STOKHOLMSKA STAZA IVE ANDRIĆA
Biljana Đorđević Mironja

 

Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti.

Iz Govora Ive Andrića u Stokholmu prilikom pimanja Nobelove nagrade

    
Burni let u nordijske krajeve

Petog decembra 1961. godine, Beograd je ispratio dobitnika Nobelove nagrade i njegovu ženu u Stokholm. “Vreme je bilo divno, sa malo magle koja je bojila ceo pejzaž rumenom bojom”, zabeležila je u svom dnevniku Milica Babić. Međutim, sa odmicanjem ka severu oblaci su se zgušnjavali, “vetar je nosio avion, gore dole, kao brod na velikoj buri”. Andrić je od svih putnika najbolje podnosio turbulentni let, ali ga je pri sletanju iznenadio vetar, pa su novinari u Kopenhagenu fotografisali pisca kako trči za svojim šeširom. Ekvivalentno sa snaženjem vetra od juga ka severu, jačala je i slavljenička atmosfera oko Andrićevih od Beograda do Stokholma. Iako je pisac nesumnjivo želeo da se ona što pre stiša, kako bi se vratio svom uobičajenom danu, jer je za njega “radni dan najveći praznik”, dobitnika znamenitog priznanja čekalo je još veće svečarsko raspoloženje.

Andrićeva agenda       

Stigavši pre ostalih dobitnika, laureat u oblasti književnosti, doživeo je najveći publicitet. U prostorijama Kraljevske čekaonice Stoholmskog aerodroma, naizmenično je, na srpskom, nemačkom i francuskom, odgovarao na pitanja mnogobrojnih novinara koji su bili prijatno zatečeni skrupuloznim piščevim poznavanjem savremene švedske književnosti. Andrić se zatim upisao u knjigu počasnih gostiju Aerodroma, potom uputio na svečani ručak koji mu je priredio Ander Esterling, sekretar Švedske kraljevske akademije, i popodnevnu posetu predsedniku Nobelove fondacije, Arneu Tiseliusu.
       Tokom petnaestodnevnog boravka u zemlji na severu, Andrić je posetio mnoge ustanove, među kojima i Nacionalnu i Modernu galeriju i prisustvovao velikom broju susreta, razgovora i svečanosti od kojih je najvažnija ceremonija uručenja nagrade.
       Osmi decembar u piščevoj agendi bio je rezervisan za prijem kod renomiranog švedskog izdavača Bonijersa koji je Andrića uveo u skandinavsku književnost. Pisac hronika našao se okružen predstavnicima književne elite, susrevši se sa švedskim akademikom i potonjim dobitnikom medalje sa likom slavnog pronalazača, Ejvinom Jonsonom za koga je laureat iz Jugoslavije izjavio da mu je jedan od omiljenih pisaca. Gun Bergman, prevodilac Andrićevih dela na jezik Ibzena i Strindberga, izjavila je da bi mogla ceo život pokloniti čitanju i prevođenju dela Ive Andrića. Iako nikada sasvim sviknut na komplimente čini se kao da su lepe reči otkopčale prvo dugme uvek utegnute krute kragne srpskog pisca i iznudili jedan književni savet prema kojem pisac mora biti svoj u izrazu, individualan, i snažnog glasa: „Kao stara bosanska puška koja iznenada opali, pogodi, ubije...“
       Andriću su diplomatski rezon te urođena i odnegovana odmerenost, nalagali da se blagovremeno obavesti o detaljima protokola ceremonije. Stoga je jugoslovenskom ambasadoru u Švedskoj uputio pismo s molbom da ga obavesti o programu i ceremonijalu, čiji bi broj i obim trebalo da budu što manji, uz opasku: „Smoking imam. Frak ću poručiti ovde u Beogradu (...) Da li je neophodno ono što se zove žaket ili je dovoljno imati tamno odelo?”
       O protokolu Andrić pita i Gun Bergman: „Kakvu haljinu ili haljine treba [da] ima moja žena? Koliki je obično taj govor koji treba da ja održim? (Što kraće, to bolje!)“ Prevodilac nastoji da što više pomogne „svome” autoru: „Taj govor je zapravo predavanje i Vi možete za temu odabarati ono što Vas zanima. Možete govoriti na nemačkom, francuskom, engleskom, po Vašoj želji. Ovde se najbolje razume engleski”. U vezi sa etikecijom, Gun Bergman je dodala: „Svečanost uručivanja Nobelove nagrade je veličanstvena, gala, i neophodno je da Vaša žena nosi dugačku haljinu, veoma elegantnu. Za večeru kod kralja mislim da treba obući drugu elegantnu, dugačku haljinu. Njoj je takođe neophodno da ima nekoliko večernjih haljina obične dužine a pored toga i haljine za prijeme itd.“
       
    
“Andrić nosi u sebi mnogo nežnosti za ljude...”

