Na Drini ćuprija | Travnička hronika | Prokleta avlija | Gospođica | Omerpaša Latas | Na sunčanoj strani | Put Alije Đerzeleza | Za logorovanja | Mustafa Madžar | Most na Žepi | Mara milosnica | Anikina vremena | Žeđ | Smrt u Sinanovoj tekiji | Trup | Pismo iz 1920. godine | Zlostavljanje | Priča o vezirovom slonu | Nemirna godina | Jelena, žena koje nema | Iz Ex Ponta | Iz Nemira | Iz Lirike | Iz Znakova pored puta | Iz Svezaka | Iz esejističle proze
Na Drini ćuprija
I poglavlje
Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala. Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne, delimično ravne, delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada, na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca koji stvaraju Butkove Stijene i Uzavničke planine. Zaokret koji tu pravi Drina neobično je oštar a planine sa obe strane tako su strme i toliko ublizu da izgledaju kao zatvoren masiv iz kojeg reka izvire pravo, kao iz mrkog zida. Ali tu se planine odjednom razmiču u nepravilan amfiteatar čiji promer na najširem mestu nije veći od petnaestak kilometara vazdušne linije.
Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki i skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana međama i plotovima i poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako, posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta teče i razliva se ne samo zelena Drina nego i ceo taj župni i pitomi prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim.
Na desnoj obali reke, počinjući od samog mosta, nalazi se glavnina kasabe, sa čaršijom, delom u ravnici, a delom na obroncima bregova. Na drugoj strani mosta, duž leve obale, proteže se Maluhino polje, raštrkano predgrađe oko druma koji vodi put Sarajeva. Tako most, sastavljajući dva kraja sarajevskog druma, veže kasabu sa njenim predgrađem.
Upravo, kad se kaže „veže“, to je isto toliko tačno kao kad se kaže: sunce izlazi izjutra da bismo mi ljudi mogli da vidimo oko sebe i da svršavamo potrebne poslove, a zalazi predveče da bismo mogli da spavamo i da se odmorimo od dnevnog napora. Jer taj veliki, kameni most, skupocena građevina jedinstvene lepote, kakvog nemaju ni mnogo bogatije i prometnije varoši („Još svega dva ovakva imaju u Carevini“, govorilo se u staro vreme), jedini je stalan i siguran prelaz na celom srednjem i gornjem toku Drine i neophodna kopča na drumu koji veže Bosnu sa Srbijom i preko Srbije, dalje, i sa ostalim delovima Turske Carevine, sve do Stambola. A kasaba i njeno predgrađe samo su naselja koja se uvek neminovno razvijaju na glavnim saobraćajnim tačkama i s obe strane velikih i važnih mostova.
Tako su se i ovde, s vremenom, rojile kuće i množila naselja na oba kraja mosta. kasaba je živele od mosta i rasla iz njega kao iz svoga neuništivog korena.
(Da bi se jasno videla i potpuno razumela slika kasabe i priroda njenog odnosa prema mostu, treba znati da u varoši postoji još jedna ćuprija, kao što postoji još jedna reka. To je Rzav i na njemu drveni most. Na samom kraju varoši Rzav utiče na Drinu, tako da se središte varoši i ujedno njena glavnina nalaze na peščanom jezičku zemlje između dve reke, velike i male, koje se tu sastaju, a rasuta periferija prostire se sa druge strane mostova, na levoj obali Drine i na desnoj obali Rzava. Varoš na vodi. Ali iako postoje i još jedna reka i još jedan most, reči „na ćupriji“ ne označavaju nikada rzavsku ćupriju, prostu drevnu gradjevinu bez lepote, bez istorije, bez drugog smisla osim što služi meštanima i njihovoj stoci za prelaz, nego uvek i jedino kameni most na Drini.)
Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugačak a širok oko deset koraka, osim na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake terase, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku širinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane ispusti, tako da na tom stubu počivaju, levo i desno od kolovoza, po jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor nad šumnom, zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i isto toliko široke, ograđene kamenom ogradom, kao i ceo most po dužini, ali inače otvorene i nenatkrivene. Desna terasa, idući iz varoši, zove se sofa. Ona je izdignuta za dva basamka, optočena sedištima kojima ograda služi kao naslon, a i basamaci i sedišta i ograda, sve od istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, preko puta od sofe, ista je, samo prazna, bez sedišta. Na sredini njene ograde zid se izdiže iznad visine čoveka; u njemu je pri vrhu, uzidana ploča od belog mermera i na njoj urezan bogat turski natpis - tarih-sa hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida teče česma: tanak mlaz iz usta kamenog zmaja. Na toj terasi smešten je kafedžija sa svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i dečakom koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija.
Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega i u vezi sa njim, teče i razvija se kao što ćemo videti, život čoveka iz kasabe. U svima pričanjima o ličnim, porodičnim i zajedničkim doživljajima, mogu se uvek čuti reči „na ćupriji“. I zaista, na drinskoj ćupriji su prve dečije šetnje i prve igre dečaka. Hrišćanska deca, rođena na levoj obali Drine, pređu odmah prvih dana svog života most, jer ih već prve nedelje nose u crkvu na krštenje. Ali sva druga deca i ona koja su rođena na desnoj obali i muslimanska, koja nisu uopšte krštavana, provodila su, kao i njihovi očevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta. Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od najranijih godina njihove oči su se privikavale na skladne linije te velike građevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogrešno sečenog kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine kao i sve priče i legende koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima se čudno i nerazmrsivo mešaju i prepliću mašta i stvarnost, java i san. I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet doneli, onako kao što se molitve znaju, ne sećaju se ni od koga su ih naučili ni kad su ih prvi put čuli.
Oni su znali da je most podigao veliki vezir Mehmedpaša, čije je rodno selo Sokolovići, tu, iza jedne od ovih planina koje okružuju most i kasabu. Samo vezir je mogao dati sve što treba da se ovo trajno čudo od kamena sagradi. (Vezir - to je nešto sjajno, krupno, strašno nejasno u svesti dečaka.) Zidao ga je Rade Neimar, koji je morao živeti stotinama godina da bi sagradio sve što je lepo i trajno po srpskim zemljama, legendarnim i stvarno bezimeni majstor kakvog svaka masa zamišlja i želi, jer ne voli da mnogo pamti ni mnogima da duguje, čak i u sećanjima. Znali su da je gradnju ometala vila brodarica, kao što je oduvek i svuda poneko ometao svaku gradnju, i noću rušila ono što je danju sagrađeno. Dok nije „nešto“ progovorilo iz vode i savetovalo Radu Neimaru da nađe dvoje nejake dece bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu i da ih uzida u srednje stubove mosta. Odmah je počelo traženje dece po celoj Bosni. Obećana je nagrada onome ko ih nađe i dovede.
Najposle su sejmeni pronašli u jednom udaljenom selu dvoje bliznadi, pri sisi, i oteli ih silom vezirove vlasti; ali kada su ih poveli, majka nije htela da se odvoji od njih, nego je kukajući i plačući, neosetljiva na psovke i udarce, posrtala za njima sve do Višegrada. Tu je uspela da se progura pred neimara.
Decu su uzidali, jer druge nije moglo biti, ali neimar se, kako kažu, sažalio i ostavio na stubovima otvore kroz koje je nesrećna majka mogla da doji svoju žrtvovanu decu. To su ovi fino srezani slepi prozori, uski kao puškarnice u kojima se sada gnezde divlji golubovi. Kao spomen na to već stotinama godina teče iz zidina majčino mleko. To su oni beli, tanki mlazevi što u određeno doba godine cure iz besprekornih sastavaka i vidi im se neizbrisiv trag na kamenu. (Predstava o ženinom mleku izaziva u dečjoj svesti nešto što im je suviše blisko i otužno a isto tako nejasno i tajanstveno kao i veziri i neimari, i što ih zbunjuje i odbija.) Te mlečne tragove po stubovima stružu ljudi i prodaju kao lekoviti prah ženama koje posle porođaja nemaju mleka.
U centralnom stubu mosta, ispod „kapije“, ima jedan veliki otvor, uska i dugačka vrata bez vratnica, kao džinovska puškarnica. U tom stubu, kaže se, ima velika soba, mračna dvorana u kojoj živi Crni Arapin. To znaju sva deca. On u njihovim snovima i nadlagivanjima igra veliku ulogu. Kome se on javi taj mora da umre. Nijedno dete ga još nije videlo, jer deca ne umiru. Ali ga je ugledao jedne noći Hamid, onaj sipljivi i večito pijani ili mamurni hamal krvavih očiju i umro je još te noći, tu pored zida. Doduše, bio je pijan do nesvesti i zanoćio je tu na mostu, pod vedrim nebom pri temperaturi od -15°. U taj mračni otvor gledaju dečaci često sa obale, kao u ponor koji i straši i privlači. Dogovore se da svi gledaju netremice, a koji prvi mašta ugleda da vikne. Zure u tu široku, mračnu pukotinu, strepeći od radoznalosti i od straha, dok se nekom malokrvnom dečaku ne učini da se otvor kao crna zavesa počinje da njiše i pomera, ili dok neki od onih podrugljivih i bezobraznih drugova (uvek ima po jedan takav) ne vikne „Arapin!“ i ne počne tobože da beži. To pokvari igru i izaziva razočarenje i negodovanje kod onih koji vole igru mašte, mrze ironiju i veruju da bi se paž1ljivim gledanjem moglo zaista nešto videti i doživeti. A noću, na spavanju, mnogi od njih rve se i nosi sa tim Arapinom iz ćuprije, kao sa sudbinom, sve dok ga majka ne probudi i tako se oslobodi mučnog sna. I dok ga zapoji hladnom vodom („da rastjera stravu“) i nagna da izgovori božje ime, dečak već ponovo spava, premoren od dnevne igre, tvrdim dečjim snom u kome strahovi još ne mogu da uhvate maha i ne traju dugo.
Uzvodno od mosta, na strmoj obali od sivog krečnjaka, sa jedne i sa druge strane, vide se okrugle udubine, sve dva po dva, u pravilnim razmacima, kao da su u kamen urezani tragovi kopita nekog konja natprirodne veličine; one idu odozgo sa Starog grada, spuštaju se niz liticu do reke i pojavljuju se opet na drugoj obali, gde se gube pod mrkom zemljom i rastinjem.
Deca, koja duž te kamenite obale, za letnjih dana, po vas dan love sitnu ribu, znaju da su to tragovi davnih vremena i starih ratnika. Tada su na zemlji živeli veliki junaci, kamen je još bio nezreo i mek kao zemlja, a konji su bili kao i junaci, džinovskog rasta. Samo, za srpsku decu to su tragovi Šarčevih kopita, ostali još od onda kad je Kraljević Marko tamnovao gore, u Starom gradu, pa pobegao iz njega, spustio se niz brdo i preskočio Drinu, na kojoj tada nije bilo ćuprije. A turska deca znaju da to nije bio Kraljević Marko nit' je mogao biti (jer otkud Vlahu i kopilanu takva sila i takav konj!), nego Đerzelez Alija, na svojoj krilatoj bedeviji, koji je kao što je poznato, prezirao skele i skeledžije i preskakao reke kao potočiće. Oni se o tome i ne prepiru, toliko su i jedni i drugi ubeđeni u tačnost svoga verovanja. I nema primera da je ikada iko uspeo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje.
U tim udubinama, koje su okrugle a široke i duboke kao oveći čanci, zadrži se još dugo posle kiše voda, kao u kamenim sudovima. Te jame, ispunjene mlakom kišnicom, dečaci zovu bunarima i u njima drže, i jedni i drugi, bez razlike verovanja, sitnu ribu, krkušice i plote, koje uhvate na udicu.
A na levoj obali, u strani, odmah iznad druma ima jedna oveća humka, zemljana ali od neke tvrde zemlje, siva i skamenjena. Na njoj ništa ne raste i ne cvate do neka sitna trava, tvrda i bodljikava kao čelična žica. Ta je humka meta i granica svih dečijih igara oko mosta. To se mesto nekad zvalo Radisavljev grob. I priča se da je to bio neki srpski prvak, silan čovek. I kad je vezir Mehmedpaša naumio da zida most na Drini i poslao ljude, sve se pokorilo i odazvalo na kuluk, samo je ustao taj Radisav, podbunio narod i poručio veziru da se okane tog posla, jer neće, šale, podići ćuprije na Drini. I muke je imao vezir doka je savladao Radisava, jer je bio junak mimo ljude, a nije ga bila ni puška ni sablja, nit' je bilo konopca ni lanca kojim se mogao vezati; sve je kidao kao konce. Takav je tilsum imao pri sebi. I ko zna šta bi bilo i da li vezir ikad podigao ćupriju da se nije našao neki od njegovih ljudi, mudar i vešt, i podmitio i ispitao momka Radisavljevog. Tako su Radisava iznenadili i udavili na spavanju, vezavši ga svilenim konopcima, jer jedino njegova amajlija nije pomagala. Naše žene veruju da ima po jedna noć u godini kad se može videti kako na tu humku pada jaka bela svetlost pada sa neba. I to nekako u jesen, u vreme između Velike i Male Gospojine. Ali, dečaci koji su, i verujući i ne verujući, ostajali da bdiju pored prozora sa izgledom na Radisavljev grob, nisu nikad uspevali da vide nebesku vatru, jer bi ih još pre ponoći savladao san. Zato su opet putnici, kojima nije do toga, viđali neki beo sjaj na humci iznad mosta, vraćajući se noću u kasabu.
A Turci, u kasabi, naprotiv, pričaju od starina da je na tom mestu poginuo kao šehit neki derviš, po imenu šeh, Turhanija, koji je bio veliki junak i od neke kaurske vojske branio ovde prelaz preko Drine. A što na tom mestu nema ni nišana ni turbeta, to je po želji samog derviša, jer je hteo da tako bude sahranjen bez znaka i biljega, kako se ne bi znalo da je tu. Jer, ako ikad opet navali neka kaurska vojska ovuda, on će ustati ispod ovog brežuljka i zaustaviti je kao što je i nekad učinio, tako da od višegradske ćuprije neće moći dalje napred. Ali zato njegovu humku samo nebo ponekad ozari svojom svetlošću.
Tako se život kasabalijske dece odigrava ispod mosta i oko njega, u beskorisnoj igri ili dečijim maštanjima. A sa prvim godinama zrelosti on se prenosi na most, upravo na kapiju, gde mladićka mašta nalazi drugu hranu i nove predele, ali gde počinju već i životne brige i borbe i poslovi.
Na kapiji i oko kapije su prava ljubavna maštanja, prva viđenje u prolazu, dobacivanja i sašaptavanja. Tu su i prvi poslovu i pazari, svađe i dogovori, tu sastanci i sačekivanja. Tu se, na ćuprijskoj ogradi od kamena, izlažu na prodaju prve trešnje i bostan, sabahzorski salepi i vrući simiti. Ali tu se sakupljaju i prosjaci i sakati i gubavi, isto kao i mladi i zdravi koji žele da se pokažu ili da vide druge, kao i svi koji imaju da iznesu ma šta naročito od plodova, odela ili oružja. Tu često posedaju, zreli, ugledni ljudi, da se porazgovore o javnim stvarima i zajedničkim brigama, ali još češće mladići koji znaju samo za pesmu i šalu. Tu se prilikom velikih događaja i istorijskih promena ističu proglasi i pozivi (na onom izdignutom zidu, ispod mermerne ploče sa turskim natpisom, a iznad česme), ali tu su se sve do 1878, vešale ili nabijale na kolac glave svih onih koji su ma s koga razloga bivali pogubljeni, a pogubljenja su u ovoj kasabi na granici, naročito u nemirnim godinama, bila česta, a za nekih vremena, kao što ćemo videti, i svakodnevna.
Ne mogu preći preko mosta ni svatovi ni pogreb a da se ne zaustave na kapiji. Tu se svatovi obično spremaju i svrstavaju pre ulaska u čaršiju. Ako su mirna i bezbrižna vremena, obredaju se rakijom i zapevaju, povedu kolo, i često se zadrže mnogo duže nego što su mislili. A kod ukopa, oni koji nose pokojnika spuste ga malko da se odmore, redovno tu na kapiji, gde mu je inače protekao dobar deo života.
Kapija je najvažnija tačka na mostu, isto kao što je most najvažniji deo varoši, ili kako je jedan turski putnik, koga su Višegrađani lepo ugostili, napisao u svom putopisu, „njegova kapija je srce mosta koji je srce ove kasabe koja svakom mora da ostane u srcu“. Ona pokazuje koliko su stari neimari, za koje se u pričama priča da su se nosili s vilama i svakojakim čudima i da su morali da zaziđuju živu decu, imali smisla ne samo za stalnost i lepotu građevine nego i za korist i udobnost koju će od te građevine imati i najdalji naraštaji. I kad čovek upozna ovdašnji život i dobro razmisli, mora da kaže sam sebi da je zaista mali broj ljudi u ovoj Bosni koji imaju ovakvu zgodu i ovakvo uživanje kao što ga svaki i poslednji kasabalija može imati na kapiji.
Naravno da zimsko doba ne dolazi u obzir, jer tada prelazi preko mosta samo onaj koji mora, pa i taj pruži korak i pogne glavu pod hladnim vetrom koji stalno duva nad rekom. Tada, razume se, nema zadržavnja na otvorenim terasama na kapiji. Ali u svako drugo doba godine kapija je prava blagodet za malo i veliko. Tada svaki ovdašnji građanin može, u svako doba dana i noći, da iziđe na kapiju i sedne na sofu, ili da se zadržava tu oko nje u poslu ili razgovoru. Isturena i uzvišena petnaestak metara tu iznad zelene hučne reke, ta sofa od kamena lebdi u prostoru, nad vodom, između tamnozelenih brda sa tri strane, sa nebom i oblacima ili zvezdama nad sobom, a sa otvorenim vidikom niz reku kao uskim amfiteatrom koji u dubini zatvaraju modre planine.
