„Zeko“ je Andrićeva pripovest iz beogradskog života, objavljena prvi put 1948. godine. Obuhvata vreme između dva svetska rata i nemačku okupaciju Beograda. Napisana je u „andrićevskom“ trećem pripovednom licu, sa jasnom distancom između pripovedačke pozicije i opisivanih likova. Centralni lik pripovesti je Zeko, pravim imenom Isidor Katanić, neugledni beogradski činovnik, tačnije, kaligraf u nekom ministarstvu. Sve svoje mladalačke talente Zeko je zatomio, nije postao ni slikar, ni pesnik, ni operski pevač. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju i po povratku u Beograd sasvim je potonuo u anonimnost bezlične svakodnevice. Zeko živi u neuspelom braku sa Margitom, posednicom i rentijerkom stambene zgrade u centru grada. Imaju sina Mihaila, rođenog u, blago rečeno, nejasnim okolnostima za vreme Zekinog ratnog izbivanja iz Beograda. Mihailo, zvani Tigar, razmaženi je i samoživi šupljoglavac, sportista i zgubidan. Tako, u porodičnom sivilu, i u neambiciozno otaljavanoj karijeri, prolaze Zekove najbolje godine, sve dok on, nekom prilikom, ne otkrije život na Savi i sav mu se posveti. Na reci, posle mnogo godina, sretne ratnog druga, penzionisanog kapetana Miku Đorđević koji ga uvede u taj svet. Mika je, prema glasinama, komunista, zbog toga je, navodno, i penzionisan. Sledi opis života na savskim obalama, sveden na nizanje portreta beogradskih marginalaca i došljaka, sa kojima se Zeko zbliži toliko i tako da kući odlazi samo kad mora, a ne mora gotovo nikako. U osmoj godini Zekinog boravka na vodi, a to, kaže pripovedač, pada u 1938, u Beograd se doseljava porodica njegove svastike Marije. Ona je udata za inžinjera Doroškog, imaju četvoro dece i Zeko ubrzo njihovu kuću počne da smatra za svoj jedini pravi dom. Gleda „svoju“ decu kako rastu, menjaju se i sazrevaju, i kako postaju „komunci“. U to već izbija i rat i pripovedač sada prati Zeku kako živi u okupiranom i više puta bombardovanom Beogradu; najpre su to, aprila 1941. učinili Nemci, a potom i „saveznici“ najžešće o Uskrsu 1944. U tim sumornim i više nego teškim godinama na površinu izlaze najbolje i najpostojanije osobine Zekinog karaktera: pribranost, odvažnost, požrtvovanost. Zeko do kraja proniče u psihologiju svoje naopake žene i svog promašenog sina i odjednom se pokazuje superiornim u odnosu na njihov kukavičluk i ljudsku niskost. Strah i bojažljivost, koje je godinama iskazivao u odnosima sa njima, odneti su kao rukom. Zeko se za vreme trajanja okupacije u potpunosti pribija uz Marijinu porodicu i polako počinje da radi za „pokret“, da falsifikuje dokumeta, da prenosi poruke i poštu. Marijin stariji sin odlazi u partizane a starija kći dopadne logora na Banjici gde joj se gubi trag. Približava se kraj rata i jedne noći Zeko sa Marijinim mlađim sinom odlazi negde na Topčider da uhvati „vezu“. Veza je očigledno provaljena, u potpunoj tami odjekuju pucnji i Zeko se hitro uklanja. Beži prema Savi, sa namerom da se skloni negde u priobalju jer odlično poznaje taj kraj, ali se na samoj rečnoj obali oklizne, padne u vodu i utopi se. Nekoliko dana posle toga njegova žena Margita u „Novom vremenu“, tobože tragajući za mužem, objavi oglas, u kojem između ostalog piše da je Isidor Katanić „u duševnoj poremećnosti napustio stan“. Tako se završi jedan neugledni a častan ljudski život. „Zeko“ je pripovest iz onog dela Andrićevog proznog opusa pisanog posle Drugog svetskog rata i u njoj su, premda diskretni, donekle vidni piščevi tragovi saobražavanja više doktrinarnim nego poetičkim zahtevima novih društvenih okolnosti.