Desetog decembra laureat iz Jugoslavije, o svemu dobro obavešten, stupio je na raskošnu scenu, našavši se pred sedamsto zvanica pseudobaroknog Koncert-hola koji je već bio i novogodišnje ukrašen. U tom polubajkovitom ambijentu (jugoslovenskim gledaocima ceo prizor je sasvim sigurno izgledao nestvarno) tačno u 16.30, fanfare su označile dolazak švedskog suverena Gustava Adolfa VI, kraljice Luize i članova kraljevske kuće, koji su se smestili u fotelje ispred prvog reda rezervisanog za predsednika i članove švedske vlade. Odmah za kraljevskim parom i svitom, ušli su dobitnici za fiziku, hemiju, medicinu i književnost – Hofštater, Mesbauer, Kalvin, fon Bekeši i Andrić, koje su s leve strane pratili švedski akademici i članovi Nobelovog komiteta. Za njima su ušli raniji dobitnici i stari doajeni nauke i predstavnici književne elite.

        Stotine bliceva sevalo je, a salom su se pronele salve aplauza. Te godine predsednik Nobelove fondacije nije se libio da kritikuje svet koji je u neprekidnoj trci u naoružavanju, u kojem jedni žive u izobilju dok su drugi u stalnom egzistencijalnom balansiranju. Izrazio je zabrinutost što se naučni pronalasci koriste za konstruisanje oružja za masovno uništenje i zbog toga što ima ljudi koji veruju da se samo silom mogu razrešiti svetski sukobi.

       Uglednom skupu, dr Esterling ovako je predstavio dobitnika za književnost:
       „Andrić nosi u sebi mnogo nežnosti za ljude, ali ne uzmiče pred strahotama, niti pred nasiljem, koje u njegovim očima potvrđuje stvarnost zla. On je pisac koji je majstor jednog sasvim ličnog, originalnog kruga motiva. On otvara jednu dosad nepoznatu stranicu svetske hronike i obraća nam se iz dubine napaćene narodne duše Južnih Slovena”.
       Andrić je potom primio povelju izrađenu za tu priliku, na kojoj su zlatotiskom ispisani podaci o laureatu i sastavu Nobelovog komiteta koji je doneo odluku, kao i sâm tekst odluke sa obrazloženjem, na švedskom jeziku. Diploma je sačinjena od pergamenta kaširanog na dasci presvučenoj plavom kožom i sastoji se iz dva dela. Piscu je uručena i zlatna medalja sa Nobelovim likom na aversu, bareljefom mladića koji pod lovorom zapisuje pevanje muza na reversu, na kojem je i stih iz šestog pevanja Vergilijeve Eneide: „Kako je slatko videti ljudski život oplemenjen pronalascima” kao i Andrićevo ime. Laureat je dobio i novčani ček Skandinavske banke na 250.000 švedskih kruna (tu svotu je  ustupio za unapređenje bibliotekarstva u BiH).

Banket uz zvuke iz “male zemlje među svetovima”
       
Usledio je glamurozni banket u Zlatnoj sali Gradske kuće, praćen i zvucima sevdalinke iz Andrićeve rodne Bosne „Kad ja pođoh na Bembašu”, dok je hor madrigalista Stokholmskog univerziteta na srpskom otpevao kompoziciju Josipa Slavenskog „Oj, jesenske duge noći”. Muzikom vidno dirnut, nobelovcima se na francuskom jeziku prvi obratio Ivo Andrić, započevši svoj govor metaforom o svojoj domovini kao „maloj zemlji među svetovima”, o njenoj „burnoj i teškoj prošlosti”, njenim „velikim žrtvama” i, uprkos tome, nastojanjima da na planu književnosti i kulture nadomesti sve ono što joj je istorija uskratila dajući time svoj prilog svetskoj baštini.

       Naoružavši se Monteskijeovim, Kamijevim i Geteovim mislima prema kojima „pisci nisu dobre sudije svojih dela” i da je „umetnikovo (...) da stvara a ne da govori”, Andrić je najpre osudio sve nepozvane radoznalce i nasrtljive uljeze u umetnikove radionice upitavši se „zar [to] ne izgleda pomalo kao nepravda (...) da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže nešto i o sebi i o tom delu i zar nije govor umetničkih dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca”.  
     A onda je “Tolstoj sa Balkana” progovorio o onome o čemu najviše zna -  o priči i pričanju, i to o pričanju od drevnog patrijarhalnog pa do onog modernih pripovedača; o nepresušnoj potrebi za pričom koju, „u milion varijanata, pričaju ljudi ljudima“; o priči koja treba da „produži iluziju života i trajanja i da pomogne čoveku da se nađe i snađe“; o pričanju pripovedača koji govori u ime svih koji nisu uspeli da pričaju i ispričaju svoju priču, i onome koje pripovedač „priča samom sebi” da bi odagnao strah, kao i pričanju koje objašnjava sve naše nedoumice i nerazumevanja, neučinjeno i pogrešno urađeno; o usmenim i pisanim pričanjima u kojima je „sadržana prava istorija čovečanstva; o tankoj liniji između prošlosti i sadašnjosti” i pripovedačevoj lakoći da prelazi vekove kao i muci da spozna kada je u kojem; i konačno o tome da je najteže i najmukotrpnije od svega „biti čovek”.
       Nakon svečane večere, fanfarama je označen početak plesa – haljine su zašuštale i dvoranom su zaplovili parovi nošeni zvucima valcera. Međutim, posle klasičnih nota i stroge etikecije pod palicom dvorskog major domusa, kao jedini ali nedvosmislen znak da je dvadeseti vek, prisutni studenti zaigrali su rokenrol, a slavlje se proteglo do zore.

