Pregled
Jedna od najpoznatijih i umetnički najuspelijih Andrićevih pripovedaka. Priča je iz „turskih vremena“, a mesta zbivanja su Doboj, Banjaluka i Sarajevo. Prvi put je objavljena 1923. godine. Ispripovedana je u trećem licu, po žanru je priča lika, a pripovedanje odmiče linijom junakovog kretanja kroz prostor. Za razliku od pripovetke „Put Alije Đerzeleza“ u kojoj je lik glavnog, epskog junaka dat na blago karikaturalan način, Mustafa Madžar dočaran je na potpuno realističan, moglo bi se reći i naturalističan način. Biografiju „negativnog junaka“ pripovedač prati sa objektivizmom i distancom hroničara. Mustafa Madžar je potomak stare i ugledne poturčene madžarske familije. Otac mu je rasturio porodični imetak tako da je Mustafi Madžaru, posle deobe sa bratom, ostao samo delić nekadašnjeg imanja sa „nešto mršavih kmetova“. U Sarajevu je učio medresu, potom se vratio u rodni Doboj, gde je živeo kao čudak i usamljenik. U bitkama je izašao na glas kao junak, iz svake nove sve veći i veći. Nesmiren i žedan krvi, on, međutim, polako silazi s uma, u snu ga proganjaju slike užasa koje je i sam činio. Zgrožen, stalno ponavlja: „svijet je pun gada“. Posle bitke na Vrbasu, kraj Banjaluke, pod teretom snova i u drhtavici, vraća se u svoj dobojski čardak, ali ga mesto ne drži. Sedla konja i odlazi samo da bi negde otišao. Najpre u polju rasplaši i izranjavi neke kiridžije a potom ga put nanese i u katolički manastir. Manastir je, međutim, zamandaljen, fratri su se na vreme povukli, glas o Mustafi Madžaru išao je ispred njega. Odlazeći dalje, susretne pored manastirskog groblja dva fratra i stane da ih kinji. Jednog od njih teško rani. Odluči da ih vodi u Sarajevo, da ih „preda starom drugu Jusufagiću, bogatašu i čuvenu šaljivdžiji“. Ranjeni i stalno bijeni fratar onemoća i on ih svrati u jednu napuštenu pojatu ukraj druma. Legne da se odmori. Utone u san. Opet sanja teško, i trgne se. Fratar izdiše ispovedajući se bratstveniku, a Mustafa Madžar, u besu i maniji puca u njih. Izleće, dok ga prate stenjanje i samrtni jauci, i jaše prema šumi. Leže pod drvo i opet sanja. U snu se sukobi sa dva hajduka, dva brata Latkovića, i sa njima žena u crnini koju je obeščastio u jednom pohodu. Budi se iz košmara i jaše dalje, prema Sarajevu. Na drumu, kraj hana, zaustavi ga Abdulselambeg, da zajedno prenoće, kako bi sutra zajedno ušli u grad. U snu, vraćaju mu se slike zlodela, silovanje muške dece sa Krima. Budi se u znoju, i počinje da pije. Sluša Abdulselambegovo hvalisanje i na koncu, ne mogavši više da izdrži, zakrvi se sa njim. U mraku, u gužvanju i pometnji, ubije bega. Jaše, potom, kroz šumu, gonjen utvarama koje mu se priviđaju. Osvane iznad Sarajeva, umoran i izmožden, i nekako se svrati u neku kahvu, gde su Turci razgovarali o brutalnosti sultanovog izaslanika koji je došao da smiri stanje u obezvlašćenom gradu. Mustafa Madžar, „vas raskidan“, tu priču sumanuto poveže sa svojom mišlju da je „svijet pun gada, i krštenog i nekrštenog“, i pomislivši da su Turci krenuli na njega, maši se sablje. Obori jednog i, braneći se, istrča na ulicu. Tu ga skoli gomila. Nekako se istrže i poče da beži. Oborio je zaptiju koji mu je preprečio put i nastavio da trči, uprkos tome što su sa svih strana kidisali na njega. Trčeći, i dalje uporno misli: „svijet je pun gada“, sve dok ga neki Ciganin, komadom gvožđa ne pogodi u glavu. Priča se završava rečenicom-poentom vrlo intenzivnog, simboličkog naboja: „Progonitelji su pristizali“.
Odlomak
(...)
Osvanu na Gorici više Sarajeva. Zastade među šljivicima. Pod njim je svaki čas posrtao konj raskrvavljenih cevanica i upalih bokova. Sve je nebo bilo ozareno i tanki oblaci sasvim prožeti sjajem. Nad gradom je ležala niska magla iz koje su stršili samo vrhovi munara, kao jarboli potopljenih lađa.
Pređe rukom preko rosna lica. Uzalud je nastojao da rastjera dva crna nemirna koluta kroz koje mu se mutno ukazivao vas sjaj dana i grad pod njim. Pipao je slijepoočnice, okretao se levo i desno, ali su se s pogledom zajedno pomicali i crni koluti kroz koje je sve pred njim izgledalo splinuto, drhtavo i mračno. I tišina je gluva, a u njoj se čuje krv kako nasjeda bez prestanka i bije muklo u šiji. Ne može da se sjeti gde je ni koji je dan. Pomišlja na Sarajevo, ali sve mu se nameću i pletu, u misli kavkaski gradovi i njihove munare. Na mahove mu se sasvim gubi vid.