Koliko ima vezira ili bogataša na svetu koji mogu svoju radost ili brigu, ili svoj ćeif ili dokolicu da iznesu na ovakvo mesto? Malo, vrlo malo. A koliko je naših, u toku stoleća i nizu naraštaja, presedelo ovde zoru, ili akšam ili noćne časove kad se neprimetno pomera ceo zvezdani svod nad glavom! Mnogi i mnogi od nas sedeo je tu, podnimljen i naslonjen na tesan, gladak kamen, i pri večitoj igri svetlosti na planinama i oblaka na nebu, razmrsivao večno iste a uvek na drugi način zamršene konce naših kasabalijskih sudbina. Neko je davno tvrdio (istina, to je bio stranac i govorio je u šali) da je ova kapija imala uticaja na sudbinu kasabe i na sam karakter njenih građana. U tim beskrajnim sedenjima, tvrdio je stranac, treba tražiti ključ za sklonost mnogih kasabalija ka razmišljanju i sanjarenju i jedan od glavnih razloga one melanholične bezbrige po kojoj su poznati stanovnici kasabe.
Svakako, ne može se poricati da su Višegrađani od davnina važili, u poređenju sa stanovnicima drugih mesta, kao ljudi lakomisleni, skloni uživanjima, i brzi na trošak. Njihova varoš je na povoljnom položaju, okolna sela su rodna i bogata, i para, istina, prolazi obilno kroz Višegrad, ali se ne zaustavlja dugo u njemu. A ako se nađe neki gazda štediša i kućenik, bez ikakve strasti, to je redovno neki došljak; ali višegradska voda i vazduh su takvi da se već njegova deca rađaju otvorene ruke i raširenih prsta, i podležući opštoj zarazi rasipnosti i bezbrige žive sa devizom: „Drugi dan, druga i nafaka.“
Priča se da je Starina Novak, kad je iznemogao i morao da se povuče i napusti hajdukovanje po Romaniji, ovako učio Dijete Grujicu, kad je trebalo da ga zameni:
-Kad sjediš u busiji, ti dobro gledaj putnika koji naiđe. Ako vidiš da jordamli jaše a na njemu crven džamadan, srebrne toke i bijele tozluke, to je Fočak. Udri odmah, jer taj ima i na sebi i u bisagama. Ako vidiš siromaški odjevena putnika: oborio glavu i poklopio se po konju kao da je u prošnju pošao, udri slobodno, to je Rogatičanin. Takvi su svi: tvrdice i tutumraci, a puni para kao šipak. Ali ako vidiš neku divaniju: prekrstio noge na sedlu, kuca u šarkiju i pjeva iza glasa, ne udaraj i ne kaljaj ruke uzalud, nego pusti trice nek prođe; to je Višegrađanin, a taj ništa nema, jer se u njih para ne drži.
Sve bi to potvrđivalo gornje mišljenje onoga stranca. Pa ipak je teško pouzdano kazati u kojoj je meri to mišljenje tačno. Kao u tolikim drugim stvarima i ovde nije lako odrediti šta je uzrok a šta posledica. Da li je kapija napravila od kasabalija ono što su ili je, naprotiv, ona zamišljena u njihovom duhu i shvatanju i sagrađena prema njima i njihovim potrebama i navikama? Izlišno i uzaludno pitanje. Nema slučajnih građevina, izdvojenih iz ljudskog društva u kome su nikle, i njegovih potreba, želja i shvatanja kao što nema proizvoljnih linija i bezrazložnih oblika u neimarstvu. A postanak i život svake velike, lepe i korisne građevine, kao i njen odnos prema naselju u kome je podignuta, često nose u sebi složene i tajanstvene drame i istorije. Svakako, jedno je izvesno: između života ljudi u kasabi i ovoga mosta postoji prisna, vekovna veza. Njihove su sudbine tako isprepletene da se odvojeno ne daju zamisiti i ne mogu kazati. Stoga je priča o postanju i sudbini mosta u isto vreme i priča o životu kasabe i njenih ljudi, iz naraštaja u naraštaj, isto kao što se kroz sva pričanja o kasabi provlači i linija kamenog mosta na jedanaest lukova, sa kapijom, kao krunom, u sredini.
XXIV (poslednje) poglavlje
(...)
Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.
U tim mislima korača hodža sve teže i sporije.
Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne više vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stići do kuće da legne u svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To je jedino što još želi. Ali ne može. Ne može. Ne može više ni da održi pravi odnos između disanja i srca, srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekad u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori široko usta i oseti da mu očI zviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. Celo vidno polje ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatao ga svega.
Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkim trzajima.
Prolog
Na kraju travničke čaršije, ispod hladovitog i hučnog izvora Šumeća, postoji otkad svet pamti mala „Lutvina kahva“. Toga prvog sopstvenika kafane, Lutve, ne sećaju se ni najstariji ljudi; taj je bar stotinak godina već na nekom od razasutih travničkih grobalja, ali svi idu kod Lutve na kafu i njegovo se ime pamti i izgovara tamo gde su zaboravljena imena tolikih sultana, vezira i begova. U bašti je kafanica, pod samom stenom, u podnožju brega, ima jedno odvojeno, hladovito i malo uzvišeno mesto, gde raste stara lipa. Oko te lipe i između stena i busenja uklopljene su niske klupe nepravilna oblika na kojima je zadovoljstvo posedeti i sa kojih se teško ustaje. One su izlizane i iskrivljene godinama i dugom upotrebom i potpuno srasle i postale jedno sa drvetom, zemljom i kamenom oko njih.
Za vreme letnjih meseci, to jest od početka maja pa do kraja oktobra, to je, po davnašnjoj tradiciji, mesto na kom se posle podne, oko ićindije, sastaju travnički begovi i ugledniji ljudi koji su pripušteni u njihovo društvo. U to doba dana niko se drugi od građana ne bi usudio da sedne i pije kafu na toj uzvisini. To se mesto zvalo Sofa. I ta je reč u narodnom govoru u Travniku imala, kroz naraštaje, svoje utvrđeno društveno i političko značenje, jer što je na Sofi rečeno, pretresano i zaključeno, to je bilo gotovo isto toliko koliko da je rešeno među ajanima, na Divanu kod vezira.
I danas tu sedi desetak begova, iako je dan već oblačan i javlja se vetar koji u ovo doba godine donosi kišu. Poslednji je petak u mesecu oktobru 1806. godine. Sedeći na svojim mestima, begovi tiho razgovaraju; većina ih zamišljeno prati igru sunca i oblaka i zlovoljno kašljuca.
Govor je o jednoj krupnoj novosti.
Jedan od njih, neki Sulejman-beg Ajvaz, koji je ovih dana putovao poslom u Livno, razgovarao je tamo sa nekim Splićaninom, ozbiljnim čovekom kako kaže, i od njega čuo tu vest koju on sada begovima kazuje. Ljudima je nejasno, raspituju ga za pojedinosti i traže da ponovi već rečeno. Sulejman-beg objašnjava:
- Pa eto tako. Ljepo me čovjek pita: „Spremate li se musafirim u Travniku?“ „Jok mi“, kažem ja, „nije nama do musafira.“ „E, bilo vam ne bilo, valja da im se spremate“, kaže, „jer će vam stići francuski konzul. Tražio Bunaparta na Kapiji u Stambolu da može poslati svoga konzula, da otvori konzulat u Travniku i da tu sjedi. I već mu je to odobreno. Još ove zime se možete nadati konzulu.“ Odbijam ja na šalu: „Stotine godina smo živili bez tih konzula pa možemo i odsada, a i šta će konzul u Travniku? Ali on jedno te jedno. Kako ste živili da ste živili, sad vam valja živiti sa konzulom. Takva vremena došla. A konzul će sebi naći posla; sješće pored vezira da naređuje i raspoređuje, da gleda kako se vladaju begovi i age a kako raja, i da sve javlja Bunaparti.“ „To nit je bilo niti može biti, suzbijam ja vlaha, niko nama nikad nije u naše poslove zavirivao, pa neće ni taj.“ „E, bogami, vi gledajte kako ćete“, kaže meni on, „ali konzula će vam valjat primiti, jer što Bunaparta zatraži niko dosad nije odbio pa neće ni devlet u Stambolu. Nego čim vidi Austrija da ste primili francuskog konzula, zatražiće i oni da primite njenog, a za njom će doći Rusija...“ „Ej, ode ti daleko komšija“, zaustavljam ga ja, ali on se samo smješka, rđa latinska, i hvata se za brk: „Ovo ti meni odsjeci, ako ne bude jă nalik na ovo.“ - Eto, to sam čuo, dobri ljudi, i nikako mi ne izlazi iz glave - završi Ajvaz svoje pričanje.
U današnjim prilikama - francuska vojska je već godinu dana u Dalmaciji, Srbija ne prestaje da se buni - jedna ovakva nejasna vest bila je dovoljna da uznemiri i inače zabrinute begove. Uzmučili se i zabrinuli begovi, iako se to po njihovim licima i mirnim dimovima koje odbijaju ne bi moglo primetiti. Sporo i neodlučno govore, jedan po jedan, i nagađaju šta bi to moglo biti i koliko ima laži a koliko istine u ovim vestima, šta bi trebalo preduzeti da se stvar izvidi i možda već u začetku spreči.
Jedni su mišljenja da su to izmišljene i preterane vesti kojima neko želi da ih uznemiri i zaplaši. Drugi opet kažu, sa gorčinom u glasu, da su takva vremena došla i da se takve stvari dešavaju i u Stambolu i u Bosni i u celom svetu, da se ničemu ne treba čuditi i da na sve treba da budu spremni. Treći se opet teše da je ovo Travnik - Travnik! - a ne koja mu nedrago kasaba i palanka, i da se njima ne mora i ne može desiti ono što se drugima dešava.
Svaki govori ponešto, tek koliko da se javi, ali niko ne kazuje ništa određeno, jer svi čekaju šta će kazati najstariji među njima. A najstariji je Hamdi-beg Teskeredžić, krupan starac, sporih pokreta, ali još uvek snažnog tela džinovskih srazmera. Mnoge je ratove prošao i dopadao i rana i ropstva, a imao je jedanaest sinova i osam kćeri i mnogobrojno potomstvo od njih. Brada i brkovi su mu retki a celo oštro pravilno lice opaljeno, puno ožiljaka i modrih pega od jedne davnašnje eksplozije baruta. Teški očni kapci olovne su boje i spušteni nisko. Reč mu je spora ali jasna.
Najposle Hamdi-beg svojim začudo mladim glasom prekide nagađanja, slutnje i bojazni:
- De sad, da ne žalimo za živa hadžija, što no se kaže, i da ne uzbunjujemo svijet bez potrebe. Sve treba slušati i pamtiti, ali ne treba sve odmah srcu uzimati. I sa tim konzulima, ko zna kako je. Ja doći ja ne doći. A i da dođu, neće Lašva poteći naopako, nego opet ovuda kuda teče. Mi smo ovdje na svome, a svaki drugi koji dođe na tuđem je i nema mu duga stanka. Vojske su ovde padale pa se nisu mogle dugo zadržati. Mnogi je ovdje došao da ostane, ali smo mi svakom dosada u leđa pogledali, pa ćemo i njima, ako baš dođu. Sad ih još nema ni na pomolu. A što je tak tamo tražio u Stambolu, to još ne mora biti gotova stvar. I dosada je mnogi mnogo koješta tražio , ali ne biva sve ko šta traži...
Izgovorivši ljutito poslednje reči, Hamdi-beg zastade i u potpunoj tišini odbi jedan dim pa nastavi:
- Pa i da bude! Valja vidjeti kako će biti i koliko će biti. Ničija nije do zore gorila, pa neće ni toga...toga...
I tu se Hamdi-beg lako zagrcnu i zakašlja od prikrivene ljutnje, i tako ne izgovori Bunapartino ime koje je bilo u svima mislima i na svima usnama.
Više niko ne reče ništa i na tome ostade razgovor o toj najnovijoj vesti.
Ubrzo oblaci zakloniše sasvim sunce i prođe jak i hladan talas vetra. Na topolama pored vode zašušta lišće metalnim zvukom. Studena jeza koja je prolazila celom travničkopm dolinom kazivala je da je za ovu godinu došao kraj sedenjima i razgovorima na Sofi. Jedan po jedan počeše begovi da se dižu i uz neme pozdrave razilaze kućama.
VIII poglavlje
(...)
Davil je jahao sa osećanjem da se vraća sa neke sahrane.
Mislio je na vezira sa kojim se maločas rastao, ali kao na nešto što je davno i nepovratno izgubljeno. Sećao se pojedinosti iz mnogih razgovora sa njim. Činilo mu se da vidi njegov osmejak, masku od svetlosti koja poigrava ceo dan između usta i očiju i koju gasi valjda samo kad spava.
Sećao se vezirovih uveravanja, sve do poslednjeg časa, kako voli Francusku i ceni Francuze. I sada, u svetlosti ovoga rastanka, proveravao je njihovu iskrenost. Činilo mu se da jasno vidi vezirove pobude, čiste i odvojene od uobičajenih profesionalnih laskanja. Činilo mu se da shvata uopšte kako i zašto stranci vole Francusku, francuski način života i francuska shvatanja. Vole je po zakonu protivnosti; vole u njoj sve ono što ne mogu da nađu u sopstvenoj zemlji a za čim njihov duh ima neodoljivu potrebu; vole je, s pravom, kao sliku svestrane lepote i skladnog, razumnog života, koju nikakva trenutna zamračenja ne mogu da izmene i unakaze, i koja se posle svake poplave i svakog zamračenja ukazuje svetu ponovo kao neuništiva snaga i večita radost; vole je i kad je poznaju samo površno, malo ili čak nikako. I voleće je mnogi i uvek, često iz najoprečnijih razloga i pobuda, jer ljudi nikad neće prestati da traže i žele više i bolje od onoga što im sudbina daje. Pa, evo, i on sam sada misli o Francuskoj, ne kao o svojoj rodnoj zemlji koju dobro i oduvek poznaje, i u kojoj je i zla i dobra video, nego o Francuskoj kao divnoj i dalekoj zemlji sklada i savršenstva o kojoj se mašta uvek usred grubosti i divljine. Dok je Evrope biće i Francuske i nikad je ne može nestati, osim da u izvesnom smislu (to jest u smislu svetlog sklada i savršenstva) cela Evropa postane jedna Francuska. Ali to nije mogućno. Isuviše su ljudi različiti, tuđi i daleki jedan drugom.
Tu se Davil seti jednog letošnjeg doživljaja sa vezirom. Živahni i ljubopitljivi vezir raspitivao se uvek o francuskom životu i jednog dana mu je tako rekao da je mnogo slušao o francuskom pozorištu i da bi voleo da čuje bar nešto od onoga što se u Francuskoj prikazuje, kad već ne može da vidi pravo pozorište.
Oduševljen ovom željom, Davil je već sutradan došao sa drugom sveskom Rasinovih dela pod pazuhom, rešen da veziru pročita nekoliko scena iz „Bajazeta“. Pošto je poslužena kafa sa čibucima, sva posluga se povukla, osim Davne koji je imao da prevodi. Konzul je objasnio veziru, kako je najbolje mogao, šta je pozorište, kako ono izgleda i u čemu je zadatak i smisao glume. Zatim je počeo da čita scenu u kojoj je govor o tome kako Bajazet poverava Amurata na čuvanje sultaniji Roksani. Vezir se namrštio, ali je slušao dalje suvoparni Davnin prevod i patetično konzulovo čitanje. Ali kad je došlo do objašnjenja između sultanije i velikog vezira, Mehmed-paša je prekinuo dalje čitanje, smejući se slatko i odmahujući rukom.
-Pa taj ne zna šta govori - rekao je vezir i strogo i podrugljivo - otkako je sveta i veka nit je bilo niti može biti da veliki vezir upada u harem i razgovara sa sultanijama.
Vezir se zatim još dugo smejao iskreno i glasno, ne krijući da je razočaran i da ne razume smisao ni vrednost takve duhovne zabave. I kazivao je to otvoreno, gotovo grubo, sa bezobzirnošću čoveka druge civilizacije.
Uzalud je Davil, neprijatno dirnut, nastojao da mu protumači značenje tragedije i smisao poezije. Vezir je neumoljivo odmahivao rukom.
-Imamo i mi tako raznih derviša i bogomoljaca što recituju zvučne stihove; mi im dajemo milostinju, ali nikad ne pomišljamo da ih izjednačimo sa ljudima od posla i ugleda. Ne, ne, ne razumem.
(...)
XIII poglavlje
(...)
Samo su se fra Julijan i Defose odvojili i kao stari poznanici raspravljali malo življe.
Bosanski fratar i mladić iz Francuske imali su očigledno još od onog prvog susreta na Kupresu osećanje simpatije i poštovanja jedan prema drugom. Docniji susreti u Gučoj Gori samo su ih još više zbližili. Obojica mladi, vedri i zdravi ljudi, oni su zalazili u razgovor pa i u prijateljsku prepirku sa zadovoljstvom, bez zadnjih misli i lične sujete.
Izdvojivši se malo i posmatrajući kroz zamagljeni prozor gola drveta posuta sitnim snegom, oni su razgovarali o Bosni i Bosancima. Defose je tražio podatke i objašnjenja o katoličkom življu i radu fratara. A zatim je i sam kazivao svoje dosadašnje utiske i iskustva, iskreno i mirno.
Fratar je odmah video da „mladi konzul“ nije gubio vreme u Travniku, nego da je sakupio mnogo podataka o zemlji i narodu, pa i o katoličkom življu i radu fratara.
