„Čaša“ je priča iz fratarskog ciklusa, jedna od onih u koju nas uvodi objektivni pripovedač, a glavni deo kazuje fra Petar. Prvi put je objavljena 1940. godine. Uzeti fra Petar leži na postelji i gleda u predmete po policama. Objektivnom, bezimenom pripovedaču padne pogled na čašu, optočenu zlatom, a fra Petar, kao da mu pogađa misli, kaže: „Ono je Mostarka pokojnog fra-Nikole Granića“ i preuzima priču. Pripoveda o vlasniku čaše, fratru Graniću, zvanom Mumin, kakav je bio i kako je završio život. A bio je ćutljivi čudak, čvrst u veri i škrt na rečima. Od ostalih franjevaca izdvajao se stasom, znanjem latinskog i turskog, i čašom koju je svuda sa sobom nosio i iz koje je polako, ne dolivajući, pio vino. Zbog te čaše je u mladosti imao poteškoća, jer je njome naglašavao svoju posebnost, a red to ne voli. Fra Petar priča kako ga je Mumin, prekoračujući sopstveno duboko ćutanje, odvratio od mladalačke namere da napusti službu. „U ovoj se zemlji jedna čaša vidi i bode oči kao najviša kula u nekoj drugoj... Ovdje se dram radosti dušom plaća“, govorio je tom prilikom Mumin mladom fra Petru, odgovarajući ga, nenamateljivo ali sugestivno, od ideje da beži u svet. Posle nekoliko godina, fra Petar ponovo susreće fra Nikolu, naizled nepromenjenog ali teško bolesnog. U ranu zimu fra Nikola se zatvori u svoju sobu, odakle više nije izlazio, sve više poboljevajući. U neko doba pozove fra Petra i, uz nekoliko prigodnih, opraštajućih reči, daje mu čašu. Ubrzo izdahne. Od tada je prošlo mnogo vremena i sada bolesni fra Petar, ležeći na postelji u svojoj sobi, namenjuje čašu svom izabraniku, fra-Stanku. „Mlad je, ali ima srce kao u starinskih fratara. Čuvaće je.“