračne i vlažne ćelije u kojoj je bio nevin zatvoren. I od toga je ceo zvučao kao žica i osećao potrebu da peva, sam ne zna da li glasno ili nečujno, uvek istu misao i istu melodiju.
O, vasiono, šta ima u tvojim visinama, neznanim, slobodnim i prostranim i za one modre nebeske opne, kad se ovakva blaga od saznanja kriju po jadnim ljudskim tamnicama! I šta nose u sebi svemirske maglice i komete koje proleću nebom, kada ovo jadno ljudsko telo izgladnelo, u senci i vlazi, bijeno i ustrašeno, može da razvije ovaj žar i ovoliki zanos radosti!
U istinu, najveće čudo bilo je u tome da se ovo telo pod teretom velike iluzije i silnog zanosa, drži u ravnoteži, koliko-toliko i da može da savlada ovu neodoljivu potrebu za letom i kliktanjem, i da se nekom čudnom opet sunčanom, protivtežom drži da se, umesto kliktanja, ne raspe u nečujnu eksploziju kao sunčana zlatna prašina koja se gubi u suncu.
Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja celo sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i da mu taj unutrašnji sjaj bije i suklja na oči, na nosnice, na sve pore. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog nezadržljivog, žitkog smeha, koji je navirao iz njega kao topljeno zlato, i tako snažno da je širio usta, kao pevač, od bojazni da se ne uguši ili da ne prsne. A sunce u njemu neprestaje da sja, svemoćno i jedino, neiscrpno, nepresušeno.
Iz tog zanosa prenuše ga zveket ključeva i škljocanje brave. Delila se voda po ćelijama. Dolazilo je vreme spavanju. Nije ni primetio da je ćelija bila već mračna. U tom trenutku nad njim se, visoko na samom plafonu, odjednom, kao sama od sebe, zapalila sijalica opletena žicom. Brzo se svukao i legao u levu postelju. Sve mu je izgledalo blago i dobro. Spavao je tvrdo, sanjajući neprestano sjajno sunce i neke moćne, fantastične odevene ljude kako se suncu klanjaju. A oko njih nepregledna stada i teška natovarena kola, koja se savijaju i škripe pod teretom bogate žetve.
A kad je, sutradan u svitanje, hladno i sumračno svitanje, bio probuđen oštrim i hladnim zvukom hapsanskih zvona, čudio se bez bola i ogorčenja što je noć puna sunca i bogatstva, a jutro sivo, ubogo, bez zračka i videla.