Obojica su se slagala da je život u Bosni neobično težak i narod svih vera bedan i zaostao u svakom pogledu. Tražeći razloge i objašnjenja tome stanju, fratar je sve svodio na tursku vladavinu i tvrdio da nikakvog boljitka ne može da bude dok se ove zemlje ne oslobode turske sile i dok tursku vlast ne zameni hrišćanska. Defose nije hteo da se zadovolji tim tumačenjem, nego je tražio razloge i u hrišćanima samim. Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišćanskih podanika izvesne karakteristične osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine, nastale u stolećima nejdnake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg čoveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su danas, i biće i ubuduće, velika prepreka napretku, rđavo nasleđe teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti.
Defose nije krio da je iznenađen uporstvom kojim se u Bosni ne samo Turci nego i ljudi svih ostalih vera brane od svakog uticaja, pa i najboljeg, opiru svakoj novini, svakom napretku, pa i onom koji je moguć i pod sadašnjim prilikama i zavisi samo od njih. Dokazivao je svu štetnost te kineske ukočenosti, takvog zaziđivanja od života.
-Kako je mogućno - pitao je Defose - da se ova zemlja smiri i sredi da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Četiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadiću zemlje. Svaka od njih je isključiva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te četiri grupe ima sedište svoga duhovnog života daleko, u tuđem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se rađa i umire. I svaka od njih samatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od ostale tri vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti načinila najveću vrlinu i svaka očekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.
Fratar ga je slušao sa osmejkom čoveka koji smatra da zna stvari i nema potrebe da svoja znanja proverava ili proširuje. Očigledno rešen da mu protivreči po svaku cenu, on je dokazivao da njegov narod, s obzirom na prilike u kojima se nalazi, može da živi i postoji samo ovakav kakav je, ako ne želi da se odrodi, izmetne i propadne.
Defose mu je odgovarao da jedan narod, ako počne da usvaja zdraviji i razumniji način života, ne mora zato da se odrekne svoje vere i svojih svetinja. Po njegovom mišljenju upravo fratri bi mogli i morali da rade u tom pravcu.
-Eh, dragi gospodine, - govorio je fra Julijan sa onom koketerijom čoveka koji brani konzervativne teze - eh, lako je vama govoriti o potrebi materjalnog napretka, i o zdravim uticajima, i kineskoj ukočenosti, ali da smo mi bili manje kruti i otvarali vrata raznim „zdravim uticajima“, danas bi se moji parohijani Pero i Anto zvali Mujo i Huso.
- Dozvolite, ne treba odmah ići u krajnost, u tvrdoglavost.
- Šta ćete? Mi smo Bošnjaci ljudi tvrde glave. Takve nas svak zna i po tome smo čuveni - govorio je fra Julijan sa onom istom samodopadnošću.
- Ali, izvinite, što se vi brinete kakvi ste u očima drugih ljudi i šta se o vama misli i zna? Kao da je to važno! Važno je koliko čovek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.
- Mi čuvamo svoj stav i niko se ne može pohvaliti da nas je naterao da ga promenimo.
- Ali, oče Julijane, nije važan stav, nego život; stav je u službi života; a gde vam je ovde život?
Fra Julijan upravo zausti da, po običaju, kaže neki citat, kad ih domaćin prekinu u razgovoru. Fra Ivo se bio digao. Crven od dobrog ručka, on je biskupski pružao svima svoju tešku ruku, kao omanji jastuk, i teško dišući i šišteći uveravao da je zima i mećava, da je Doca daleko i da im valja kretati, ako žele za vida da stignu.
Mladić i fratar se rastaše sa žaljenjem.
(...)
Epilog
Već je treća nedelja otkako se vreme ustalilo. Kao svake godine, begovi su počeli da izlaze na razgovore na Sofi u Lutvinoj kahvi. Ali njihovi razgovori su uzdržljivi i sumorni. U celoj zemlji vrši se onaj prećutni dogovor za ustanak i otpor protiv nepodnošljivog i ludog vladanja Ali-pašina. Ta stvar je u duhovima već rešena i sad sazreva sama od sebe. Svojim postupcima Ali-paša i sam ubrzava to sazrevanje.
Danas je poslednji petak maja meseca 1814. godine. Svi su begovi na broju i razgovor je živ i ozbiljan. Svima su poznate vesti o porazima Napoleonovih armija i njegovoj abdikaciji; sad samo izmenjuju, upoređuju i dopunjuju svoja obaveštenja. Jedan od begova, koji je jutros govorio sa ljudima iz Konaka, kaže da je sve uređeno za odlazak francuskog konzula i njegove porodice, a da se zna pouzdano da će ubrzo za njim krenuti i austrijski konzul, koji je zbog Francuza jedino i sedeo u Travniku. Tako se može slobodno računati da će pre jeseni nestati iz Travnika konzulâ i konzulatâ i svega što su oni doneli i uveli.
Svi primaju te vesti kao glas o nekoj pobedi. Jer, iako su se u toku godina umnogome privikli na prisustvo stranih konzula, svi su ipak zadovoljni što će nestati tih stranaca sa njihovim drukčijim i neobičnim načinom života, sa njihovim drskim mešanjem u bosanske poslove i prilike. Pretresaju pitanja ko će preuzeti „Dubrovački han“ u kome je sada Francuski konzulat i šta će biti od velike Hafizadićeve kuće kad i austrijski konzul napusti Travnik. Svi govore malo glasnije, da bi i Hamdi-beg Teskeredžić, koji sedi na svom mestu, mogao da čuje o čemu je reč. On je prestareo i tronuo, slegao se u sebe kao trošna građevina. Izdaje ga sluh. Ne može da digne očne kapke koji su još više otežali, nego mora da zavrti glavu kad hoće koga bolje da pogleda. Usne su mu modre i lepe se jedna za drugu pri govoru. Starac diže glavu i pita onoga koji je poslednji govorio:
- Kad ono bi te dođoše ovi...konzuli?
Nastade zglédanje i pogađanje. Jedni odgovaraju da ima šest godina, drugi da ima više. Posle kraćeg objašnjavanja i računa složiše se i utvrdiše da je prvi konzul stigao pre više od sedam godina, na tri dana pre ramazanskog Bajrama.
- Sedam godina - kaže zamišljeno i otežući reči Hamdi-beg - sedam godina! A sjećate li se kakva je onda uzbuna i povika bila zbog tih konzula i zbog toga...toga...Bunaparte? Te Bunaparta ovdje, te Bunaparta ondje. Te ovo će učiniti, te ovo neće. Svijet mu je tijesan; njegovoj sili nema mjere ni karara. A ovaj naš kaurluk bijaše digao glavu kň jalov klas. Te jedni se drže za skut francuskom, te drugi austrijskom konzulu, te treći očekuju moskovskog. Lijepo se izbezumila raja i povilénila. Pa, evo, i to bi i prođe. Digoše se carevi i slomiše Bunapartu. Konzuli će očistiti Travnik. Pominjaće se još koju godinu. Djeca će se na jaliji igrati konzulâ i kavazâ, jašući na drvenim pritkama, pa će se i oni zaboraviti kô da nikad nisu ni bili. I sve će opet biti kao što je, po božjoj volji, oduvjek bilo.
Hamdi-beg zastade, jer ga je izdavao dah, a ostali su ćutali u očekivanju onoga što bi starac još mogao da kaže, i pušeći svi su uživali u dobroj, pobedničkoj tišini.
I poglavlje
(...)
Upravnik ove čudne i strašne ustanove je Latifaga, zvani Karađoz. Taj nadimak mu je odavno postao pravo i jedino ime i pod tim imenom je poznat ne samo ovde nego i daleko izvan zidova Proklete avlije. On je i svojim izgledom i svima svojim osobinama njeno oličenje.
Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj školi; tih čovek, ljubitelj knjige i razmišljanja, oženio se već u zrelim godinama i imao je svega to jedno dete, muško. Dete je bilo živo i bistro, volelo je knjigu, ali naročito muziku i svaku igru. Do četrnaeste godine dečak je dobro učio i izgledalo je da će poći očevim stopama, ali tada je njegova živost počela da se pretvara u bes, a njegova bistrina okrenula naopakim putem. Dečak je brzo stao da se menja, čak i fizički. Naglo se raskrupnjao i neprirodno se ugojio. Njegove umne, smeđe oči stale su da igraju kao na zejtinu. Napustio je školu i počeo da se druži sa kafanskim sviračima i mađioničarima, sa kockarima, pijanicama i pušačima opijuma. Sam nije imao nekog naročitog dara za veštine, ni prave strasti za kocku i piće, ali ga je privlačio taj svet i sve ono što se plete oko njega, isto kao što ga je odbijalo sve što je pripadalo svetu mirnih, običnih sudbina, ustaljenih navika i redovnih obaveza.
Bujan i još neiskusan, mladić je brzo upao u sumnjive poslove i drske podvige svoga društva i došao u sukob sa zakonom. I ne jedanput. Otac ga je vadio nekoliko puta iz zatvora, koristeći se svojim ugledom i svojim poznanstvima sa ljudima na položaju, naročito sa upravnikom celokupne policije, starim i dobrim školskim drugom. „Je li moguće da moj sin obija kuće, pljačka trgovce i otima devojke?“-pitao se očajni otac. A stari iskusni upravnik mu je odgovaro mirno ali po istini. Da krade, ne krade baš, ni trgovce ne vara, ni devojke ne otima lično, ali gde god se stvari dešavaju, možeš biti siguran da ćeš i njega tu negde u blizini naći. A ako ga ovako ostavimo, zagaziće i sam u prestup. Nego valja tražiti zavremena neko rešenje. I upravnik gradske policije našao je „rešenje“, koje je smatrao kao jedino moguće, dakle najbolje: da mladića koji je pošao zlim putem uzme u svoju službu. I kao što biva, od mladog čoveka, koji je bio već zauzeo svoje mesto među kockarima i gospodskim dangubama, postao je dobar i revnostan stambolski policajac.
Nije to postao odjednom. Kolebao se prvih godina i tražio svoje mesto, a našao ga je tamo gde se najmanje moglo očekivati, u radu protiv svog nekadašnjeg društva. Nemilosrdno se okomio na skitnice, pijanice, secikese, krijumčare i svakojake nesrećnike i dokonjake iz tamnih kvartova Stambola. Radio je sa strašću, sa neobjašnjivom mržnjom, ali i sa veštinom, sa poznavenjem te sredine kakvo je samo on mogao da ima. Te stare veze pomogle su mu da proširi krug svoga rada, jer sitni prestupnici odaju krupne. Podaci o ljudima se gomilaju, obaveštačka mreža se pojačava i širi. Izuzetna revnost i uspesi u službi doveli su ga posle desetak godina za pomoćnika upravnika ovog velikog „prihvatilišta“. A kad je stari upravnik umro od srčane kapi, on je bio jedini koji ga je mogao zameniti. Tada je počela njegova vladavina u Prokletoj avliji. I traje, evo, već dvadesetu godinu.
Raniji upravnik, tvrd i iskusan starac, imao je kruti, klasični način upravljanja. Za njega je bilo glavno da svet poroka i bezakonja u svojoj celini bude što jasnije obeležen i što bolje odvojen od sveta reda i zakona. Pojedinac i njegova krivica nisu ga mnogo zanimali. U toku mnogih godina on je na Prokletu avliju i na sve što živi u njoj gledao kao na karantin, a na njene stanovnike kao na opasne i teško izlečive bolesnike koje raznim merama, kaznama i strahom, fizičkom i moralnom izolacijom treba držati što dalje od takozvanog zdravog i poštenog sveta. A inače, u svemu ih prepustiti same sebi. Ne dati im da izađu iz svog kruga, ali i ne dirati ih bez potrebe, jer se od tog dodira ništa dobro ni pametno ne može izroditi.
Novi upravnik je celim svojim stavom i svima postupcima stao odmah da primenjuje drukčiji način.
Već prve godine Latif je, kad mu je otac umro, prodao veliku, lepu očinsku kuću u Novoj mahali i kupio jedno zapušteno, veliko imanje iznad same Proklete avlije. Sve u kiparisima, ono je ličilo na pusto ostrvo ili starinsko groblje. Od Proklete avlije bilo je odeljeno raselinom sa šumom plemenitih drveta i čitavim sistemom raznih ograda i visokih zidova. Tu je, pored bogate žive vode, među starim drvetima, sagradio lepu kuću, koja je gledala na protivnu stranu padine i tako bila zaštićena od južnog vetra i nezdravog zadaha iz arsenala i pristaništa. Kuća je imala veliko preimućstvo da je i vrlo udaljena od Proklete avlije i vrlo blizu njoj. Po celom izgledu, po miru i čistoći, to je bio drugi svet, na hiljadu milja odavde, a ipak u samom susedstvu Avlije i nevidljivo vezana sa njom. Služeći se prekim, samo njemu pristupačnim puteljcima, Karađoz je mogao u svako doba dana, pravo od svoje kuće, neopažen ući u Avliju. (Tako se nikad nije tačno moglo znati kad je tu a kad nije, ni otkud može odjednom iskrsnuti.) Upravnik se tom mogućnošću često koristio. Nadzirao je lično i zatvorenike i njihove čuvare. I poznavajući gotovo svakog od zatočenih, njegovu prošlost i njegovu sadašnju krivicu, on je sa dosta prava govorio da „zna kako diše Avlija“. A kad pojedinca i nije znao baš u glavu, poznavao je onu skitničku i prestupničku dušu u njemu i u svakom trenutku mogao je stati pred njega i nastaviti razgovor o njegovoj ili tuđoj krivici. A isto tako, i još bolje, poznavo je svakog čuvara i njegove dobre i rđave, javne i skrivene osobine i sklonosti.
Tako je bar sam govorio i time se uvek hvalio. I tako je celog veka ostao i u najužoj vezi sa svetom nereda i kriminala, koji je u mladosti zauvek napustio, i u isto vreme iznad njega i daleko od njega, odeljen svojim položajem i svojim gustim baštama i za druge neprelaznim železnim ogradama i vratnicama.
Od samog početka Karađoz je „radio iznutra“. Po tom svom neobičnom načinu rada on je bio i mnogo gori, teži i opasniji, i u izvesnom smislu, ponekad bolji i čovečniji od ranijih upravnika. Od beskrajnog i neuhvatljivog preplitanja tih suprotnosti sastojao se njegov neobični odnos prema Avliji i celom onom ljudstvu koje je kao spora, mutna reka prolazilo kroz nju. Ni najstariji i najlukaviji gosti Proklete avlije nisu mogli uhvatiti kraja ni konca toj Karađozovoj igri, koja je bila potpuno lična, puna neočekivanih i smelih obrta i smicalica, vrlo često u protivnosti sa svim pravilima policijskog rada i postupanja i sa opštim društvenim običajima i navikama. Već prve godine on je stekao svoj nadimak Karađoz. I zaista je ta Avlija i sve što je sa njom živelo i što se u njoj dešavalo bila velika pozornica i stalna gluma Karađozovog života.
Rano pregojen, kosmat, tamne puti, on je rano i ostareo, bar naizgled. Ali je njegov izgled mogao da prevari čoveka. Sa svih svojih sto oka težine, on je, kad bi zatrebalo, bio živ i brz kao lasica, a njegovo teško i mlohavo telo razvijalo je u takvim trenucima bikovsku snagu. Iza pospanog i kao mrtvog lica i sklopljenih očiju krila se uvek budna pažnja i đavolski nemirna i dovitljiva misao. Na tom licu tamnomaslinaste boje nije niko nikad video osmeh, ni onda kad bi se celo Karađozovo telo treslo od teškog unutarnjeg smeha. To lice je moglo da se steže i rasteže, menja i preobražava, od izraza krajnjeg gnušanja i strašne patnje do dubokog razumevanja i iskrenog saučešća. Igra očiju u tom licu bila je jedna od velikih Karađorđevih veština. Levo oko bilo je redovno gotovo potpuno zatvoreno, ali se između sastavljenih trepavica osećao pažljiv i kao sečivo oštar pogled. A desno oko bilo je širom otvoreno, krupno. Ono je živelo samo za sebe i kretalo se kao neki reflektor; moglo je da izađe do neverovatne mere iz svoje duplje i da se isto tako brzo povuče u nju. Ono je napadalo, izazivalo, zbunjivalo žrtvu, prikivalo je u mestu i prodiralo u najskrovitije kutove njenih misli, nada i planova. Od toga je celo lice, nakazno razroko, dobivalo čas strašan, čas smešan izgled groteskne maske.
U svojim razgovorima o Karađozu hapsenici su, pretresajući svaku pojedinsot o njemu, govorili naročito mnogo i često o tim njegovim očima. Jedni su tvrdili da ne vidi ništa na levo oko, drugi opet da baš na ono desno iskolačeno, ne vidi. I za dvadeset godina se nikad nisu mogli složiti u tome, ali su uvek i svi strepeli od pogleda tih njegovih očiju i izbegavali ga, ako je ikako moguće bilo.
Ničeg od teškog dostojanstva osmanlijskog visokog činovnika nije bilo na Karađozu ni u njegovom govoru i kretanju. U svakom pojedinom slučaju, sa svakim osumnjičenim licem on je igrao naročitu igru, bez stida i obzira, bez poštovanja drugog čoveka i sebe sama. Radio je uvek neočekivano, kao po nekom nadahnuću. Upadao je u razno doba dana i noći i prilazio pojedincu ili čitavoj grupi hapsenika.
- Phi, phi, phi, phiii!
Izgovarao je te svoje slogove u različitim visinama i intonacijama, svaki put drukčije, a uvek tako kao da se čudi i gnuša i nad tim čovekom i nad samim sobom i nad „stvari“ koja je među njima.
