Prikaz
Priča bez razgranate fabule, u trećem pripovednom licu, prvi put objavljena 1936. godine. Glavni i jedini razvijeni lik je Alidede, sveti čovek, muhamdenac, poreklom iz Bosne, koji se posle četrdeset pet godina provedenih u Carigradu, naglo odlučuje da se vrati u rodni kraj. U Carigradu je Alidede postao čuven sa svoje bezgrešnosti, u jednoj tekiji učio je veru i širio slavu svog derviškog reda, ali ga je slutnja smrti, u šezdeset petoj godini života, privela pomisli da čovek treba da umre tamo gde je rođen. I tako se, posle mnogo vremena, Alidede skrasio u Sinanovoj tekiji u Sarajevu, gde su ga posećivali „ugledni građani i pobožni putnici“, rado i mnogo. To nije dugo trajalo. Jedne večeri, kada se svet počeo okupljati da sluša kako Alidede govori svete reči, on zagrize peteljku lozovog lista, oseti strašnu gorčinu i naglo pade u predsmrtni ropac. Preneli su ga u njegovu sobu i pokušali da ga povrate. Ali uzalud, živeo je još svega minut-dva. U tom kratkom vremenu munjevito mu se vratio ceo život, unazad, i, naročito jasne, u tome, dve slike, obe povezane sa mišlju na žene. Najpre se setio kako je u najranijem detinjstvu video leš neke nage utopljenice koju je nabujala Bosna bila doplavila u njihovo dvorište. Pao je u vatru i buncanje, nemoćan da bilo šta o tome kaže majci i drugim ukućanima. Ujutru, leša više nije bilo. A druga slika vratila ga je u vreme kada je bio mladi derviš, već na glasu zbog učenosti i posvećenosti Muhamedu. Jedne noći Alidede je čuo i video kako neka progonjena, poluodevana žena očajnički lupa na vrata njegove tekije-matice, ali se brzo uklonio i povukao u svoju sobu. I to je bilo sve što je Alidede osetio od ženstva i ženskosti: u životu on nikada nije zgrešio sa ženom, a u smrtnom času se, sa gorčinom, dosetio „da žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta“. Onda se, poslednjim prosevom svesti, obratio Bogu, hvaleći njegovu moć i snagu, ali i iskazujući svoje uverenje o težini života: „gorče je i teže nego što sam mislio robovanje zakonima Tvoje zemlje“. (...) „Tako je izdahnuo. Bilo je uoči petka, noć mladog meseca. I po opštem mišljenju, smrt je bila čudesna i sveta i morala je da ispuni svakoga divljenjem, kao i život mu.“ „Smrt u Sinanovoj tekiji“ je meditativna priča o životu jednog lika sa vrlo izraženom ravni univerzalnog iskaza, pa u tom smislu demonstrira i reprezentuje jednu od osnovnih, globalnih karakteristika Andrićevog pripovednog sveta.
Odlomak
(...)
Sećao se živo i brzo. Svega dvaput u životu zbunila ga je pojava žene; i to su bili oni nevidljivi događaji, bez značenja i važnosti, koji se odigravaju tajno, ostanu neviđeni i nepoznati celom svetu i, najzad budu zaboravljeni i od nas samih. I sad, od celog njegovog dugog i radinog veka, samo ta dva događaja - dve sitne i besmislene muke koje su ispunile nekoliko dana njegovog detinjstva i njegove mladosti - stajali su pred njim, avetinjski izdvojeni i porasli, brišući sve ostalo, njegov život, telo i misao, i stapajući se u jedno jedino osećanje bola, koje ga je svega ispunjavalo. A sve to zajedno bilo je manje od vrha najoštrije igle: poslednji trag njegove svesti i poslednji dokaz postojanja.
Bilo mu je deset ili jedanaest godina. Njihova kuća je bila izvan varoši, usamljena među njivama i šljivacima, na onom mestu gde reka Bosna čini jak zaokret i zaobilazi Zenicu. U proleće i u jesen, kad vode nadođu, zamuti se i naraste Bosna i dođe pod samu kuću, odnese im baštenski plot, a nanese neke tuđe plotove, polomljene bogzna gde, navalja klade i korenje, naplavi debeo nanos od mulja, granja, krpa, razbijenih kaca i tesanog drveta. Za decu to je čitav jedan dalek i tajanstven svet kom su se ona radovala i po kome su, posle svake poplave, preturala danima.