Jedva nekako iziđe iz zamršenih šljivika i plotova, i kad siđe u prvu mahalu zaustavi konja pred jednom kahvom, gdje su na širokoj i zelenoj meraji, kraj groblja i česme, već sjedeli neki Turci i srkali kavu. Sjaha i uđe. Zgužvan, kaljav, nesigurno stupa kroz pomrčinu koja mu je na očima. Sagleda lica oko sebe, pa onda ih najednom nestane, da se opet za tren ukažu, umnožena i isprevrtana. Sjede. Kroz huk krvi u ušima sluša njihove razgovore, ali teško dovodi u vezu pojedine riječi. Oni su govorili o progonima koje je počinio sultanov izaslanik, kul-ćehaja, Lutfibeg.
Poslije mnogih i dugih ratova, bijaše se namnožilo besposlenjaka i pijanica, koji su po Sarajevu i ostaloj Bosni otimali, ubijali i činili nasilja svake vrste. Kad u Stambolu dodijaše žalbe, sultan posla ovog svog naročitog izaslanika s neograničenom vlašću. Taj visoki čovjek, što je prolazio ulicama kao kakav isposnik, blijed, pognut, i oborenih tankih brkova, bijaše neumoljiv, svirep i brz. Nikad se nije osjetila tolika strogost vlasti. Koga god uhvati pijana ili besposlena, ili koga mu pokažu kao ubicu i otimača, on ga baci u žutu tabiju, gdje su njegovi dželati Anadolci davili tvrdim jataganima sve redom, bez ispita i istrage. Bilo je dana kada je udavljeno po šezdeset zlikovaca za jednu noć. Raja se radovala. Turci počeše da mrmljaju na njegovu strogost. Ali on uhvati i udavi dvojicu sarajskih dućandžija, koji su ga javno ogovarali, prije nego što se iko mogao za njih zauzeti.
Na ulicama su se vićali leševi onih koji su poginuli braneći se, u pijanstvu ili gnjevu, od ćehajinih pandura. Sve se ispuni strahom. Krv se viđala svuda. Nikad nije bilo lakše poginuti.
I sad su ovi Turci u kahvi govorili o ćehajinoj strogosti. Ne usuđujući se da javno kažu šta misle, oni su samo žalili što pogiboše toliki Turci, među njima u čuveni junaci i mejdandžije. Jedan starc je govorio prekorno:
- Valahi će nas preplaviti raja. Naši ginu a krštenog gada se nakotilo, kraja mu nema.
Razabirajući riječi, Mustafi se mutno učini da to ima veze sa njegovom mišlju. S velikim naporom se sabra:
- I krštenog i nekrštenog: svijet je pun gada.
Svi se okrenuše na taj glas, sasvim promukao i šištav kao šapat. Tada ga videše kako je vas raskidan, umrljan travom i žut od ilovače. Taman kao ugljen u licu. Tek tada vidješe da su mu oči sasvim zalivene krvlju, u kojojje ostala zjenica kao crna tačka u sredini, da mu se ruke neprestano grče, da mu je razdrljeni vrat nabrekao, a lijevi brk izgrizen i kraći.
Zagledaše se. A on, kroz mrak od krvi, nazre kako se prema njemu okreću sva ta lica, i učini mu se da se spremaju na navalu. Maši se sablje. Svi skočiše. Stariji uza zid, a dvojica mlađih, s noževima stadoše naprijed. Obori prvog, ali, obnevidio, promaši drugog. Prevrnu stupu u kojoj se kava tuca. Braneći se, kao slijep potrča na ulicu. Turci za njim. Sjatiše se prolaznici. Neko je mislio da to ćehajini ljudi hvataju zulumce, neko da Turci gone ćehajina zaptiju. U poslednje doba su bili navikli svakodnevno na takve gužve, i svi su učestvovali u njima s nekom krvoločnom zluradošću, pa ma na kojoj strani.
Obnevideo, on se zaplete u vratnice, i u isti čas sklopiše ga i Turci iz kahve i oni sa ulice. Mnogo ruku ga hvata. Zderaše s njeg džemadan, osta u košulji. Pade mu saruk. Puca i košulja. Otima se bijesnom snagom i ne pušta sablje iz ruku. Kako ih je bilo mnogo, tanke vratnice se najednom s praskom oboriše, rpa se zaljulja i popada, a Mustafa im se istrže, zamahnu sabljom i stade da trči niz strmu mahalu. Sva gomila za njim.
Bježao je, ništa ne videći pred sobom, ćelav, go do pasa i rutav. Svijetina je alakala za njim:
- Drži ga, mahnit je!
- Ubi čoj'ka!
- Rsuz!
- Fataj, ne daj!
Neki prolaznici uzalud pokušaše da ga uhvate. Obori zaptiju koji mu se bio ispriječio. Mnogi nisu ni znali zašto ga gone, ali rulja za njim je rasla. Iz kapija su izlijetali sve novi i pridruživali im se. Sa ćepenaka su ih dućandžije hrabrile i bacale se na njega nanulama i kantarskim jajima. Uplašeni psi su bježali uporedo s njim. Kokoši su prhale i kreštale. Svi se prozori okitiše glavama.
Gonjenu i udaranu sa svih strana, još jednom mu se u ugašenoj svijesti malo razgali: Svijet je pun gada. Odasvud!
Iako sasvim izvan sebe, on nije podlijegao udarcima i trčao je mnogo brže od svih njih. Već se primicao zelenom groblju na Čekrklinci, kad iz jedne kovačnice iziđe Ciganin i, videći da gone polunaga čovjeka, baci se na njega komadom starog gvožđa, pogodi ga u slijepoočnicu i obori na mjestu.
Krupna zvijezda preleće preko mračna i uska neba, a za njom se osuše sitnije. Učas zgasnu i posljednja. Mrak i tvrdo. Tvrdo. To je bilo posljednje što je osjetio. Progonitelji su pristizali.