- Šta je? Ti još ovde čmavaš? Phi! Nego dede, kako je ono bilo?
Tako je razgovor počinjao, ali se nikad nije moglo znati kakav će dalji njegov tok biti. To je moglo biti dugo ispitivanje sa poznavanjem svih pojedinosti, sa teškim pretnjama koje su često bile samo pretnje, ali od kojih se svaka mogla tog istog časa pretvoriti u strašnu stvarnost. Mogla su to biti uporna, opasna i neodoljiva nagovaranja, ali i bezdušne lakrdije bez vidljivog smisla i cilja.
Ako pritešnjen i izmučen čovek, želeći da se oslobodi bar za trenutak Karađozovog pritiska, stane da preklinje i da kroz iskren ili glumljen plač uverava o svojoj nevinosti, Karađoz je mogao odjednom da promeni držanje i da stane da se udara po čelu.
- Šta veliš, ni kriv ni dužan nisi? Ih, kud mi to kaza baš sada, pobogu čoveče. Phi, phi, phiii! Da si rekao da si kriv, još sam mogao da te pustim, jer krivih ovde ima mnogo. Svi su krivi. Ali baš nam jedan nevin treba. I zato te ne mogu pustiti. Da nisi sam rekao, još bi nešto i moglo biti. Ovako, sada, valja da sedim ovde dok ne pronađem negde nekog nevinog, takvog kao što si ti, da te smeni. Sad, sedi i ćuti!
I Karađoz, obilazeći dalje Avliju, u pratnji nekolicine čuvara, nastavlja svoju igru, sad već samo sebe radi, viče da sve odjekuje, i ne može da se zaustavi.
- Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nešto rđavo. Svaki, dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dođe, taj je kriv, ili se makar očešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljde krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.
Malo-pomalo ceo taj monolog, govoren u hodu, postaje sve brži i življi, dok se ne pretvori u ludačku viku i psovanje svega što ova Avlija zatvara i što živi izvan nje. U glasu mu, ispod sve grubosti i velikog gnušanja prema svemu, jedva čujno trepti nešto kao suzan grč žaljenja što je sve to tako.
A onaj „nevini“ sad zna da može da sedi još nedeljama a da ga Karađoz više ne pogleda.
Desi se da može da za koju nedelju posle ovog slučaja doću u grupi ugledni rođaci nekog bogatog mladića koji je uhvaćen zajedno sa svojim rđavim društvom, da mole Karađoza da ga pusti jer je nevin. On se odjednom sav izmeni, kao da se nečeg prisetio, zamisli se i uozbilji, oba oka za trenutak sklopi, tako da mu se lice oduži i izmeni izraz, nagne se učtivo ka moliocima, utanji glas.
- Jeste li vi rekli onima koji su ga uhapsili da je nevin?
- Jesmo, dakako da smo rekli, ali...
- E, to ste pogrešili. Phi, phi, phiii! To ne valja. Jer baš sad hvataju nevine i puštaju krive. Takav je nov red. Ali kad ste vi sami pred vlastima izjavili da nije ništa kriv, moraće da ostane ovde.
Ljudi gledaju, zbunjeni, u njegovu smirenu masku očekujući da se Karađoz nasmeje i okrene stvar na šalu. I sami se pomalo smeškaju. Ali on ostaje neumoljivo ozbiljan, hladan i učtiv. I tako ih otpremi. A oni još dugo ne mogu da se priberu. Pričaju stvar među prijateljima, idu pa se žale uticajnim poznanicima, koji sležu ramena i odmahuju rukom, kao ljudi koji tvrdo veruju da u Karađozu sedi i iz njega govori sam đavo, i to ne jedan.
Ali Karađoz će možda već sutradan, prelazeći Avliju, presresti onog prvog „nevinog“ i odjednom nastaviti razgovor od pre tri nedelje. Prići će mu naglo, uneti mu se u lice, gledajući kao da će ga proždreti.
- Phi! Šta ti misliš, dokle ćeš ovde da smrdiš? Kao da nema smrada i bez tebe. Odmah da se gubiš odavde, jesi li čuo? Kupi prnje i da te moje oči više ne vide, jer ću narediti da te prebiju kao mačku.
U prvi mah skamenjen od iznenađenja, čovek odjednom prikupi snagu i samo klisne iz Avlije, ostavljajući ono svojih sitnica da se čuvari i hapsenici otimaju o njih.
U svojoj „igri“ Karađoz je mogao sate da provede sa čovekom optuženim za neku krađu ili utaju, za silovanje, tešku povredu ili bekstvo, da se benavi, da urla ili šapuće, da izigrava glupaka ili ostrvljenog krvnika ili čoveka od srca i razumevanja, sve naizmence i sve sa istom iskrenošću i ubedljivošću. Ponekad se rvao sa takvim čovekom ili grlio, bio ga ili milovao, i jednako mu se unosio u oči: „Priznaj, jadi te ne znali! Priznaj, i spasi glavu, jer vidiš da ćeš krepati u mukama. Priznaj!“
A kad postigne cilj, izvuče priznanje i dobije podatke o saučesnicima ili o mestu na kom je skriven ukradeni novac, on samo otare dlan o dlan, kao čovek koji je najposle svršio prljav i neprijatan posao, zbaci sve te maske odjednom kao izlišne i predaje stvar redovnom postupku. Ali ni tada ne zaboravlja i ne napušta potpuno onog koji je priznao, nego mu često svojim iskazom pomaže i olakšava.
Nerazumljiva je bila ta njegova beskonačna i čudna igra, ali on, u stvari, kao da nije verovao nikad nikom, ne samo okrivljenom ni svedoku nego ni samom sebi, i stoga mu je bilo potrebno priznanje kao jedina donekle stalna tačka sa koje se može u ovom svetu, u kom su svi krivi i dostojni osude, održavati bar privid neke pravde i kakav-takav red. I on je to priznanje tražio, lovio, cedio ga iz čoveka sa očajničkim naporom, kao da se bori za svoj rođeni život i razmršava svoje nerazmršljive račune sa porokom i prestupom i lukavstvom i neredom.
Ta igra je izgledala u većini slučajeva izlišna i neshvatljiva i nedostojna, toliko je bila zamršena i izvitoperena, a u stvari je bila dobro i trezno sračunata i redovno postizavala svoj cilj. U njoj nije bilo ponavljanja ni rutine, bila je uvek nova i rasla sama iz sebe, tako da je zbunjivala i najiskusnije, okorele i česte goste Proklete avlije. Ponekad je postajala nerazumljiva i onima koji već godinama rade sa Karađozom. O njoj su išle priče po Stambolu, toliko su njegovi postupci izgledali ponekad nečovečni i suludi a ponekad opet neuračunljivo blagi i puni sažaljenja i obazrivosti.
Zbog svega toga žalbe na Karađoza bile su česte i raznovrsne; čak se postavljalo pitanje njegovog smenjivanja; veziri su na Divanu raspravljali o njemu, i ne jednom. A na kraju krajeva, sve je ipak ostajalo po starom. Svi su znali da je Karađoz upravnik na svoju ruku, čudan i samovoljan, ali su isto tako znali da nije lako naći čoveka koji bi se tako dan i noć nosio sa celim jednim svetom lopova, skitnica i degenerika svake vrste i držao ih u svojoj Avliji u kakvom-takvom zaptu i redu. I Karađoz je ostajao i dalje na svom mestu da upravlja Prokletom avlijom.
Ceo svet je nalazio da je to najprirodnije rešenje. Ceo svet, računajući tu i svet iz Poklete avlije. Tu je Karađoz oduvek bio stalan predmet razgovora, ogovaranja, podsmeha, psovanja, mržnje, nekad i fizičkih napadaja. (Opsovati svakom prilikom Karađozovu ćerku, to je ustaljen, davnašnji običaj u Avliji.) Svi oni, omađijani, prate i tumače svaki Karađozov korak i pogled, svaku reč; strepe od njega, izbegavaju ga kad mogu i koliko god mogu. Ali ti isti ljudi govore o njemu sa nepriznavanim divljenjem i prepričavaju njegove podvige. Svi su oni navikli na Karađoza, srodili se na svoj način sa njim. Grde ga, ali kao što se grdi voljeni život i kleta sudbina. On je deo njihovog prokletstva. U stalnoj strepnji i mržnji, oni su postali jedno s njim i teško im je bilo zamisliti život bez njega. I kad već mora da postoji Prokleta avlija i u njoj upravnik, onda je još bolji ovaj i ovakav. Njegov način rada čudovišan je i ponekad za pojedinca strašan, ali u tom načinu postoji uvek mogućnost iznenađenja, u rđavom ali i u povoljnom smislu, kao neka vrsta večite lutrije i stalne neizvesnosti za hapsenika. Od toga im sve, pa i sam Karađoz, postaje podnošljivije i lakše, ili bar im izgleda tako, jer svi oni vole kocku i izbegavaju izvesnost koja je za njih uvek teška. sav taj prestonički svet poroka i nereda smatrao je Karađoza svojim; on je bio njihov „krmak“, „stenica i krvopija“, „pas i pasji sin“, ali njihov.
Takav je Latifaga, zvani Karađoz.
(...)
I poglavlje
(...)
U toj neveseloj sobi provodi Gospođica veći deo svoga vremena, jer je to jedina prostorija koja se greje. Tu spava, tu provodi dan, tu radi, tu i kuva na maloj peći svoj oskudni ručak koji je u isto vreme i večera. A Gospođica ne troši mnogo vremena na takve poslove kao što su spremanje kuće i kuvanje. Već zbog toga što ona ne voli trošenje uopšte, pa ni taj glagol-trošiti-ni u kakvoj vezi i ni u kom obliku. Druga je stvar sa poslom koji sada radi, sa krpljenjem. To je prijatan i koristan posao; u njemu se istina, gubi vreme i zamaraju oči, ali štedi sve ostalo; a vremena i očiju ima čovek napretek, u svakom slučaju više nego svega ostalog. „Krpež i trpež kuću drže“, kaže ona sebi tu narodnu poslovicu, sedajući pored prozora i uzimajući svoje stare, već toliko puta krpljene čarape, a zatim je nesvesno i nečujno ponavlja i okreće u sebi, po bezbroj puta-krpež, trpež!-kao što mlade devojke pri radu, bezglasno i nagonski, ponavljaju reči ljubavne pesme koja je, sama po sebi beznačajna, nikla bogzna gde i bogzna kad, ali u kojoj one, začudo, nalaze živu sliku i tačan izraz svojih najdubljih želja.
„Krpež!“ To je slast. To je, istina, večita borba i zamorno nadmudrivanje sa moćnim, nevidljivim neprijateljem. U toj borbi ima suvoparnih, teških, prividno bezizlaznih trenutaka, ima i poraza i klonuća, ali ima, i mnogo više, svetlih trenutaka predanog, svetačkog služenja i pobedničkog zanosa. Istanji se i pocepa jedno mesto na tankim papučama ili nekom komadu rublja, tako da cela stvar nije više ni za što, ni za nošenje ni za bacanje. Ali tu, gde druge žene popuštaju i predaju se toj svemoćnoj sili koja sve troši i tanji na vama i koja prati svaki ljudski život i svaki pokret, kao prokletstvo koje je sa grehom prvog čoveka palo na ljudsko postojanje, tu za Gospođicu tek počinje prava borba i tek se otvaraju mučni i daleki, ali sjajni izgledi velikih pobeda. Svima svojim tihim i nevidljivim, ali velikim i upornim devičanskim snagama ona se baca na taj predmet i ne pušta ga iz ruku ni ispred očiju dok ne bude izušivan i iskrpljen za novu, dugu upotrebu. „Svaka bi druga, na mom mestu, ovo bacila, ali ja ne bacam ništa. U mene nema štete ni rastura.“ Tako govori Gospođica sama sebi i zaneseno, sa ljubavlju, gleda tu papuču što je spasena i oteta onoj dušmanskoj sili koja sve na nama i oko nas nagriza, buši, kida i rastvara. Istina, ta papuča nije više lepa na oči, a i inače, suzila se i iskrivila i žulji i grebe i ranjava kožu na nozi, ali šta je to prema zadovoljstvu koje daje ta pobeda i ta ušteda? Neka boli i neka ranjava, to je sladak bol i srećna rana. I mnogo više od toga ona je spremna da podnese. A što se tiče lepote, za nju je još manje briga mori. Lepota je skupa, ludo skupa a ništavna i varljiva stvar. Nema goreg rasipnika ni veće opsene. Nikad je nije mnogo veolela i uvek je zazirala od nje, a životno iskustvo samo je još bolje utvrdilo u tom. Nikad nije pravo razumela zašto ljudi prave toliku razliku između onog što je lepo i onog što nije, i šta je to što ih zanosi i opija da zbog toga što nazivaju lepotom gube zdravlje i troše novac, moćni, sveti, veliki novac koji je iznad svega i sa kojim se nikakva lepota ne može ni približno meriti. Ali sada, kako ulazi u godine i kako joj se sve više i jasnije otkrivaju neslućene i nepregledne lepote i slasti štednje, ona počinje sve jače i određenije da mrzi tu lepotu, kao jeres, kao zlog, suparničkog idola koji zavodi ljude na žalosne stranputice i odvraća ih od jedinog pravog božanstva, od štednje. „Krpež“, to je tiha, pravedna služba tome božanstvu. Krpiti, znači boriti se protiv propadanja, znači pomagati večnosti u njenom trajanju. Zato je taj neugledni i sitni posao tako velik i svet i ispunjava celu dušu mirom i zadovoljstvom. Zbog toga vredi i pomučiti se i štošta podneti i otrpeti.
„Trpež!“ I to je slast. Ona to zna, jer je i mnogo trpela u životu i mnogo zadovoljstva od toga osetila. I zašto da čovek i ne otrpi ponešto kad zna da time izbegava mnogo gore zlo i iskupljuje mnogo veće dobro? Čovek ne bi bio razumno biće kad ne bi mogao da uvidi koliko je koristan i siguran posao koji tako pravi. Jer, šta su sitne muke i odricanja koja podnosimo u službi štednje prema onome što nam ona daje i od čega nas spasava. Ona održava život i trajnost oko nas, obogaćuje nas stalno i čini, tako reći, večnim ono što imamo; ona nas čuva od troška, gubitaka i nereda, od siromašenja, od bede koja dolazi na kraju a koja je gora i crnja od smrti, pravi pakao, još na zemlji i za života. I kad čovek pomisli kako sve oko nas stalno i neprimetno čili i nestaje, kida se, troši i izmiče, a kako je malo i slabo ono što možemo i umemo da preduzmemo i učinimo u borbi protiv toga, onda bi pristao na svaku patnju i svako odricanje, samo da se odupre tome zlu, onda mora da se zastidi zbog svakog trenutka odmora, kao zbog dangube, i zbog svakog zalogaja, kao zbog bacanja i raskoša. Sa fantastičnom hrabrošću mučenika treba podnositi sve u toj borbi bez izgleda.
Od toga zanosa u mislima Gospođicu proće stvarna jeza. Zadrhta i zabode iglu u čarapu pa se, onako sva ukrućena, teško diže i ode da prigleda vatru u peći. To i nije vatra nego oskudni plamičak koji nikad ne uspeva da zagreje sobu, ali koji, tako se Gospođici čini, guta drvo i ugalj kao Vezuv i Etna ili kao onaj neki američki vulkan čijeg se imena više ne seća, ali za koji zna da još više proždire i sažiže svojim plamenom nego ovi naši poznati vulkani. Pođe da doda još malo uglja, pa se odmah trže, kao da je htela da uradi neko veliko i nepopravljivo zlo, stegnu zube i hrabro se vrati na svoje mesto. Tu nastavlja da krpi čarapu. Zadovoljna je samom sobom i ovim svetom u kome svuda i uvek ima mesta za štednju. (Seća se da je nekad, negde u novinama pročitala da je u kasarnama, za zimskih meseci, propisana temperatura od petnaest stepeni Celzijusa.) Sa tim mislima i ne oseća mnogo studen. Greje je ona lopatica uglja koju nije potrošila. A u isto vreme, ruke su joj modre, usne sive, nos crven. Na mahove prođe joj celim telom duboka, unutarnja drhtavica od studeni. Ipak, Gospođica ne ustupa, i ne napušta svoje mesto. Tako i dobri, sposobni ratnici ne mogu da izbegnu kratku drhtavicu u trenucima opasnosti, ali je savlađuju junaštvom, i idu napred.
Tako Gospođica i krpi i trpi, ali ne žali i ne popušta. Premrzla i ukrućena, ona učvršćuje prosenjeno mesto na čarapi, provlači konac pažljivo između žica koje su popustile i razmakle se, jednu žicu zahvati iglom, drugu propusti, tako sve redom, napred pa natrag, dok ne pojača i ne učvrsti to načeto mesto.
I kad ga tada pogleda, ispuni je od glave do pete, kao neka toplota, svest da je još jedna tačka iz njenog kućanstva zabeležena na pozitivnu stranu u složenom knjigovodstvu gubitka i dobitka. I više od toga: da je u velikoj i večnoj borbi protiv kvara, štete i troška odnesena još jedna pobeda, da je na velikoj, vasionoj galiji, koja je stalno ugrožena, zapuštena još jedna podmukla pukotina. I često, u srećnim trenucima, ta svest poraste do pobedničkog zanosa.
A zatim dolazi na red druga rupa, na istoj ili na drugoj čarapi. I svaka u početku izgleda beznadna i nepopravljiva. A nad svakom se, na kraju, ipak, osmehne pobeda. Tako prolaze sati u tom naoko jednoličnom i suvoparnom poslu. Jer, on samo izgleda jednoličan. U stvari, dok hvata i ispušta žice, provlačeći konac, Gospođica pušta maha i svojoj uobrazilji i svojim uspomenama, i misli i mašta na svoj način i seća se, uporedo ili naizmenice. Sve tako od žice do žice i večeras prolazi pred njom ceo njen život...