Toga proleća, voda je bila ćudljiva i neobična, opadajući naglo i naglo opet nadolazeći, u jednom istom danu. Jedno predveče, voda je bila opala posle mutne i iznenadne bujice, koja je toga jutra derala njihovom baštom. Nebo je bilo nisko i oblačno, a s planine je dolazio dalek i potmuo huk koji je nagoveštavao novu poplavu. Dečak je lutao sam i dugim štapom crtao nejednake šare po mekom crvenkastom mulju koji je ostao iza vode. Kod samog plota spazi jedan kratak i obal direk, napola potonuo u mulju, lišću i šljunku. Obradovao se kao neočekivanoj igrački i odmah se pope oprezno na nj, jer je bio još vlažan i klizav. Štapom se bejaše odupro o plot a nogama o direk, i tako se njihao, gubeći i opet brzo hvatajući ravnotežu, sav predan onim neobičnim pokretima koji starijima izgledaju tako besmisleni i opasni, a koje deci nameću zahtevi njihovog tela u rastenju i mašte koja se budi. Ali detinje telo se lako zamori i dečja mašta brzo zasiti. Dečak odbaci štap, spusti se, opkorači i uzjaha direk. Levom rukom je dodirivao nanos od peska i suvog granja. Tada mu pogled pade na nešto neobično i nejasno. Učini mu se da je u pesku i granju video ljudsko uho i pramen kose. Okrenu se i iza sebe ugleda nago žensko telo, stešnjeno između direka i plota, preko polovine utonulo u mulju, ali rame je virilo jasno iz taloga, a malo niže protezao se beo kuk; koleno je bilo prekriveno muljem, a zatim se pokazao list pa prst na nozi. Dečak se najednom umiri. Pošto je još jedno prešao pogledom celo doplavljeno telo po dužini, spusti se s direka polako na protivnu stranu i poče da izmiče preko bašte, natraške i ne skidajući pogleda sa mesta gde je ležala utopljenica. Došavši do pčelinjaka, na suvo i tvrdo tle, zastade. Tu ga tek uhvati strah. Trčeći prema kući, vikao je glasno majku, ali kad je stigao i ugledao ukućane, prevlada u njemu odjednom dotle nepoznato osećanje stida. Iako je bio mučen strahom i potrebom da govori, nije mogao da nađe jedne reči kojom bi kazao ono što je video. Lutao je po avliji, jedva su ga naterali u kuću, i sve je mislio, gledajući oca, majku i braću: evo, sad treba reći, sad ću im kazati što sam video; ali kad je trebalo naći pravu reč i početi, njemu se stezalo grlo i pečalila usta. Dok god je bilo vidno, strepeo je da neki od braće ne ode u baštu i ne otkrije tajnu.
(...)
Bilo mu je oko dvadeset i pet godina. Već pet-šest godina u Carigradu, bio je najmlađi među nastavnicima, veoma cenjen, neobično zreo za svoje godine.
Tekija u kojoj je živeo imala je dva lica. Jedno glavno i duže, gledalo je na more, a drugo u strmi breg sa baštama i grobljima, niz koji se spuštala jedna jedina ulica.
Jedne noći, tek ako je bila ponoć, mladić se probudio i rasanio. Ustao je, otvorio prozor i, naslonivši glavu na drvene prečage, udisao hladan pretprolećni vazduh. Noć je bila bez meseca, ali vedra i zvezdana. Pred njim se belesala kaldrma ulice koja se penjala uzbrdo, opasana s obe strane visokim zidom i tamnim baštama. Od svežeg noćnog vazduha polako su mu se sklapale oči. Već je hteo da zatvori prozor i da se vrati u postelju, kad u vrhu ulice ugleda neki beo lik koji se brzo spuštao nizbrdo. Otvori široko oči, u nedoumici između sna i jave: lik mu se primicao velikom brzinom. To je bila neka žena u beloj haljini ili samo u košulji. Malo zatim, iza ćoška na vrhu ulice, pomoliše se dva tamna muška lika. I oni su trčali. Ubrzo se začu težak topot njihovih nogu. Žena je trčala pravo ka kapiji koja se nalazila ispod samog prozora. Jurila je, očito izbezumljena od straha, ne štedeći snagu, kao gonjena zverka. Kad se primakla, videlo se da je raščupana, pocepana, polunaga.