Iz stokholmskog dnevnika Milice Babić –
Prijem kod kraljice i kralja
   
O svečanom večernjem prijemu kod kralja, koji se tradicionalno organizuje 11. decembra, Andrićeva supruga je u svom dnevniku ostavila živ, detaljan i dinamičan zapis, napravljen okom slikara:
„Večera u dvoru u 6.45 kucaju na vrata novinari i fotografi, žele da nas snime kako se oblačimo za dvor – Mandarin ih moli da nas sačekaju u holu – tamo su nas i snimili – a američke dobitnike su uspeli da snime po sobama.
Stižemo u dvor u 7.30, svečane stepenice zastrte kokosovim tepihom, crveno do prvog sprata – tu su garderobe – prva za muškarce druga za dame.
   Odatle plavi tepih do velikog salona tu nas dočekuju dvorske dame u uniformama i velikodostojnici sa ordenjem i frakovima. Svi lakeji crno i srebro. Nobelovce su postrojili do vrata u dubini i objasnili nam ko će s kim da uđe u galeriju na večeru. Na vrata do kojih stojimo ulaze kralj i kraljica, prinčevi i princeze (...) rukuju se sa svima redom (nobelovci, ministri, akademici). Zatim svaki po prethodnom spisku dolazi po svoju damu, po mene stari princ kraljev brat. Mandarin vodi princezu Dezire (...) Na stolu žardinjere, svećnjaci i ostalo t.zv. meksikansko srebro (...)
      Za večerom razgovor o Nobel-nagradi.
       Posle večere u istom redu idemo u salon, služi se kafa – kraljevska porodica sa svakim po malo porazgovara, jednostavno i srdačno (...) Princeza majka mi kaže da me njena prijateljica videla u Starom gradu. Ja sam zaista razgledala stari grad ali nisam mislila da neko mene gleda.“

Andrić i Lucija, kraljica svetlosti
    
Andrić je dva dana kasnije učestvovao na tradicionalnoj svečanosti Dan Lucija, u Gradskoj kući u Stokholmu, gde je krunisao najlepšu devojku, „kraljicu svetlosti”, upalivši sveće na kruni sedamnaestogodišnje Gun Vatstet. Taj pisac serioznog lica, u zvanični govor tiho je utkao i savet kako da se devojka oslobodi vrele kapljice voska koja joj je tom prilikom pala na obraz. Ponovni susret sa Lucijom zbio se 1963. u hotelu Boka u Herceg-Novom uz Andrićeve reči: “Pre dve godine imao sam čast da upoznam Švedsku i da krunišem moju Luciju... Moja Lucija nije više Lucija, ali meni je drago što se tradicija nastavlja...”
 

