„Znakovi“ su Andrićeva priča iz savremenog života, napisana u smeni trećeg i prvog pripovednog lica, a prvi put objavljena 1951. godine. Počinje relativno brzim uvodom, koji vodi do središnjeg toka pripovedanja. Objektivni pripovedač opisuje tugu palanačkih hotela. Jedne večeri u jednom takvom hotelu, sreo je izvesnog profesora V. koji mu je ispričao jednu priču. Objektivni pripovedač je psiholog, objavljuje radove u Psihološkoj reviji, profesor V. ga prepozna, priđe mu i tako otpočne razgovor koji će onoga trenutka kada se u njemu dotaknu žena pretvoriti u dugi, zagrcnuti monolog. Profesor V. priča, ne bez znakova skretanja od normale, o nesporazumu koji je doživeo sa jednom ženom. Profesor V. sebe vidi kao čestitog, odmerenog i uvek pristojnog čoveka, što se naročito potvrđuje u njegovom odnosu prema ženama, tačnije, u nepostojanju takvih odnosa. Tako bude dugi niz godina koje prolaze u potpunom uzdržavanju. Profesor V. ulazi u zrelo doba. Dobivši premeštaj u Beograd on jednog dana susretne na ulici neku zgodnu ženu. Ona ispusti paketić i profesoru se, pošto se ljubazno sagnuo da joj doda taj paketić a ona mu uzvratila zahvalnim pogledom, učini da je po sredi neki znak. To potvrdi i u razgovoru sa kolegom. U pitanju je, zaista izgleda, neki tajni, ženski znak. U dugoj nedoumici da li da krene u potragu za tom ženom, on jednog dana, prolazeći kraj pozorišta, vide na panou njene slike i pročita njeno ime. Bila je to primadona Katarina Maranska. Odlazi na predstavu i čini mu se da u prepunoj sali primadona, nastavljajući da mu daje znakove, gleda samo njega. Proveri u razgovoru sa kolegom da li je zaista tako, i pošto ovaj potvrdi da drukčije ne može biti i pri tom mu čestita, profesor V. odluči da na svoj rođendan pošalje Katarini buket ruža. Te večeri pevala je Tosku. Uz ruže pošalje i pismo u kojem opiše celo tok ljubavnog slučaja, od prvog susreta na ulici... I zbilja, Katarina se u prvom činu Toske pojavi sa njegovim buketom. Sutradan, pošto je to bio nedvosmislen znak, on vrataru opere preda novo pismo, ali ne dobi nikakav odgovor. Kolega ga upozori na žensku ćudljivost. Dva dana docnije profesor V. u poštanskom sandučetu nađe program neke svečanosti u kojem je Katarinino ime bilo podvučeno crvenom bojom, što protumači kao nov znak. Pronađe, pošto podmiti vratara, primadonin broj, ali ni posle nekoliko poziva nije uspeo da sa njom razgovara. Opet se posavetovao sa kolegom koji mu reče da ga primadona voli ali da verovatno ima nekih prepreka toj ljubavi. Profesor V. pati, danima. Ne može da pronađe rešenje. Konačno odluči. Ode na stan primadoni, adresu je dobio na sličan način kao i broj telefona, i pozvoni. Otvori mu neka postarija žena, po glasu je pretpostavio da je to ona ista koja je na telefonu govorila da primadona nije kod kuće. Nekako ga pusti unutra kada reče da je iz pozorišta. Ali, ni tada nije video svoju ljubav, jer ga žena, pošto vide o čemu je reč, ljutito isprati, uz pratnju nastojnika. Sutradan pre podne pozove ga direktor škole, da ga opomene zato što uznemirava Katarinu, sve se već bilo raščulo. Nijedno objašnjenje nije pomoglo, ni profesorov bes, ni nastojanje da direktoru objasni ko je kome davao znakove. U ljutnji, profesor se uputi do Katarine. Upada u stan gde se Katarina, napola odevena i raščupana, uz vrisku, zaključava u kupatilo. Pojavljuje se nastojnik sa policijom. Profesor V. odbija da otključa stan u kojem se zatvorio. Popusti tek kada pristignu i vatrogasci. Iz policije je upućen u bolnicu, gde je zadržan na posmatranju, a po otpuštanju je penzionisan. Nikada, priča on objektivnom pripovedaču, nije razumeo zašto mu je Katarina davala onolike znakove. Niko to ne razume. A on te znakove vidi, gde god da se pojavi. Eto, vidi ih i u tom provincijskom hotelu u kojem se susreo sa pripovedačem, ali ne sme to da otkrije. „Znakovi“ nije samo priča koja nastaje na matrici komedije zabune, nego je psihološka studija glavnog lika, profesora V, neprekidno opsednutog znakovima.