Ču se tup i slab udarac tela o tešku zaključanu kapiju. Mladić se nagnu, i još jednom vide jasno ženu kako leži na velikoj kamenoj ploči; glava joj je naslonjena na sam prag, a ruku pruža uzaludno ka alci, jer nema snage da je dohvati.
Gonioci, koje je od kuće delilo svega dvadesetak koraka, zaustaviše se odjednom kad videše da je žena uspela da se dohvati kapije, i brzo se izgubiše u jednom uskom prolazu, među baštenskim zidovima.
Mladić se nije usudio da spusti pogled još jednom na kapiju. Kao da u toj neobičnoj noćnoj sceni igra već i on svoju ulogu, pusti prečagu za koju se držao. Stupajući natraške, poče oprezno da se povlači ka postelji i brzo leže.
Bio je sav ukočen i tup, bez ijedne misli, kao da ono što je malopre video nije uopšte doprlo do njega do njegove svesti. Postelja se odmah zagreja pod njim i on utonu u san brz kao nesvestica. Spavao je pet minuta, možda deset. Tada ga trgnu nešto bolno i silovito. Kao bezobzirna tuđa ruka, njegova rođena utroba ga je budila iz sna. I odmah, pre nego što je otvorio oči, razli se u njemu polumračna, bolna svest o nekoj zamršenoj nesreći. Doživeo je nešto mučno i strašno. Možda je sanjao? Kako je lepo da postoji java i da čovek može da se probudi i oslobodi! Ili je možda doživeo nešto bolno, što ga čeka šim otvori oči? Tako se nekoliko puta pokolebao između sna i jave, dok se najzad u njemu ne ustali teško saznanje da nije san nego java. Razbuđen, jasno ugleda još jednom mračne oružane ljude kako gone neku napola nagu ženu, ču jasno njen pad, i ugleda još jednom ruku ispruženu ka alci koja je suviše visoko. I svakog trenutka može odjeknuti njeno kucanje.
(...)
A ovo sada, ovo je bio njegov poslednji minut, i u tom minutu ovo sećanje, ako poslednji bljesak njegove svesti.
Uzalud je nastojao da ne misli na to ili da se seti ma čega drugog. Ništa, do ta dva mračna sećanja i do bola koji se ne izražava ni grčem, ni suzom, ni jaukom. U muci dotle nepoznatoj i neslućenoj, njegova se poslednja snaga pretvori u molitvu kakvu nikad nije uputio nijedan pravoverni, ni učen, ni neuk. Ovako se molio Alidede pod neizdržljivim pritiskom svoga bola, dok su mu se usne micale samo po navici, jer rečI nije više bilo na njima:
Svedržitelju, veliki i jedini, tako sam oduvek s Tobom i tako čvrsto u tvojoj ruci, da znam da mi se ništa ne može desiti. To saznanje, taj mir koji Ti daješ onima koji su se, ostavivši sve, predali potpuno tebi, to je u stvari raj. Bez tegobe sam živeo, ploveći kao sitno zrno prašine koje titra u sunčevu zraku: bez težine je, plovi put visina, prožeto suncem, i samo kao malo sunce. Nisam znao da ovakva gorčina može ispuniti dušu čoveka. Zaboravio sam da žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta. I evo, naišla je ova gorčina, kojom mi se preseče srce nadvoje, da me podseti na ono što sam, zagledan u nebo, zaboravio: da je hlebac koji jedemo ustvari ukraden; da smo za život koji nam je dat dužni zloj sudbini - grehu, taksiratu; da se sa ovoga sveta na onaj bolji ne može preći dok se kao zrela voćka ne otkine, ne poleti u bolnom i strmoglavom padu, i ne tresne o tvrdu zemlju. Valjda se i raju nosi modrica toga pada. Evo moja misao, Milostivi, a ti je vidiš, kazao je ja ili ne; gorče je i teže nego što sam mislio robovanje zakonima Tvoje zemlje.
Videći da Alidede miče usnama, softe pomisliše da govori samrtnu molitvu i svi zastadoše, gde se koji zadesio, pogruženi i nepomični.
Tako je i izdahnuo. Bilo je uoči petka, noć mladog meseca. I po opštem mišljenju, smrt mu je bila čudesna i sveta, i morala je da ispuni svakog divljenjem kao i život mu.