(...)
Audijencija
U jesen, kad se okišalo i naglo zahladilo, Omerpaša je povukao vojsku u gradove, a sam se vratio u Sarajevo i pustio glas da se sprema da tu prezimi. U stvari, i to je bila samo jedna od njegovih ratnih varki. Njegove trupe bile su i opremljene i uvežbane za zimsko ratovanje, ali on to nije hteo da pokaže. Poznajući dobro bosanske ustanike i njihov drevni način ratovanja, on je računao sa tim da će im se vojska i onako pred zimu prilično osuti. Svojim povlašćenjem u Sarajevo hteo je da ostavi utisak kao da i on ne može preko zime da ratuje, i da tako postigne da što veći broj pobunjenika napusti položaj i ode kućama na zimovanje. A kad se to desi, on će iskoristiti prve suve zimske dane da iznenadi i napadne tako raspršene i malobrojne ustaničke snage koje su još na položajima. Iskustvo i teorija naučili su ga da najviše izgleda na uspeh imaju one operacije za koje protivnik smatra da ih nećeš moći izvesti.
Ovo vreme od kraja jeseni do početka zime, serasker je iskoristio da uspostavi veze sa uglednim ljudima od sve tri vere iz cele zemlje. Neki su sami dolazili, a neke je on pozivao. Tih dana u Sarajevu smenjivale su se deputacije jedna za drugom. Svima je serasker objašnjavao svoju nameru da u potpunosti i bez pogovora sprovede u Bosni i Hercegovini carske uredbe, i pretnjama i laskanjima, darivanjima i ucenama nastojao da ih sve obaveže i uplaši, u svakom slučaju da ih prisili da mu u tom poslu pomognu.
Početkom novembra meseca stigli su u Sarajevo knez Bogdan Zimonjić sa još četiri glavara iz istočne Hercegovine. Ova petorica bila su pred četom koja je razbila Alipašinog kavazbašu Pivodića na Zijevnju, pošto su prvo odbili poziv da mu se pridruže i krenu protiv Omerpašine vojske. Sad ih je serasker pozvao da im zahvali na lojalnom držanju i da im da uputstva za dalje upravljanje i održavanje mira i reda. Ali Omerpaša je imao još jedan, mnogo važniji razlog da lično vidi ove ljude i razgovara sa njima. On je znao da će, u ovom uništavanju svih žarišta otpora i nemira, posle Bosne vrlo verovatno doći na red Crna Gora, a da će svakako njemu biti poveren taj zadatak. I on se u najvećoj tajnosti spremao na to. A za takav pohod na Crnu Goru njemu je važno da na hercegovačko-crnogorskij granici vlada mir i da tu ima među Srbima nekoliko uglednijih ljudi na koje bi se bar donekle moglo osloniti. Zato je računao da obećanjima i darovima veže nekog od ovih knezova (po mogućnosti samog Zimonjića) za sebe, da ga ispita o stanju na granici i da vidi do koje mere bi mogao ubuduće računati sa njegovom pomoći.
Omerpaša je najpre primio kneza Bogdana samog kao glavnog i najuglednijeg od njih, dok su ostali zadržani dole u velikoj ađutantskoj sobi. Pod teškim i visokim Zimonjićem škripale su i jecale drvene stepenice dok su ga izvodili gore na sprat u veliku sobu za prijeme. Kad se našao pred Omerpašom u toj svetloj, zastrtoj prostoriji, u kojoj je vedar novembarski dan ulazio na sve prozore, knez je malo zastao, kao planinac na proplanku i čistini, trepnuo očima i lako zabacio glavu, da bi jasnije video oko sebe i bolje se snašao. Omer ga je pustio jedan trenutak tako, a onda mu je srdačno i jednostavno ponudio da sedne.
-Ovde, pored mene.
(Kad bi ovako nasamo govorio sa uticajnim ljudima iz naroda, Omer je podešavao naročit ton i naročitu boju glasa. On je taj ton i taj glas vadio negde iz duboko zatrpanih sećanja na razgovore Ličana i Bosanaca koje je slušao u detinjstvu po sajmovima. Bio je uveren da je, govoreći tako „rođački“, neodoljiv i sposoban da gane i pridobije svakog. Ali, u tom je bio žrtva samoobmane i precenjivanja samog sebe, kao što često bivaju ljudi koji, zbog izuzetno velikih uspeha u životu imaju suviše poverenja u svoju snagu i svoju pamet, a premalo poštovanja za tuđu. Trudeći se da govori prisno, neposredno i grubo narodski, on je zaboravljao koliko su ga mnoge godine i veliki uspon u Carigradu udaljili od naroda, kome nikad nije ni bio posve blizak. Samouveren i siguran u sebe, on nije mogao da oseti kako mu ispod izveštačenog govora i ponašanja izbija lažna nota koju može da primeti i oseti svak osim njega, i koja ima tačno obrnuto dejstvo. Tako se on, bar u ovom slučaju, odavao upravo onim čim je mislio da zavede i prevari drugog.)
-Ovde, pored mene!
Ponovio je Omer svoj poziv i, neočekivano, oberučke prihvatio kneževu desnu ruku. To je bila bela i čudno neotporn, ali ogromna, teška kao nedopečen hleb; a ipak se po nečem osećala uspavana snaga udaraca kako bije iz te ruke koja je tolika da obe pašine jake ali mršave, lepo vajane, tamnopute ruke nisu mogle da je potpuno prekriju, i izgledale su na njoj malene, suve, kao ogorele.
Bez vidljiva otpora, Zimonjić je još oklevao da sedne; nepomičan, lako je treptao očima, i najposle progovorio. Njegov glas, u kome je takođe bilo oklevanja, bio je i bojom i visinom tona bleđi i skromniji nego što se od tog snažnog tela i muškog lica moglo očekivati.
-Da bijasmo...pozvali i moje društvo...da svi budu pri ovom razgovoru. Ako ti...nije što protivno?
On je u govoru zastajkivao malko, i to na onim mestima gde je otprilike trebalo da dođe Omerovo ime ili njegove titule koje on zbog nečega nije hteo ili nije mogao da izgovori.
-Nije mi protivno, ali mislim da je bolje da prvo razgovaramo nas dvojica, kao dvije glave, a poslije mogu i oni doći. Imam i ja svoje društvo, pa vidiš da nisam nikog pozvao. Društvo posla ne sviđa.
Knez pristade ne rekavši ništa.
Govoreći mirno, u isto vreme i s visine i toplo, Omer je zahvalio knezu što je sa svojim ljudima na Zijevnu, razbio četu Alipašinog kavazbaše i što se tako pokazao kao veran podanik, pametan glavar i prijatelj mira i reda. O Alipaši Stočeviću govorio je kao o čoveku koji je bio i prošao a njegove ljude nazvao je rđama i izelicama. Pomenuo je sultanske namere i planove: da se najposle povede u delo Hatišerif od 1839. godine. To će biti od koristi po celu državu, a naročito po hrišćanske narode. Samo, dodao je uzgled, knez i njegovi ljudi treba da se čuvaju Crnogoraca, koji su nepromišljeni, nemirni i brzi na zlo.
Knez se malo pomače na jeftinoj austrougarskoj fotelji prevučenoj zelenim plišem, koja se nije videla ispod njega.
Omer je govorio zatim o redu koji milom ili silom treba da se uvede u celoj Turskoj, pa i u Bosni i Hercegovini, o vojnoj sili kojom raspolaže i kojoj se nikakav odmetnik odupreti ne može, o novom i boljem položaju hrišćana, o važnoj ulozi i velikoj odgovornosti koju ljudi kao što je knez Bogdan sada imaju u svom narodu. On je nekoliko puta sevnuo očima, a šaka desne ruke stezala se polagano u pesnicu, i isto tako polagano opuštala. Zimonjić je ćutao. Gledajući u njegovo široko lice, tanka i velika, čvrsto stisnuta usta i visoko čelo koje je bilo u donjoj polovini preplanulo, dok mu je gornja polovina, koja je inačem pod kapom, bila bela i glataka kao u mladića, Omer je govorio dalje o kneževoj porodici za koju se zna u Stambolu odavno. Pominjao je njegovog dalekog pretka kneza Jovana, koji je dvaput izlazio pred sultana, njegovog oca popa Aćima, koga je narod voleo i turske vlasti uvažavale. I sve se svodilo na to da je on, knez Bogdan, pozvan da bude mnogo više i bolje od onog što je sada, jedan od stubova toga novog reda, stvarni prvak i jedini glavar svoga naroda.
Zimonjić je sedeo bez reči i pokreta, samo je jednom lako prešao dlanom preko očijum kao da uklanja nevidljivu nit jesenje svile koja je naletela na njega. Omera je izazivalo to ćutanje, obletao je oko njega rečima i navaljivao kao na zatvoren grad. Posle laskanja i slabo prikrivenih ponuda došle su pretnje. Glas mu nije više bio dubok, duvanski promukao, i nije dolazio iz grudi, nego negde iz glave, kroz nos, ružno istanjen. Tim glasom govorio je živo o izuzetnom vremenu i svom zadatku u Bosni.
Jednom u sto godina dolazi carski serasker u Bosnu, jednom ili nijednom, ali kad dođe, onda može sve i vezati i drešiti, i oduzeti i dodati, i visoko popeti i nisko spustiti; kišu samo ne može puštati ni zaustavljati, ali drugo sve može. A jedino budale to ne znaju i ne vide, i jedino se izlapele begovske glave pouzdaju u svoje fermane i tapije, a ne znaju da je to davno prošlo i da ti papiri ne vrede ni toliko da se od njih naloži vatra nasred Sarajeva. To su neuki i slepi ljudi, koji ne razumeju sadašnjost i ne vide šta se oko njih dešava ni kud svet ide. Pa ni prošlost ne pamte, inače bi znali šta znači kad serasker stigne sa carskom vojskom. Ne znaju da takav čovek sve može, samo jedno ne: ne može se pred sultanovo lice vratiti nesvršena posla. Ne znaju, na svoju nesreću, ne znaju, da takav čovek nema nikom da polaže račun ni o broju skinutih glava ni o sumama utrošenih dukata. A to bi morali da znaju. To treba da zna svaki koji sebi i svojoj porodici i svima svojima želi dobro. I teško onom ko to na vreme ne vidi!
Serasker koji je sada izgledao zamoren i zlovoljan, postepeno je menjao način govora. Onaj „rađački“ ton bledeo je sve više. A u poslednjim rečenicama javljao se čak neki stran izgovor i naglasak.
Zimonjić je ćutao. Samo je nekoliko puta trepnuo očima, što je moglo ličiti i na beznačajan osmejak, i na uzdržljivo odobravanje i ni na šta.
Najposle, zaćutao je i Omer. Ali, ćutanje mu je bilo teže od razgovora koji nije bio lak. Obori oči zemlji, ali tu ne može dugo da izdrži, a čim ih podigne, pogled mu susreće isti prizor. Pred njim stoji džinovski gatački knez, dobroćudan i učtiv naizgled, a zagonetan i uverljivo uzdržljiv, stoji i smeška se osmejkom koji ne kazuje ništa, kao što ni oskudne reči koje izgovara ne kazuju stvarno ništa određeno i ne obavezuju nikog ni na šta. Uostalom, ko će znati da li je to osmejak ili samo divljačka grimasa, da li su to reči ili zadovoljno rzanje ogromnog zdravog tela? I sve to počinje pomalo da ga ljuti. Već od samog početka, sam ne zašto, bio je prema njemu ljubazniji i prisniji nego što je hteo i nego što to ovaj seljački knez o svom položaju i svojoj važnosti zaslužuje. Pa, evo i sada, ljuti se ali ne pokazuje svoju ljutnju. Naprotiv, kao kockar koji zna da samo novim i većim ulogom i smelijom igrom može izgubljeno da povrati, on je sad pojačavao svoju ljubaznost. Naglo je menjao tok razgovora. Pitao je kako su se tukli Alipašini ljudi, kakvo im je bilo naoružanje, pa odjednom okrete na drugo.
-Ama, zaista ne pušiš duvan?
-Eto...nisam navikao. Tako.
-Ah, ah! A ja pušim i noću.
-Ja.
To kneževo „jŕ“ više je neodređen zvuk nego reč, a ukoliko je reč, ne kazuje ništa, niti potvrđuje niti poriče ono što je rečeno, niti podstiče na dalji razgovor. Omer odmah povisi glas lažno veselo i srdačno, „rođački“.
-Ali imaš pravo, imaš pravo! Zato si zdrav. A služi te zdravlje, a? I, onako, muška snaga?
Zimonjić je prešao preko pitanja kao da mu je postavljeno na nepoznatom jeziku. A razgovor je krenuo opet drugim pravcem. Omer je pitao kakvo je stanje na granici sa Crnom Gorom, koji su glavni ljudi sa crnogorske strane, i kakvi su. Odgovor kratak, nikakav. Granica je „ko granica“, a nekih važnijih ljudi tu baš i nema. Bežeći od ćutanja, Omer je za Turke oko Gacka i po istočnoj Hercegovini. Kakvi su sada? Ima li još siledžija? Na to je knez odgovorio nešto malo življe, ali opet neodređeno. Ima nekoliko takvih zlih ljudi; mogao bi kazati njihova imena i nabrojati nedela, ali bolje da mu u tom pomogne njegovo društvo.
Videći da sa ovim čovekom nema razgovora, bar ne ovako i ne sada, Omerpaša je ustao, dozvao poslugu i naredio da dovedu Zimonjićeve drugove. Došla su i posedala četvorica prvaka. Ljudi koščati i krupni, manji i manje snažni od kneza Bogdana, ali i jači i viši od seraskera. Oni su govorili, čak i nepitani, i jedan drugom upadali u reč. Omerpaša ih je slušao kao izdaleka, gledajući mimo njih. (Svuda gde je umirivao bune, u Aziji kao i na Balkanu, on je dolazio u dodir sa rajom i njenim predstavnicima i uvek je taj dodir izazivao u njemu neko mučno sažaljenje, pomešano sa jakom odvratnošću, koje ga je gonilo da skrati razgovor i prekine dodir. A ovi ljudi koji govore jezikom njegovog detinjstva još su teži i neprijatniji i izgledaju mu kao niži stvorovi koji su se za muku rodili, živeli i ostareli, ali se nisu razvijali ni pravo očima progledali.) Slušao ih je s naporom. I samo ih je jednom hladno i strogo vratio na pravac razgovora. Zimonjić je ćutao. Sve se završilo Omerpašinom svečanom zahvalom i pohvalom i hrabrenjem da na tom putu istraju. On je ustao, poustajali su i prvaci, gledajući jednako u njega, kao da očekuju da im još nešto, glavno kaže. Sad su stajali poređani vojnički, sa kapama u rukama, a Omer je prolazio pored njih. Poslednji u redu, mršav starac nakostrešenih brkova i isturene jabučice, sa teškim srebrnim tokama na grudima, rekao je na pašine hvale, malo oštro:
-Jeste, gospodine, sve je onako kako si rekao, ali još uvek su velike dacije i svakojaki tereti na nama.
Omer, koji je stajao upravo pred njim, za glavu niži od njega, osmehnuo se i položio ruku na njegove velike toke.
-Skinuću ja to sa vas.
Starac je naglo oborio pogled, kao da hoće da vidi jesu li toke još na njemu, a Omer je povukao ruku i, jednako se smejući, ponovio da će stati na put svakom zulumu i ukinuti sva nepravedna davanja i namete. Preporučio im je da ostanu još koji dan i da razgledaju Sarajevo. A za to vreme, svi su njegovi gosti i u hanu gde su odseli mogu da poručuju šta god žele od jela i od pića. Ne treba da se ustručavaju. Rukovao se sa svima, a kad je došao red na Zimonjića, rekao mu je brzo i neočekivano:
-Ti ćeš, vojvodo, ostati danas kod mene na ručku.
Zimonjić je opet zabacio glavu i gornji deo tela lako unazad, kao čovek koji se izmiče u želji da bolje vidi i da se razabere. Zaustio je da kaže nešto, pokazujući rukom na svoje društvo. Omer ga je prekinuo. Ništa ne treba da brine. Za njih je spreman ručak u hanu. I prvaci su najposle izišli, nespretno se okrećući i bacajući začuđene i brižne poglede put Zimonjića.
Dva čoveka, koji su sada ostali lice u lice sami, nisu ličili jedan na drugog ni po čem, ali po jednom jesu: po mučnom osećanju iščekivanja i neizvesnosti.
U svojim mislima sporog i tvrdog hoda Zimonjić je procenjivao izglede i mogućnosti ovog nametnutog mu sastanka udvoje. Šta može da uradi ovaj Omer sa njim? Ili će i dalje nastojati da ga laskanjem i mićenjem veže za svoju i tursku stvar? Ili će ga posle ručka predati zaptijama i zadržati u zatvoru? Toga je bivalo kod ranijih vezira. Ili će ga otrovati? Ne, to neće. Nisam ja neka tako krupna i važna glava, a što je glavno, seraskeru ne bi nikako sada išla u račun moja smrt i nema nikakve potrebe ni da me hapsi i progoni, a još manje da me smakne. Toga se ne treba bojati. Opasnost ovde, to je Omer sam. Zlica i krvopija, bez srca i obraza, a pametan i vešt, i lukav kao zmija. Zna mu poreklo, zna i krvave tragove koji su ostajali za njim kud god je prolazio po Tusrkoj Carevini. A i da ne zna, dosta mu je ovo što ovde već dva sata gleda i sluša. Kad vidiš ovako čoveka suviše sigurna u sebe i u ono što kaže, hitra i slatka na reči, koji ti nudi što mu ne tražiš, odobrava što kažeš, a ostaje pri onom što je namislio, znaj da je kurva i bezdušnik, i kloni ga se koliko možeš. To zna sigurno. I da je ovo nešto krš i šuma, on bi to i učinio, ali kako da ga se kloniš kad ostaneš ovako nasamo sa njim, po njegovom vlašću, u njegovoj kući i na njegovom prokletom hlebom?