Pisac je 16. Decembra, kao pripadnik velike porodice dobitnika Nobelovog znamenja, neplanirano otvorio izložbu posvećenu velikom indijskom pesniku, dobitniku  nagrade 1913. godine, Rabindranatu Tagori.
       Pribirajući utiske na kraju svoje stokholmske staze, Andrić  je izjavio da mu je najdraži bio susret sa studentima i profesorima Slovenskog instituta na jednom od najstarijih evropskih univerziteta u Upsali. Bez reflektora i kamera,  Andrić  je održao predavanje o jeziku i stilu, o tajnama zanata pisca, o svojoj književnoj inspiraciji, sudbini pisca i dela. Tada je govorio i o Travničkoj hronici, izvorima i genezi, istoriji i ideji, inspiraciji i gotovo inženjerskoj tehnici za savladavanja građe. Govornik  je potom odrecitovao Strindbergovu pesmu „Pevači”, koju je kao mladić preveo sa nemačog na srpski jezik. Andrić, kao dokazani bibliofil, nije propustio da vidi i neke od dragocenosti biblioteke Karolinškog univerziteta u šetnji kroz odaje toga književnoga hrama.
       Međutim, iza kulisa tradicionalnih ceremonijala i dvorskih ceremonija  – u smiraj dugog radnog stokholmskog dana – Andrić je najveće priznanje doživeo na ulicama toga grada, u čijim je knjižarama bilo istaknuto da zainteresovani mogu da kupe samo po jednu Andrićevu knjigu. Šveđani su bili zadovoljni  što su najzad dobili nobelovca koga mogu da čitaju, da susretnu u knjižari i od njega, bez mnogo buke, dobiju autogram; da ga okrznu po ramenu i zahvale mu za Drinu; da mu pošalju pismo sa aluzijom na njegovo delo, kao što je to učinio vlasnik hotela gde su Andrićevi odseli, izražavajući nadu da se dobitnik oseća prijatno „u njegovom karavanseraju”.
       Na kraju stokholmske staze pisac je, bez uštirkanog plastrona i tamnog odela, posetio i studentski dom. Mada nesklon davanju saveta mladima, ipak je poželeo da ukaže na ono što svet čini boljim i lepšim: „...budućim lekarma, inženjerima, avijatičarima ja bih savetovao da ostave malo mesta u svojoj duši za umetnost. Jer, umetnost čini, kako je rekao slavni ruski romansijer Turgenjev, da lakše podnosimo zlo, a da još lepše doživimo dobro. Poezija, lepa slika, umetnost sva – nikada vas neće prevariti. To je moj savet, a vi sa njim činite ono što činite sa svim savetima.”
 
Nosilac stoičke poruke naroda sa Balkana
       
Uvek budne oči analitičara i ceremonijal-majstora, novinara željnih senzacija i žednih ispada, primetile su da su, tokom uručenja nagrade piscu iz Jugoslavije, načinjena dva propusta: dr Esterling nije pročitao deo obrazloženja na srpskom jeziku (tim činom laureatu se ukazivala naročita čast), dok se dr Andrić nije naklonio kada se posle ceremonije uputio ka svojoj fotelji. (Slobodni smo da ukažemo da se na snimku sa dodele nagrade jasno vidi piščev brz i kratak naklon glavom, i pretpostavimo da tome licu kao u kamenu klesanom, sa tragovima bdenja nad hiljadama širom sveta poznatih rečenica, nacionalna i idejna vertikala, kao i urođeni individualizam, nisu dozvolili da se pred plemićkim zvanicama sagne upadljivije od toga.)
       Veliki stvaralac u svemu je poštovao protokol i običaje Švedske, osim u sledećoj pojedinosti. Jednom prilikom, tokom drugog boravka u toj zemlji, 1963. godine, svojoj ženi doneo je buket poljskog cveća. Gospođa Andrić, koja je iščitala mnoge turističke bedekere o zemlji-domaćinu, upozorila je svoga muža da je u Švedskoj zabranjeno branje cveća. Prilikom povratka iz sledeće šetnje, poštujući propise i običaje ali iskazujući neporecivu upornost i istrajnost u izražavanju nežnosti i supružničke pažnje, Andrić je svojoj ženi doneo tri kamenčića.      Na kraju svoje stokholmske staze „majstor pripovedačke umetnosti”, noseći u svoju zemlju najvažnije odličje svetske kulture, poneo je i odjek Esterlingove besede kojom su svetu predstavljeni razlozi zbog kojih je nagradu dobio. Odlikovan je jer je kao istoričar i filozof postavio pitanje o silama i snagama koje oblikuju jedan narod i jednu naciju usred teških nesuglasica i besnih trvenja; jer je obuhvatio te razlike svojom stečenom mirnoćom; jer ih je posmatrao u svetlu razumevanja i humanosti i jer je njegovim delima svetu preneta stoička poruka naroda s Balkana.

Nobelova nagrada - plaketa

Nobelova nagrada - medalja

Govor Ive Andrića prilikom dodele Nobelove nagrade.

O priči i pričanju
     U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovog puta da pisca jedne, kao što se kaže, male zemlje odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.
     Moja domovina je zaista „mala zemlja među svetovima“, kako je rako jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.
     Nešto teži i složeniji je drugi deo mog zadatka: da kažem nekoliko reči u vezi sa pripovedačkim delom pisca kome ste ukazali čast svojom nagradom.
     Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže nešto i o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkih dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da „pisci nisu dobre sudije svojih dela“. Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: „Umetnikovo je da stvara a ne da govori!“ Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija.
     Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča smo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi , u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.
     Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost, u ono što smatramo prošlošću, da sa lakoćom kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanje i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.
     Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.
     Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte drugi dugim i pažljivim proučavanjerm istorijskih podataka i društvenih pojava, jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha,  a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: „Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane.“ Ukratko sto načina i puteva može postojati kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo samo.
     Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek, drevne reči: „Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui.“ (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti.)
     Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.
     Ali, na kraju krajeva, sve su to pistanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.