Prikaz
„Mara milosnica“ (1926) jedna je u nizu Andrićevih pripovedaka o kobnosti lepote i zlu kojem je njen nosilac izložen. Ispričana je iz objektivne pripovedačke perspektive u, za Andrića uobičajenom, trećem licu. Mara je nesrećna devojka koju je turski paša ugledao u pekari njenoga oca i u njenom telu, izvijenom u pokušaju da dohvati hleb sa visoke police, prepoznao demonsku fatalnost ženskog principa. Posle pašinog neprikosnovenog naređenja da se to prelepo čeljade dovede u njegove odaje, Mara, kćerka turske naložnice, i sama to postaje. Živeći odvojena od ostalog sveta, nedovoljno zrela da sagleda svu kobnost svog položaja i propast do koje će doći posle pašinog odlaska, Mara se navikavala na gospodarevo prisustvo i njegove običaje. Čudan paradoks izlaže pisac sukobom fratra Grge Martića i Veli-paše. Fratar se tobož brine za dušu zalutale ovčice iz stada i muči nesrećnu, neuku devojku pričama o paklu u koji će otići njena duša. Veli-paša, iako čovek druge vere, umoran od života, koji neće biti spominjan po dobrim delima, naređuje fra-Grgi da ne dira njegovu robinju. Tako će Mara neočekivano naći veći mir u kući turskog paše nego pod okriljem crkve kojoj pripada.
Ali kada Veli-paša napusti grad i sa sobom povede svu služinčad i životinje, on neće povesti Maru. Sluge i pašini ljubimci poput rajskih ptica i divljih mačaka, nezamenljivi su, dok je uloga naložnice uvek namenjena novoj lepotici. Ostavši bez skloništa, Mara spoznaje stvarnu prirodu sveta. Veli-paša je pokušao da zbrine devojku dajući je u jednu od bogatijih hrišćanskih kuća. Tek će tamo Mara shvatiti koliko mračnih nagona, nesrećnih priča iz prošlosti i opskurnih običaja, krije ta tobož ugledna porodica i koliko zla može čovek čoveku naneti. Slušajući priče mlade neveste Pamukovića, Mara nemo posmatra skrivene scene iz života kućne čeljadi. Njen krhki telesni i mentalni sastav neće izdržati noć u kojoj je napada Pamukovića zet i u kojoj prvi put zaista biva suočena sa sobom. Nesrećna napadačeva žena, odvodeći pijanog muža pišti: „Treba ti turska naložnica.“ Od tog trenutka Mara prestaje da raspoznaje svet oko sebe. Posle izvesnog vremena rađa mrtvo rođenče i sama umire. Sledi pripovedačev komenatr dat u formi odgovora na pitanje čitaoca iznenadno uvedenog u tekst priče. Opisujući završnu scenu u kojoj sluga Pamukovića, sahranjujući Maru, kroz suze kaže: „Sahranili smo božjeg anđela“ pripovedač sugeriše da su bića poput Mare milosnice sudbinski unapred osuđena na propast u negostoljubivom i zlom svetu.
Odlomak
(...)
Drugog dana pred podne, vraćajući se s vježbališta, naiđe paša s pratnjom kroz čaršiju. Oprezno su jahali po poledici koja se kravila. Bio je pazarni dan i kod Garića ekmeščinice zakrčiše im put neki seljački konji, natovareni drvima. Dok su se uplašeni seljaci ustrčali oko upornih konja, paša baci pogled u pekarnicu. Kraj zatvorene peći stajao je stari Ilija ekmeščija, pognut, s upaljenim prestarelim očima, iz kojih su neprestano kapale suze na velike brkove. Na prostranom ćepenku, među hljebovima i tepsijama sa pitama ili mesom, bila je kći mu Mara. Klečeći i odupirući se jednom rukom, ona je pružala drugu za nekom tepsijom u dnu. Kad ču viku vojnika i topot seljačkih konja, ona podiže glavu i paša je viđe onako izpruženu i poleglu po ćepenku, i zagleda joj se u široko djetinje lice i vedre oči.
Kad je popodne opet projahao tuda, ekmeščinica je bila pusta, ćepenak napola presavijen, a na njemu je kunjao bjel mačak nagorjele dlake.
Naredi da mu se traži i dovede ta djevojka. Ustrčaše se podoficiri i zaptije. Zadržao se trećeg dana popodne dok mu ne javiše da će stvar moći urediti. Djevojka nema nikog do oca. Majka joj je bila čuvena Jelka zvana Hafizadićka, jer ju je stari Mustaj-beg Hafizadić držao nekoliko godina kod sebe pa je onda udao za svoga Garića, koji je bio miran i slabouman mladić i kome je on i otvorio ovu pekarnicu. Paša ostavi nešto novaca i preporuči stvar svome starom poznaniku Teskeredžiću. A krajem marta, jednog pazarnog dana, dovedoše mu djevojku u Sarajevo.