U zabuni i iščekivanju bio je, na svoj način, i Zimonjićev domaćin. Bilo je prilično jasno da će ovaj krupni gorštak ostati pri svom ćutanju ili pri rečima koje ne kazuju ništa više od ćutanja, ali sa tim se Omerpaša nije hteo ni mogao pomiriti. Čudan lični prkos nagonio ga je da ovu stvar tera do kraja. Jeste da mu je stalo da pronađe nekog od prvaka na toj granici, koga bi mogao pridobiti i u potrebi iskoristiti, ali to nije mnogo hitno ni tako važno da bi zbog toga morao da se ovoliko udvara ovoj gromadi od čoveka. On u ovom trenutku i ne misli toliko na to koliko na svoju čudnu i nestrpljivu potrebu da ovog seljaka smekša i savije bar malo ka sebi, da ga navede na prisniji, makar samo i lični razgovor.
Oživeo, opet svež i nasmejan kao u početku audijencije, serasker je izdavao naređenja za ručak. Nečujno su ulazili i izlazili momci. Dvojica su bila u crnim poluevropskim modelima sa širokim pantalonama, koje su se sužavale pri dnu kao šalvare, i sa nekom vrstom dugačkih redengota zakopčanih bezbrojnim nizom dugmeta sve do pod grlo. Jedan je bio u živopisnom turskom kostimu. Taj je bio Crnac. Pojavljivali su se i nestajali nečujno, a i seraskerova naređenja bila su kratka i poluglasna. Izlazeći, išli su vrlo vešto natraške, i svemu izgledali knezu kao pelivani o kojima je slušao da postoji, ali koje nikad nije video. Jedan od tih momaka uneo je piće i meze. Četiri razne vrste rakije i konjaka bile su u četiri kristalne flaše povezane spletom srebrne žice u jedan servis.
Opet je nastao razgovor oko Zimonjićeve umerenosti.
-Kako, ni rakije ne piješ?
-Ama, ne može biti! Anasonliju da probaš?
Zimonjić je odbijao; ni rečima ni pokretom, ali celom težinom svoga nasmejanog ćutanja.
-Dobro, nisi tome vješt, ali ovo je stolačka lozovača, ovo možeš.
Sporazumeli su se za lozovaču. Tada je Zimonjić nekim neverovatno sporim i dostojanstvenim prazničnim pokretima prihvatio napunjenu čašicu, koja je u njegovoj ruci izgledala malena poput ženskog naprstka, prineo je usnama i, otpivši vrlo malo, vratio na stolić. Omer je mešao svoju mirisnu anasonliju koja je u vodi ostavljala mlečan trag.
Opet je ušao jedan od onih momaka u crnom, sa rukama savijenim na prsima kao pokojnik, i tmulim glasom rekao nešto. Serasker se digao i poveo svoga gosta na ručak. Prešli su samo široki, polutamni hodnik kojim su kao senke klizili momci u crnini i pribijali se leđima uza zid da propuste gospodu kao da je tesno.
Soba u koju su ušli bila je mnogo manja, evropski nameštene, sa dva prozora. Na sredini je bio na evropski način zastrt sto. Ručak se sastojao od mnogo raznih jela, ali nije trajao dugo, jer je sve brzo unošeno i iznošeno. Jeli su ćutke, Omer žustro i rasejano, kao da baca iza sebe, a Zimonjić pribrano i polako. Krupni čovek u teškom vunenom odelu, pod svojim srebrnim tokama, izmenio se pri jelu, postao lak i svečan, pun neke napregnute pažnje i mačijeg opreza. Obazrivo je uzimao sasvim sitne zalogaje, polako ih prinosio ustima i neprimetno žvakao. Od pribora za jelo služio se samo kašikom. Često se brisao ubrusom, a zatim palcem leve ruke, lakim pokretom čistunca, pažljivo podizao brkove sa usana.
Posle kompota u kome je Zimonjić samo pokvasio svoju malu (u njegovoj ruci neverovatno malu) kašiku, Omer se digao ćutke, a gost je krenuo za njim. Prešli su na veliki divan prekriven nekim belim krznom. Tu je, kad je došla kafa i Omer zapalio čibuk, ponovo otpočeo razgovor.
Serasker je opet postavljao pitanja, čas o prilikama u Crnoj Gori, čas o agrarnim odnosima, administraciji ili snabdevanju u Hercegovini. I opet je Zimonjioć odgovarao kao i ranije: na prva ćutanjem i lakim odmahivanjem („Jŕ, ko će to znati?“), a na druga polaganim i podrobnim iznošenjem svih narodnih potreba i nezgoda.
Omer ga je posmatrao iskosa sjajnim, kao nasmejanim očima, gledao ga je netremice i živo, kao da su u ovom susretu pitanja već postala sporedna a pogled glavno, i kao da još nikako ne može sve na njemu dobro da sagleda i oceni. A što ga je više gledao, to se više čudio telesnoj građi, odelu i držanju svoga gosta.
Mladolik i nabujao izgledao je ovaj četrdesetogodišnji knez. Lice belo i čisto, samo malo preplanulo, neobično široko bez bora, ali čudno sastavljeno od mnogih izlomljenih površina i jakih ispolina. Kad miruje, ono se zategne i razvedri i postane glatko i bezazleno kao u zdrava deteta, ali kad se bez vidljiva povoda, pojedini delovi toga lica stanu da pomeraju i krše, ono dobija izmučen, oštar, opasan i podmukao izraz. Crna i tvrda duga kosa i nepomični, rastresiti brkovi iza spuštenih gustih trepavica svetluca njegov pogled, neodređeno treperi između lake zbunjenosti i još neodređenog osmejka, i celom razgovoru daje izraz neke ljubazne nejasnosti. A jasno je samo toliko da to što prodire kroz tanke otvore između trepavica, kao kroz puškarnice, nije njegov pravi pogled koji se skriva iza spuštenih očnih kapaka i otud, nevđen, sve vidi.
Na knezu je stajaće gatačko odelo od grubo valjanog sukna, bez finijeg tkiva i svilenih gajtana; samo je džemadan od crvene čoje, a njegova ivica, koja se vidi na grudima, porubljena je širokim, pozlaćenim širitom. To odelo daje mu svečan i krut izgled kipa, naročito uske srebrne toke na grudima i bele dokolenice od valjane vune, na kojima se, sa strane, u gustom nizu, vide žute metalne kopče, zategnute kao da će popucati od neke mučne snage tih listova.
I sav je taj čovek u svojoj glomaznosti i krutosti, prirodan i slobodan, kao da samo takav može biti i kao da na svetu ne postoje drugi ljudi sa drugim shvatanjima i drugačijim odelom i držanjem.
(...)
Omerpaša je tada žustro i poslovno ustao i, stojeći pored nepomičnog kneza, nastavio još jačim glasom da govori. Zimonjić je našao opet svoj osmejak i zbunjeno se pomerao u mestu, očigledno ne znajući da li da ustane i on. Ali u tom trenutku serasker je opet seo, i to sasvim pored njeg. Govorio mu je gotovo na uho.
-Ti meni ne veruješ.
Zimonjić se izmicao gornjim delom tela i branio od takve pomisli, nastojeći lakim pokretom ruku i izrazom lica da razuveri seraskera.
-Ne, ne, ti ne znaš s kim govoriš. I zato mi ne veruješ.
Tu je opet ustao. Sporo i neodlučno digao se i Zimonjić. Mala soba se stezala oko njega i sve se više punila zabunom i neprilikom zbog neočekivanog i neobičnog obrta koji uzima ovaj razgovor; kao da je odjednom izbačena iz sklopa vezirovog Konaka, i svake turske i bosanske stvarnosti, u neki neslućen svet novih odnosa i mogućnosti. A u tom svetu sve je nepredviđeno, nesigurno, sve podjednako moguće i podjednako opasno i varljivo. Pogled mu se otimao put prozora i vidika koji se tamo otvarao.
Napolju je pod čistim nebom sve sjalo od neobično jakog popodnevnog sunca tople jeseni: u daljini, na drugoj strani grada bele kuće i retki stakleni prozori, a sasvim blizu vitka kamena munara i uz nju visok, tanak i požuteo jablan. Videlo se kako jak vetar povija vršak toga jablana, otkida s njega i daleko nosi žuto lišće koje ponekad blesne na suncu kao zlatne parice prosute sa visina.
Serasker je i dalje premerao sobu sporim koracima, kao da ih broji, u jednom pa u drugom pravcu. Zimonjić se polako pomerao u mestu, nastojeći da uvek bude licem okrenut seraskeru. Bio je zaista zbunjen kao malo kad u svom ne lakom i nemirnom životu, i mogao je da sabere svu snagu kako ne bi izgubio ispred očiju ko je i šta je gde se nalazi, zbog čega je tu i s kim govori.
Tako su se merila i nosila ta dva čoveka od kojih jedan, Omer, želi sve što čovek može postati i biti, i što ga podiže u očima sveta, a drugi neće ništa do samo da bude i ostane ono što je.
S vremena na vreme Omer bi ponovio kao uvređeno i razočarano, izazivački:
-Ti meni ne veruješ i ne primaš moju riječ kao istinitu.
Na to bi mu Zimonjić svaki put učinio pokret rukom kao čovek koji se brani od takve pomisli, ali serasker se nije dao zaustaviti i nastavljao je sve življe i uzbuđenije:
-Dobro! Neka bude kao da sve ono što je ovde rečeno nismo nikad govorili, ni pomislili. Neka bude! Dobro! Ništa ti ne tražim i ništa te ne pitam. Ali jedno hoću: da mi vjeruješ.
I pre nego što je knez mogao da nađe i izgovori reč, serasker se zaustavio u hodu, i stojeći pred svojim gostom, širokim pokretom položio obe ruke na grudi.
-Slušaj, Bogdane, nemoj misliti da sam iznutra ovo što izgledam spolja.
Zimonjić je njegove reči čuo sada kao prigušen dalek glas, a od svega oko sebe video je samo dve žute ruke raširenih prsta na tamnoj bluzi generalske uniforme.
A onda je nestalo i toga.
(...)
Sve je to trajalo koliko traje tren oka, a kad se poslednjim naporom oslobodio toga padanja, pribrao i osetio noge pod sobom, sada opet na šarenom ćilimu seraskerove sobe, pred njim je stajao Omerpaša, još jednako sa rukama na grudima, i glasno ga (valjda već po drugi put) pitao:
-Je li vjera, Bogdane?
-Jeste...vjera-uspeo je najzad da odgovori odsutno i mehanički, kao uzetim jezikom.
-E onda, znaj da pred tobom ne stoji Omerpaša nego Mićo Latas iz Janje Gore. I kad ne vjeruješ mojim riječima, vjeruj ovom...
Omer je odvojio ruke od grudi, skinuo živo teški fes sa modrom kićankom i bacio ga teatralno na beli divan, a zatim je sastavio tri prsta desne i - prekrstio se, bez rečim oborenih očiju, skromnim, kratkim i naviklim pokretima.
Za četrdeset godina svoga života Zimonjić je video dosta čuda i od Turaka i od svojih, a u porodici koja je glavarska, naslušao se šta je sve bivalo i šta sve može biti. Znao je dobro da se od čoveka može čovek svačem nadati, i da može dočekati i videti i ono što je mislio da se nikad videti ne može, ali ovo je bilo isuviše neverovatno i neočekivano.
(...)
Sunce
(...)
Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražar otvori, zagleda pažljivo visoki mali prozor i rešetke na njemu, krčag i praznu policu, i zalupi bez reči vrata za mladićem koji ostade neko vreme nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku.
Ćelija je bila malena, ali sa dve železne postelje između kojih se jedva moglo proći i dve stolice od nebojene čamovine.
Do ručka je vreme prošlo dosta brzo. Izmerio je ćeliju uzduž i poreko, razgledao oskudne predmete u njoj i komadić sivog zida koji se vidi kroz visok prozorak. Zatim je seo i mislio o tom koga će mu ubaciti na drugu postelju. U tim mislima bilo je i straha i nade, ali su sve završavale strahom. Tamničke misli brzo uzleću, ali brzo i padaju.
Kad se svrši ručak i kad iznesoše sudove, otpoče prvo popodne u samici. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno pokupila i utrošila sve što je ova uboga ćelija pružala, otpoče posmatranje i trošenje samoga sebe.
Dugo je slušao šum u svojim ušima. Izgledalo mu je kao da to zujanje jača i raste, i na mahove mu se pričinjalo kao da će se ono pretvoriti u određen zvuk, možda u ljudsku reč. Pažnja je bivala sve napregnutija, očekivanje sve življe i kad je već izgledalo da je došlo do vrhunca i približilo se ostvarenju, odjednom bi onaj šum padao ponovo u jednolično beznadno zujanje koje ne kazuje ništa. Tako se s vremena na vreme ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha. A čudo se ne dešava.
U igru su počela da ulaze i ostala čula. Pre svega oči. Pogled mu je padao na ruke koje su počivale na kolenima. Posmatrao je žile, nokte, bore, naročito one koje idu oko zglavkova kao dvostruki sitno pleteni lančići. Praznina je otpočinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. Kad se dugo zagledao u te ruke što miruju na kolenima počinje da zamišlja da su to nečije ruke i da se nada da će se one odvojiti i ispuniti prostor pred njegovim očima novim neviđenim i radosnim pokretima i rasterati samoću i čamotinju. Gleda ih zaneseno, pričinja mu se da se lagano pomiču i odvajaju. Nada ludo raste. Evo, sad će se slobodno dići ruke drugog živog bića! Ali kad mašta dođe sasvim blizu ostvarenja, zanesen pogled se vrati u stvarnost: pred njim leže samo njegove poznate ruke, vezane za njega i utamničene s njime. tada samo nemoćno makne prstima, kao napola mrtav insekt. A već idućegn trenutka pogled mu se ukoči i zamagli, i ponovo otpočinje kratka iluzija, osuđena unapred na beznadan pad.
Na svojim nepomičnim rukama hapšenik je najpre ugledao sunce. Ne sunce sâmo, jer ono ne dopire nikad u ovu ćeliju, nego njegov rumeni, daleki, posredni odblesak. Veliko afričko sunce, koje je pre tri meseca slobodan gledao kako se diže nad Sredozemnim morem, bilo je ništa prema ovom jedva primetnom sjaju. Raširi malko prste. Podiže lice prema prozoru, kao da je taj prozor nevidljivo sunce.
-Jedno je sunce. Jedno isto svuda.
Govorio je sam sebi, u zanosu, i odmah su mu se reči pretvarale u pevanje i lice u zanesenu, nasmejanu grimasu čoveka koji je preplavljen i zaslepljem jarkom, neizdržljivom sunčevom svetlošću, i naslonjen na ogradu broda-peva.
Mora i gradove, planine i polja, on nije mogao da vidi. Ali to nije bilo ni potrebno. Sve je imao, sve je bilo blisko, prisno i mogućno, jer je ugledao sunce. To nije više bio veliki sjajni kolut koji ga je dopratio kroz gradske ulice do tamničkih vrata. Ne, to što je on sada znao kao sunce i zvao suncem, to je bilo ovo nevidljivo a svagdašnje, nemirno i drhtavo strujanje koje je ispunjavalo i pokretalo svaki delić ne samo njegovog tela nego i svega oko njega, i same mrtve stvari. Sunce - u isto vreme i tečnost i zvuk i dah, sa ukusom vina i voća, stalno u pokretu sa žarom vatre i svežinom vode, i što je glavno, neiscrpno i nepresušno - sunce.
-Postoji samo sunce - govorio je sam sebi kao pijan, misleći kako bi se te reči mogle pevati kao melodija.
Da, u stvari postoji samo sunce, a sve ovo što živi, diše, gamiže, leti, sja ili cvate, samo je odbleska toga sunca, samo jedan od vidova njegovog postojanja. Sva bića i sve stvari postoje samo utoliko ukoliko u svojim ćelijicama nose rezerve sunčevog daha. Sunce je oblik i ravnoteža; ono je svest i misao, glas, pokret, ime.
Sad to zna jasno i bez dvoumljenja kao što nikad ništa do sada u životu nije znao. Eto, to je našao u dnu mračne i vlažne ćelije u kojoj je bio nevin zatvoren. I od toga je ceo zvučao kao žica i osećao potrebu da peva, sam ne zna da li glasno ili nečujno, uvek istu misao i istu melodiju.
O, vasiono, šta ima u tvojim visinama, neznanim, slobodnim i prostranim i za one modre nebeske opne, kad se ovakva blaga od saznanja kriju po jadnim ljudskim tamnicama! I šta nose u sebi svemirske maglice i komete koje proleću nebom, kada ovo jadno ljudsko telo izgladnelo, u senci i vlazi, bijeno i ustrašeno, može da razvije ovaj žar i ovoliki zanos radosti!
U istinu, najveće čudo bilo je u tome da se ovo telo pod teretom velike iluzije i silnog zanosa, drži u ravnoteži, koliko-toliko i da može da savlada ovu neodoljivu potrebu za letom i kliktanjem, i da se nekom čudnom opet sunčanom, protivtežom drži da se, umesto kliktanja, ne raspe u nečujnu eksploziju kao sunčana zlatna prašina koja se gubi u suncu.
Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja celo sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i da mu taj unutrašnji sjaj bije i suklja na oči, na nosnice, na sve pore. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog nezadržljivog, žitkog smeha, koji je navirao iz njega kao topljeno zlato, i tako snažno da je širio usta, kao pevač, od bojazni da se ne uguši ili da ne prsne. A sunce u njemu neprestaje da sja, svemoćno i jedino, neiscrpno, nepresušeno.
Iz tog zanosa prenuše ga zveket ključeva i škljocanje brave. Delila se voda po ćelijama. Dolazilo je vreme spavanju. Nije ni primetio da je ćelija bila već mračna. U tom trenutku nad njim se, visoko na samom plafonu, odjednom, kao sama od sebe, zapalila sijalica opletena žicom. Brzo se svukao i legao u levu postelju. Sve mu je izgledalo blago i dobro. Spavao je tvrdo, sanjajući neprestano sjajno sunce i neke moćne, fantastične odevene ljude kako se suncu klanjaju. A oko njih nepregledna stada i teška natovarena kola, koja se savijaju i škripe pod teretom bogate žetve.
A kad je, sutradan u svitanje, hladno i sumračno svitanje, bio probuđen oštrim i hladnim zvukom hapsanskih zvona, čudio se bez bola i ogorčenja što je noć puna sunca i bogatstva, a jutro sivo, ubogo, bez zračka i videla.
(...)
A Đerzelez posrće. Podalje u polumraku, za poslednjim Cigankama i lovi Zemku. Usiljava se da trči što bolje i bijaše je dobro pristigao, kad ona najednom okrijenu nalijevo i izgubi se na putu koji vodi između njiva. Đerzelez se nije nadao tako naglom zaokretu; onako krut, težak i pijan, kad se jednom zaletio, on se nije mogao zaustaviti, pređe obronak ravnice i otisnu se niz visoku strmu obalu put potoka. Isprva se dočekivao na noge, ali kako je obala bivala sve strmija, izgubi ravnotežu i skotrlja se kao klada sve do u potok. Pod rukama osijeti vlažno kamenje i glib, i odmah poče da se diže. U očima mu je još titrao sjaj, ali tu je bilo mračno. Napipa vodu i stade da hladi ruke i čelo. Tako je sjedio dugo. Noć je odmicala.
U neko doba osijeti studen i neugodnu drhtavicu, pribra se i odluči u tupoj glavi da se izvuče iz potoka. Penjao se i otiskivao, pridržavao rukama za travu i ogranke, odupirao se koljenima, idući sve više nalijevo gde je obala bila manje strma; i sve je to činio kao u snu.
Nakon duga vremena i mnogo napora on se nađe na rubu ravnice na kojoj već davno nije bilo žive duše. Bilo je tamno. Osjeti ravno i tvrdo tlo pod nogama i tek tada iznemože potpuno. On opade na koljena, dočeka se na ruke i osjeti nešto toplo i prhko pod sobom; bio je izišao na mjesto gde je izgorio plast sijena. Tako je ležao potrbuške, odupirući se na ruke. Bilo mu je mučno. Pod njim je u hrpi crnog gara bljesnula još gdjekad pokoja iskra. Čulo se kako psi reže i glođu ostavljene kosti. Sa jednog bora pade šišarka i dokotrlja se do njega. On se osmijehnu.
- Ne gađaj se, Zemko, rospijo...'vamo dođi!
Nikako ne može da se sabere. Prisjeća se da je htio nekog da bije; htio je nekog da upita šta je ovo sa njim, ali bilo se naoblačilo, i kasna noć; i nikog nije bilo, ni koga da pita, ni s kim da se bije.
(...)
Kao uvijek kad bi ugledao žensku ljepotu, on izgubi u tili čas svaki račun o vremenu i istinskim odnosima, i svako razumevanje za stvarnost koja rastavlja ljude jedne od drugih. Videći je onako mladu i punu kao grozd, on nije mogao ni načas da posumnja u svoje pravo; potrebno je samo da ruku pruži!
Jedan tren je gledao, raskoračen i zažmirivši malo na desno oko, a onda se nasmija poluglasno i šireći ruke i gotovo poskakujući pođe prema njoj. Djevojka ga ugleda na vrijeme, trže staricu za rukav i uvuče je u avliju - Đerzelezu se ukrstiše u očima gipki i veliki pokreti zrele djevojke - a onda tresak, i on ne vidje ništa do, pred samim nosom, veliku bijelu plohu avlijskih vrata za kojima je škripala brava i strugao mandal. -Tako je stajao. Još je ostalo malko, sada već besmislenog, smiješka na njegovom licu; a onda se okrenu:
- Vidiš!...
I u nesvijesnom čuđenju nekoliko puta ponovi tu riječ bez smisla i značenja, kao što čini čovjek koji se žestoko udari.
(...)
Ona se zvala Katinka i bila je kći Andrije Poljaša, nesrećna zbog svoje ljepote o kojoj su pjevali dvije pjesme po svoj Bosni. Na kuću su im udarali zbog nje. Nikad nije smjela izlaziti. Svecem bi je vodili zorom na ranu misu u Latinluk, i tad umotanu u bošču kao Turkinju, da je ne poznaju. Rijetko je silazila i u avliju, jer je odmah do njih bila islahana, za čitav boj viša od njihove kuće, a đaci te škole slabo hranjeni i mnogo bijeni mladići, provodili su, blijedi od želje, sate na prozorima, loveći je pogledom po avliji. A kad god bi izišla, ugledala bi za prozorom nacereno lice ludog Alije, žuta i krezuba idiota, koji je bio sluga u toj školi.
Dešavalo se, poslije burnih večeri, kad bi askeri ili sarajski momci vriskali i nakašljavali se ispod prozora i udarali na vrata, da bi je majka ni krivu ni dužnu, grdila i u čudu se pitala „u koga se umetnu“ da je rad nje grad lud i kuća nemirna, a ona bi je slušala, skopčavajući ječermu na grudima, bez zračka razumevanja u velikim očima. Ona je često povazdan plakala ne znajući kud će sa životom i sa svojom proklinjanom ljepotom. Ona je klela samu sebe i grizla se i uzalud mučila, u svojoj velikoj nevinosti, da dokuči šta je to „bezobrazno i tursko“ na njoj što zaluđuje sve muškarce i rad čega se uspaljuju i mame oko njine kuće askeri i balije, i zbog čega to mora ona da se krije i stidi a njeni da žive u strahu. I svaki dan je bivala ljepša.
Otad zaređaše Đerzelezu popodnevi u halvedžinici. Počeše se kupiti i neke Sarajlije. Dolazio je i mladi Bakarević, pa Derviš-beg sa Širokače, riđ i podbuo od pića, a sad, zbog posta, ljut kao ris; i Avdica Krdžalija, sitan, mrčav i žustar kao vatra, poznat ukoljica i ženskar. Tu, u polumračnoj halvedžinici, gdje je svaka stvar bila potamnjela i lepljiva od šećera i isparivanja, čekali bi da pukne top i vodili duge razgovore o ženama samo da zaborave žeđ i duhan.
Sa gorčinom i zapaljenim ustima i nekim bolnim nemirom u svakom mišiću, Đerzelez ih je slušao, smijao se, pa i sam pokatkad pričao, zaplićući se i uzalud tražeći riječi. A pred njim je uvek Katinkina kuća zatvorenih vrata i nepomičnih pendžera.
(...)
Đerzelezu udari krv u glavu. Ta stvar, tako jasna i vjerovatna i nepovratno istinita: da u toj kući već od nekidan nema djevojke s blijedim i mršavim licem a teškom kosom i bujnim velikim tjelom (on je još jednom ugleda cijelu), uzbuni i prevrnu sve u njemu. Kao da se steže i smrknu halvedžinica; krvavi mu dođoše i baba i Arnautin; okrenu se i kao slijep iziđe na ulicu.
Nadimao se od gnjeva. Ne moći do te vlahinje; nikad ne moći! I ne moći nikog ubiti i ništa razbiti! (Novi val krvi zapljusnu.) - Ili da ovo nije varka! Da njega ne magarče? Kakva je ovo šala opet? I kakve su to žene do kojih se ne može kao ni do Boga? A istog časa je jasno osjećao da su to pretanki konci za njegove ruke i da - po koji je to put već u životu!? - ne može nikako da shvati ljude ni njihove najjednostavnije postupke, da valja da se odreče i povuče, i da ostaje sam sa svojim smiješnim gnjevom i suvišnom snagom.
Išao je tup i ubijen. Nijedne misli u glavi, samo se crven oblak jedan za drugim diže i rasplinjuje. Nije se osvrtao, a za njim je ostajala bijela šutljiva kuća i mračna niska halvedžinica.
(...)
(...)
Đerzelez ju je poznavao iz prijašnjih noći. Ona se iznenadi danjoj posjeti; ustade, a on reče mirno, s vrata:
- Jekaterina, došao sam do tebe.
- Neka, neka, dobro došao! - govorila je ona namještajući mu pokorno jastuke.
Sjeo je na kratko šiljte, a ona ostade stojići, malko prignuta. I odmah poče da ga raspasuje.
Poslije je ležao položivši glavu na njen skut, dok mu je ona milovala suncem opaljenu šiju. Pripio je lice uz tanko tkivo njenih dimija; pred očima su mu kružili svijetli i crveni kolutovi nesrećne krvi i bezbrojne uspomene, ublažene i daleke.
I ta ruka što je osjeća na sebi, je li to ruka žene? - Mlječanka u krznu i somotu čije se tijelo, vitko i plemenito, ne može ni zamisliti. Ciganka Zemka, drska i podmukla, a mila životinja. Gojna udovica. Strasna a prevejana Jevrejka. I Katinka, voće koje zri u hladu. - Ne, to je ruka Jekaterine. Samo Jekaterine! Jedino do Jekaterine se ide pravo!
I još se jednom javi misao s kojom je sto puta zaspao, nejasna, nikad do kraja domišljena, a uvredljiva i jadna misao: zašto je put do žene tako vijugav i tajan, i zašto on sa svojom slavom i snagom ne može da ga pređe, a prelaze ga svi gori od njega? Svi, samo on, u silnoj i smiješnoj strasti, cio svoj vijek pruža ruke kao u snu. Šta žene traže?
Mala ruka ne prestaje da ga gladi, vješto i znalački niz kičmu. I opet gasne misao i ruši se neriješena i teška u njemu. Govorio je kao u snu, nepomičan.
- Koliko sam svijeta vidio, Jekaterina! Koliko sam ja svijeta obišao!
On sam nije više znao bi li to da joj se tuži ili da se hvali; i prekinu se. Bio je miran u sanjivoj tišini u kojoj se slivaju i izmiruju svi dani i događaji. Silom je sklapao oči. Htio je da produži taj čas bez misli i želje, da što bolje otpočine, kao čovjek kom je dan samo kratak odmor i kome valja dalje putovati.
(...)
Kadija je očajan zbog troška i nerada. Naljuti se i ogorči u mehćemi, pa se zatvori u kuću i prijeti da neće izlaziti dok se logor ne digne. Dok ga opet strah i nestrpljivost ne istjeraju iz kuće.
Kuća mu je bila usred varoši. U ogromnoj zgradi živili su samo on i žena mu sa poslugom, koju su često menjali. Tvrdičina kuća je bila puna svega. Nabijeni podrumi, hambari i štale. U sobama, gdje je vladala uvek zimna tišina, bilo je pretrpano od prostirke, ćilima, vezova, kutija i sanduka. A svuda i u svemu je bila ona, u bosanskim kućama tako česta, studena čistoća, što zastrašuje i odbija i ne veseli nikog i ne služi nikom. To bogatstvo i tu čistoću je po cio dan branila i čuvala kadijina žena, krezuba i pljosnatih grudi, sva iskrivljena i otrcana od obilaženja po sobama, svađe sa sluškinjama i prekomjerne štednje.
Tu je živila bjegunica, kći trebinjskog kjatiba.
Nju je sa očeva čitluka oteo hajduk, Špaljo Crnogorac, i odveo je u manastir Taru, zar da je pokrsti i uzme. Ali kako je potjera išla u stopu za njima, on je bježao s njom od manastira i od jataka do jataka. Ostavljao bi je po koji dan skrivenu i odlazio i četovao, pa bi onda iznenada, u po dana ili noći, dolazio i vukao je dalje. Dok ga na putu iz Goražda za Sokolac ne razbiše nadmoćni Turci i ne oteše mu djevojku. Doveli su je u Višegrad, i ljudi u medžilisu zaključiše da je prvom prilikom otpreme ocu, a dotle da je smjeste u čiju kuću u kojoj nema djece. Tako dopade kadiji.
Ta visoka djevojka bijaše sasvim izbezumljena od strahovanja i nesreće. Govor joj se bio oduzeo. Gledala je ukočeno i tupo u svijet, ne raspoznavajući i ne shvatajući ništa.
Strašni Špaljo, koji je kao munja pao na njihov čardak, poklao sve a nju odvukao sa sobom vas od kože i srme, studen i tvrd. Pa seoske kuće, pune dima i đubreta. Pa ledeni manastiri što zaudaraju na svinjsku mast i tamjan, i neki sjedi kaluđeri grobna glasa i od duvana žutih brkova. Pa noćna bježanja, kad se pod planinskom tamom mrvi svijest i volja, i grane šibaju po očima. Ona se potpuno izgubila u tom strahu, tvrdoći i studeni. Otkako je kod kadije, malo se umirila. Ne progovara, ali ne plače, nego povazdan sjedi u maloj bašti opkoljenoj visokim zidovima. Tu je puno vlage i strasno spletenih vriježa. Čim je uvedu u sobu, bježi u kut, stišćući ruke među koljena.
Dani prolaze, a kadija uzalud čeka da paša pošalje po nju kao što je obećao. Međutim, džebana ne stiže. Oni logoruju.
Tek potkraj druge nedelje sve se odjednom riješi. Najprije, u petak veče, vazduh zahladnje i sa šumom navriješe studene struje u kotlinu, i prevladaše. Nasta tutanj prodola. Munja se vezuje za munju. A s noći se proli težak pljusak. Kiša je tolikom snagom bila o zemlju, da se rasipala u paru koju je vjetar nosio na zamahe. Sve iščeznu i umuknu, osim kiše koja je svu noć padala kao san i olakšanje.
Sutra stiže veći deo džebane. Bio je vlažan i ispran dan. Produbili se vidici i izvedrile daljine. Šume su u daljini kao nove.
Odlučeno je da se sutra zorom digne logor i krene, a po ostali deo džebane da se pošalju seizi i da ga vode ravno u Srebrnicu. Paša pozva ponovo kadiju. Djevojku iz njegove kuće povedoše u alvat Sulejman-begova čardaka. Mula Jusuf je preuzeo na sebe brigu da je to veče otpremi sa starim Avdagom i seizima u Sarajevo, a odatle će je njegov prijatelj Munir-efendija, koji otprema državnu poštu, poslati ocu u Trebinje.
U logoru se lupalo, spremalo i pjevalo življe.
Bio je nagal suton iza svijetla dana, sa kratkom rumeni, kad Mula Jusuf siđe u alvat da obiđe djevojku.
Stara Fatima je bila otišla. Ona je sjedila u jednom kutu sva umotana u veliku bošču. Govorio joj je brzo, umiljato, kako će on nad njom dovu da uči, da je izliječi i otpremi kući. Ali zato treba da skine sa sebe bošču. Ona je jedan čas stajala kao da oklijeva.
- Valja da se skineš kćeri. Jakako!
Ona zbaci bošču sa sebe i stajaše nad njim visoka i nepomična, mnogo ljepša i krupnija u maloj niskoj sobi. Iznenadi ga i zapanji stasom i oblikom. Vrat joj je sjao; na njeg nije padala ni kosa ni sjenka, pa je još više izgledao gojan i bijel.
- I ječermu valja da skineš. I ječermu! Bez toga ne može.
Glas mu je podrhtavao; smiješio se ukočeno.
Djevojka nekako bespomoćno i predano raširi ruke (izgledalo je kao da se razapinje) i skide ječermu. Pokreti tih ruku, bijeli i veliki a bez ikakve moći i svijesti, saviše i slomiše uzdrhtala mulu i on priđe sam da joj odriješi dimije.
- I ovo 'ćeri, sve treba, sve, sve!
Otimala se jedva osjetno i nekim ukočenim, odmjerenim pokretima kao u snu.
Tu ruka ima da putuje, preko tih bedara i bokova. Nikad kraja! To je toplo a glatko kao led. Usta mu se krive i kupe u grč kao od malina. Podsjecaju mu se noge i drhti vidno mišić na lijevom obrazu. A djevojka je stajala kao izvan sebe i puštala sve tupim, teškim mirom koji bludniku vraćaše svijest i izazivaše želju da slast produži i pooštri, da izazove otpor i pokret.
Sa niskog rafa on dohvati berbersku britvu. Teško je disao. Vas u ledu od glave do pete. I još je duljio riječi i pokrete.
- Valja da te obrijem.
Ali se djevojka tada neočekivano izvi, sasvim muklo vrisnu i poče da bježi po sobi. Bila je u samoj košulji, i sad kad se kretala izgledalo je da su svi oblici na njoj porasli i da se neprestano razlijevaju i rastu.
Djevojka se branila i padala i prelijetala sobu kao razvijena zastava, a mula je, crn i tanak, nasrtao na nju i odskakivao od nje, mrseći neprestano besmislene riječi i vitlajući brijačem:
- Stani... Prvo obrijati, stani!
Na desnoj strani joj se pocijepa košulja i ukaza se rame, i opet preko očekivanja bijelo, oblo i veliko. U borbi i otimanju dotače joj se nehotice britvom golog ramena i iz kratke rane briznu krv.