Paša se nije prevario. To je bila ta vrsta ženska koju je on uvek tražio i naročito cjenio, koja ga je jedino još privlačila. Bilo joj je nepunih šesnaest godina. Imala je velike oči golubinje boje, ugašena porculanskog sjaja, koje su se polagano kretale. Imala je sasvim svjetlu, tešku i tvrdu kosu, koja se retko viđa kod žena iz ovih krajeva. I lice i ruke su joj bile obrasli, kao maškom sitnim svijetlim maljama, koje su samo na suncu mogle da se vide. Što je na njoj bilo neobično, to je da i oni djelovi kože koji nisu u stalnom dodiru sa vazduhom i svjetlom, u nje nisu jednolično bijeli i otužni, kao obično kod plavih žena, nego joj je sve tjelo imalo tu svijetlu a zaruđelu boju koja se mijenjala samo sa sjenkom u udubinama ili sa nejednakim i plahovitim strujanjem krvi, i tada bivala još zagasitija. Imala je posve djetinjsku ruku, kratku i rumenu.
Paša je oživeo. Prvih dana se bavio samo njom. Bila mu je prijatna i misao da i sad, kao nikad, može po jednoj ispruženoj ruci da pozna vrstu žene i njenu pravu vrednost. Da ju je doveo prije ne bi valjalo, a tri-četiri mjeseca docnije, čini mu se, već bi precvala. Ovo joj je pravo vreme. Bila je odvojena od svojih, ustrašena, usamljena, upućena potpuno na njega. Pokatkad mu se činila kao zvijerka koja, pritjerana uz liticu, drhti a zjenice joj zapadaju. A to je pojačavalo ljubavnu strast i, protivrječnim zakonima muškog srca, izazvalo u njemu želju da dariva i usrećuje i štiti.
Stanovala je nedaleko od pašine kuće, u zasebnoj kućici koju joj je on najmio i namjestio. Nikad nije išla i niko joj nije dolazio osim Hamše Ciganke, koja je posluživala, i baba-Anuše s Bistrika, koja joj je bila neki rod i živila s dvoje unučadi u velikoj sirotinji. Cio dan provodila je u dvije polumračne sobe, radeći one svakojake sitne poslove koji su nevidljivi, a koji ženama tako lako ispune dan. Pred veče bi dolazio po nju pašin momak i ona bi se umotala i pobulila sve do očiju, i oborene glave polazila za njim u pašin konak.
Prvih dana, kad su je tek doveli iz Travnika, ona nije mogla nikako sebi da dođe. Fizički bol ovlada potpuno njome; i tek kad on poslije prvih noći, poče da iščezava, pojavi se, da je muči nejasna ali mračna i teška misao o grijehu i sramoti. Ona se bojala paše, gadila one Sare Jevrejke, i stidila dana i svijeta. Nije mogla da spava, a i u snu se osjećala prokletom.
Ipak se polako približavala Sari, koja je bila ćutljiva i dobra i opremala je, i pomagala u svemu, s nekom tužnom usrdnošću. Teže se privikavala na pašu i njegova milovanja; i kad je uminuo bol i prvi strah, ona ih je primala ukočenmo, detinjski zbunjeno. Ali s vremenom poče da se privikava. Zavolje naročito miris njegove kože. Nikad nije mogla da potpuno bez straha gleda u njegove neobično mirne oči, ni lice sa onim strašnim lišajem na njegovom obrazu i s mrkim oborenim brkovima, koji su uvek bili malko vlažni i lagano treptali pri govoru, kao resasta trava u šumskoj mračnoj vodi. Ali dah koji je njegovo tjelo širilo od sebe sve ju je više privlačio, krijepio i veselio; i udisala ga je satima, sklopljenih očiju i s glavom na njegovim grudima ili njegovom dlanu.
Mučila se samo još noću kad bi je, kao što se često dešavalo slao da sama spava. Tada bi se po nekoliko puta budila s jasnom svijesti - kakva samo može u mraku da se javi - o tom šta je ona i ko je ona sada, i sa ustima punim plača zatiskivala lice između dušeka i jastuka i grcala:
- Turčin...
U tami bi misao koja ju je mučila uzimala oblik vječite kazne i paklenih muka, a ne zemnog srama i propasti, kao danju.
Ali bi sutra popodne opet dočekivala pašu s jednolično rumenim licem, i sa bezglasnim smješkom koji je sav od bjelih zuba i sjajnih očiju.
Tako je bivalo svako predveče. On bi dolazio s vježbe ili s jahanja, malo znojan i zarumenjen, a ona bi ga dočekivala previjenih ruku na grudima. On bi se tada raskopčavao. Sara bi donosila hladnu vodu, a djevojka iznosila čizme.
Pošto bi se oprao i rashladio, dao bi da se otvore vrata i svi prozori, sa izgledom na cjelo Sarajevo i na trebevićku kosu. Tako bi sjedeo na promaji dok Sara ne bi unjela bocu mastike i sahan sa maslinama i sitno narezanim komadićima hljeba. Poslije toga bi momak Salih donio nargilu na kojoj je u raspaljenoj tumbečiji tinjala žeravka, a u kristalnoj boci, na bistroj vodi, plivale dvije trešnje. I Sara i momak bi iščezli, a iz pokrajnje sobe bi se vratila Mara, spremna, i spušatala mu se u krilo. To se između njih dvoje zvalo „sjesti u kutiju“.
(...)