Mula se ukoči, glava mu se zavali, lice posivlje, modre vjeđe se spustiše duboko. Iz otvorenih usta su mu virila dva zuba. Tako ostade časak, onda se strese i bijesno jurnu na djevojku. Ona je vriskala, ali prigušeno i muklo (životinja koja nema glasa), i dočekivala ga je i odbijala kao bedem, tvrda, bijela i gola. Tukla je o zidove i treskala o zaključana vrata. I još u topotu nogu im izmiješanom dahtanju čuo se taj zvuk njena tvrda i ogromna tijela, jasan, zvonak, gotovo metalan. Izobličen, mula je bjesnio. Saruk mu se zavalio sasvim na tjeme, a dah mu se pretvara u šištavo kliktanje:
- Kh, kh, kh!
I opet je obli krv, sad na drugom ramenu, a onda zalipta iz grla mlazom. Djevojka se savi, pade i ispuni kut sobe, a mula dopade i pomiješa se vas sa njom.
(...)
Osvanu na Gorici više Sarajeva. Zastade među šljivicima. Pod njim je svaki čas posrtao konj raskrvavljenih cevanica i upalih bokova. Sve je nebo bilo ozareno i tanki oblaci sasvim prožeti sjajem. Nad gradom je ležala niska magla iz koje su stršili samo vrhovi munara, kao jarboli potopljenih lađa.
Pređe rukom preko rosna lica. Uzalud je nastojao da rastjera dva crna nemirna koluta kroz koje mu se mutno ukazivao vas sjaj dana i grad pod njim. Pipao je slijepoočnice, okretao se levo i desno, ali su se s pogledom zajedno pomicali i crni koluti kroz koje je sve pred njim izgledalo splinuto, drhtavo i mračno. I tišina je gluva, a u njoj se čuje krv kako nasjeda bez prestanka i bije muklo u šiji. Ne može da se sjeti gde je ni koji je dan. Pomišlja na Sarajevo, ali sve mu se nameću i pletu, u misli kavkaski gradovi i njihove munare. Na mahove mu se sasvim gubi vid.
Jedva nekako iziđe iz zamršenih šljivika i plotova, i kad siđe u prvu mahalu zaustavi konja pred jednom kahvom, gdje su na širokoj i zelenoj meraji, kraj groblja i česme, već sjedeli neki Turci i srkali kavu. Sjaha i uđe. Zgužvan, kaljav, nesigurno stupa kroz pomrčinu koja mu je na očima. Sagleda lica oko sebe, pa onda ih najednom nestane, da se opet za tren ukažu, umnožena i isprevrtana. Sjede. Kroz huk krvi u ušima sluša njihove razgovore, ali teško dovodi u vezu pojedine riječi. Oni su govorili o progonima koje je počinio sultanov izaslanik, kul-ćehaja, Lutfibeg.
Poslije mnogih i dugih ratova, bijaše se namnožilo besposlenjaka i pijanica, koji su po Sarajevu i ostaloj Bosni otimali, ubijali i činili nasilja svake vrste. Kad u Stambolu dodijaše žalbe, sultan posla ovog svog naročitog izaslanika s neograničenom vlašću. Taj visoki čovjek, što je prolazio ulicama kao kakav isposnik, blijed, pognut, i oborenih tankih brkova, bijaše neumoljiv, svirep i brz. Nikad se nije osjetila tolika strogost vlasti. Koga god uhvati pijana ili besposlena, ili koga mu pokažu kao ubicu i otimača, on ga baci u žutu tabiju, gdje su njegovi dželati Anadolci davili tvrdim jataganima sve redom, bez ispita i istrage. Bilo je dana kada je udavljeno po šezdeset zlikovaca za jednu noć. Raja se radovala. Turci počeše da mrmljaju na njegovu strogost. Ali on uhvati i udavi dvojicu sarajskih dućandžija, koji su ga javno ogovarali, prije nego što se iko mogao za njih zauzeti.
Na ulicama su se vićali leševi onih koji su poginuli braneći se, u pijanstvu ili gnjevu, od ćehajinih pandura. Sve se ispuni strahom. Krv se viđala svuda. Nikad nije bilo lakše poginuti.
I sad su ovi Turci u kahvi govorili o ćehajinoj strogosti. Ne usuđujući se da javno kažu šta misle, oni su samo žalili što pogiboše toliki Turci, među njima u čuveni junaci i mejdandžije. Jedan starc je govorio prekorno:
- Valahi će nas preplaviti raja. Naši ginu a krštenog gada se nakotilo, kraja mu nema.
Razabirajući riječi, Mustafi se mutno učini da to ima veze sa njegovom mišlju. S velikim naporom se sabra:
- I krštenog i nekrštenog: svijet je pun gada.
Svi se okrenuše na taj glas, sasvim promukao i šištav kao šapat. Tada ga videše kako je vas raskidan, umrljan travom i žut od ilovače. Taman kao ugljen u licu. Tek tada vidješe da su mu oči sasvim zalivene krvlju, u kojojje ostala zjenica kao crna tačka u sredini, da mu se ruke neprestano grče, da mu je razdrljeni vrat nabrekao, a lijevi brk izgrizen i kraći.
Zagledaše se. A on, kroz mrak od krvi, nazre kako se prema njemu okreću sva ta lica, i učini mu se da se spremaju na navalu. Maši se sablje. Svi skočiše. Stariji uza zid, a dvojica mlađih, s noževima stadoše naprijed. Obori prvog, ali, obnevidio, promaši drugog. Prevrnu stupu u kojoj se kava tuca. Braneći se, kao slijep potrča na ulicu. Turci za njim. Sjatiše se prolaznici. Neko je mislio da to ćehajini ljudi hvataju zulumce, neko da Turci gone ćehajina zaptiju. U poslednje doba su bili navikli svakodnevno na takve gužve, i svi su učestvovali u njima s nekom krvoločnom zluradošću, pa ma na kojoj strani.
Obnevideo, on se zaplete u vratnice, i u isti čas sklopiše ga i Turci iz kahve i oni sa ulice. Mnogo ruku ga hvata. Zderaše s njeg džemadan, osta u košulji. Pade mu saruk. Puca i košulja. Otima se bijesnom snagom i ne pušta sablje iz ruku. Kako ih je bilo mnogo, tanke vratnice se najednom s praskom oboriše, rpa se zaljulja i popada, a Mustafa im se istrže, zamahnu sabljom i stade da trči niz strmu mahalu. Sva gomila za njim.
Bježao je, ništa ne videći pred sobom, ćelav, go do pasa i rutav. Svijetina je alakala za njim:
- Drži ga, mahnit je!
- Ubi čoj'ka!
- Rsuz!
- Fataj, ne daj!
Neki prolaznici uzalud pokušaše da ga uhvate. Obori zaptiju koji mu se bio ispriječio. Mnogi nisu ni znali zašto ga gone, ali rulja za njim je rasla. Iz kapija su izlijetali sve novi i pridruživali im se. Sa ćepenaka su ih dućandžije hrabrile i bacale se na njega nanulama i kantarskim jajima. Uplašeni psi su bježali uporedo s njim. Kokoši su prhale i kreštale. Svi se prozori okitiše glavama.
Gonjenu i udaranu sa svih strana, još jednom mu se u ugašenoj svijesti malo razgali: Svijet je pun gada. Odasvud!
Iako sasvim izvan sebe, on nije podlijegao udarcima i trčao je mnogo brže od svih njih. Već se primicao zelenom groblju na Čekrklinci, kad iz jedne kovačnice iziđe Ciganin i, videći da gone polunaga čovjeka, baci se na njega komadom starog gvožđa, pogodi ga u slijepoočnicu i obori na mjestu.
Krupna zvijezda preleće preko mračna i uska neba, a za njom se osuše sitnije. Učas zgasnu i posljednja. Mrak i tvrdo. Tvrdo. To je bilo posljednje što je osjetio. Progonitelji su pristizali.
Četvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf, i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost. Borba je trajala celu zimu i proleće. (Bilo je neko zlo i hladno proleće koje nije nikako dalo letu da grane.) A sa mesecom majem iziđe Jusuf iz zatočenja kao pobednik. I život se nastavi, sjajan, miran, jednoličan. Ali od onih zimskih meseci, kad između života i smrti i između slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči.
Živeći zatočen, u osami i nemilosti, vezir se setio svoga porekla i svoje zemlje. Jer, razočaranje i bol odvode misli u prošlost. Setio se oca i majke. (Umrli su oboje još dok je on bio skroman pomoćnik nadzornika carskih štala, i on je dao da im se opervaze grobovi kamenom i podignu beli nadgrobni nišani.) Setio se Bosne i sela Žepe, iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina.
Bilo je prijatno, tako u nesreći, misliti na daleko zemlju i raštrkano selo Žepu, gde u svakoj kući ima priča o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i ne sluti naličje slave ni cenu po koju se uspeh stiče.
Još toga istog leta on je imao prilike da govori s ljudima koji su dolazili iz bosne. Raspitivao je, i kazivali su. Posle buna i ratova bejahu naišli nered, oskudica, glad i svakojake bolesti. On odredi znatnu pomoć svima svojima, koliko god ih još ima u Žepi, i u isto vreme naredi da se vidi šta im je najpotrebnije od građevina. Javiše mu da ima još četiri kuće Šetkića i da su ponajimućniji u selu, ali da je i selo i sav taj kraj osiromašio, da im je džamija oronula i pogorela, česma presahla; a najgore im je što nemaju mosta na Žepi. Selo je na bregu kraj samog utoka Žepe u Drinu, a jedini put za Višegrad ide preko Žepe, pedesetak koraka poviše ušća. Kakav god most načine od brvana, voda ga odnese. Jer, ili nabuja Žepa, naglo i iznenada kao svi gorski potoci, pa podrije i otplavi grede; ili nadođe Drina, pa zajazi i zaustavi Žepu kod ušća, i ona naraste i digne most kao da ga nije ni bilo. A zimi se opet uhvati poledica po brvnima, pa da se polome i stoka i ljudi. Ko bi im tu most podigao, učinio bi im najveće dobro.
Vezir dade šest ćilima za džamiju i novaca koliko treba da se pred džamijom podigne česma sa tri lule. I u isto vreme odluči da im podigne most.
U Carigradu je tada živeo jedan Italijan, neimar, koji je gradio nekoliko mostova u okolini Carigrada i po njima se pročuo. Njega najmi vezirov haznadar i posla sa dvojicom dvorskih ljudi u Bosnu.
Stigli su još za snega u Višegrad. Nekoliko dana uzastopce su gledali začuđeni Višegrađani neimara kako, pognut i sed, a rumen i mladolik u licu, obilazi veliki kameni most, tucka, među prstima mrvi i na jeziku kuša malter iz sastavaka i kako premerava koracima okna. Zatim je nekoliko dana odlazio u Banju, gde je bio majdan sedre iz kojeg je vađen kamen za višegradski most. Izveo je argate i otkopao majdan, koji je bio posve zasut zemljom i obrastao šipragom i borićima. Kopali su dok nisu našli široku i duboku žilu kamena, koji je bio jedriji i belji od onog kojim je zidan višegradski most. Odatle se spustio niz Drinu, sve do Žepe, i odredio mesto gde će biti skela za prevoz kamena. Tada se jedan od one dvojice vezirovih ljudi vratio u Carigrad s računom i planovima.
Neimar ostade da čeka, ali nije hteo da stanuje ni u Višegradu ni u kojoj od hrišćanskih kuća ponad Žepe. Na uzvisini, u onom uglu što ga čine Drina i Žepa, sagradi brvnaru - onaj vezirov čovek i jedan višegradski kjatib su mu bili tumači - i u njoj je stanovao. Sam je sebi kuvao. Kupovao je od seljaka jaja, kajmak, luk i suvo voće. A mesa, kažu, nije nikad kupovao. Povazdan je nešto tesao, crtao, ispitivao vrste sedre ili osmatrao tok i pravac Žepe.
Uto se iz Carigrada vratio onaj činovnik sa vezirovim odobrenjem i prvom trećinom potrebnog novca. Otpoče rad. Svet nije mogao da se načudi neobičnom poslu. Nije ni naličilo na most ono što se radilo. Najpre pobiše ukoso preko Žepe teške borove grede, pa između njih dva reda kolja, prepletoše prućem i nabiše ilovačom kao šanac. Tako svratiše reku, i jedna polovina korita ostade suva. Upravo kad su dovršili taj rad, prolomi se jednog dana, negde u planini, oblak, i začas se zamuti i nabuja Žepa. Tu istu noć provali već gotov nasip po sredini. A kad sutradan osvanu dan, voda je bila već splasna; ali je pleter bio isprovaljivan, kolje počupano, grede iskrivljene. Među radnicima i u narodu pođe šapat da Žepa ne da mosta na se. Ali već treći dan naredi neimar da se pobija novo kolje, još dublje, i da se isprave i poravnaju preostale grede. I opet je iz dubine odjekivalo kamenito rečno korito od maljeva i radničke vike i udaraca u ritmu.
Tek kad sve bi spremljeno i gotovo, i dovučen kamen iz Banje, stigoše klesari i zidari, Hercegovci i Dalmatinci. Podigoše im drvenjare, pred kojima su klesali kamen, beli od kamene prašine kao vodeničari. A neimar je obilazio oko njih, saginjao se nad njima i merio im svaki čas rad žutim limenim trougaonikom i olovnim viskom na zelenom koncu. Već su bili s jedne i s druge strane prosekli kamenitu i strmu obalu, kad ponestade novca. Nasta zlovolja među radnicima i u narodu mrmljanje da od mosta neće biti ništa. Neki koji su dolazili iz Carigrada pričali su kako se govori da se vezir promenio. Niko ne zna šta mu je, da li je bolest ili su neke brige, tek on biva sve nepristupačniji i zaboravlja i napušta već otpočete radove i u samom Carigradu. Ali posle nekoliko dana stiže vezirov čovek sa zaostalim delom novca, i gradnja se nastavi.
Na petnaest dana pred Mitrovdan, svet koji je prelazio Žepu preko brvana, malo poviše gradnje, primeti prvi put kako se s obe strane reke pomalja beo gladak zid od tesana kamena, opleten sa svih strana skelama kao paučinom. Od tada je rastao svakog dana. Ali uto padoše prvi mrazevi i rad se obustavi. Zidari odoše kućama, na zimovanje, a neimar je zimovao u svojoj brvnari, iz koje nije gotovo nikud izlazio, povazdan pognut nad svojim planovima i računima. Samo je radnju priglédao često. Kad, pred proleće, stade led pucati, on je svaki čas, zabrinu, obilazio skele i nasipe. Pokatkad i noću, sa lučem u ruci.
Još pre Đurđevdana vratiše se zidari i rad otpoče ponovo. A tačno u pô leta bi posao dovršen. Veselo oboriše radnici skele, i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi se most, vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene.
Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostavili tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa. Dugo nisu oči mogle da se priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukrikovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti.
Iz okolnih sela povrve svet da vidi most. Iz Višegrada i Rogatice su dolazili varošani i divili mu se, žaleći što je u toj vrleti i divljini a ne u njihovoj kasabi.
- Valja rodit vezira! - odgovarali su im Žepljani i udarali dlanom po kamenoj ogradi, koja je bila prava i oštrih bridova, kao da je od sira rezana a ne u kamen sečena.
Još dok su prvi putnici, zastajkujući od čuđenja, prelazili preko mosta, neimar je isplatio radnike, povezao i natovario svoje sanduke sa spravama i hartijama, i zajedno sa onim vezirovim ljudima krenuo put Carigrada.
Tek tada pođe po varoši i po selima govor o njemu. Selim, Ciganin, koji mu je na svom konju dogonio stvari iz Višegrada i jedini zalazio u njegovu brvnaru, sedi po dućanima i priča, bogzna po koji put, sve što zna o strancu.
- Asli i nije on čovek k'o što su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otiđi po desetak-petnaest dana. A kad dođem, a ono sve neraspremljeno k'o što sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od međedine na glavi, umotan do pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struče ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše. Sve tako. Ja otovarim, a on gleda u mene onim zelenim očima, a obrve mu se nakostriješile, bi reko proždrijeće te. A nit govori nit romori. Ono nikad nisam vidio. I, ljudi moji, koliko se namuči, eto godinu i po, a kad bi gotov, pođe u Stambul i prevezosmo ga na skeli, odljuma na onom konju: ama da se jednom obazrije jal na nas jal na ćupriju! Jok.
A dućandžije ga sve više ispituju o neimaru i njegovom životu, i sve se više čude i ne mogu da nažale što ga nisu bolje i pažljivije zagledali dok je još prolazio višegradskim sokacima.
A neimar je dotle putovao, i kad bi dva konaka do Carigrada, razbole se od kuge. U groznici, jedva se držeći na konju, stiže u grad. Odmah svrati u bolnicu italijanskih franjevaca. A sutradan u isto doba izdahnu na rukama jednog fratra.
Već idućeg dana, ujutro, izvestiše vezira o neimarovoj smrti i predadoše mu preostale račune i nacrte mosta. Neimar je bio primio samo četvrti deo svoje plate. Iza sebe nije ostavio ni duga ni gotovine, ni testamenta ni kakvih naslednika. Posle dužeg razmišljanja, odredi vezir da se od preostala tri dela jedan isplati bolnici, a druga dva daju u zadužbinu za sirotinjski hleb i čorbu.
Upravo kad je to naređivao - bilo je mirno jutro potkraj leta - donesoše mu molbu jednog mladog a učenog carigradskog mualima, koji je bio iz Bosne rodom, pisao vrlo glatke stihove, i koga je vezir s vremena na vreme darivao i pomagao. Čuo je, kaže, za most koji je vezir podigao u Bosni i nada se da će i na tu, kao na svaku javnu građevinu, urezati natpis da se zna kad je zidana i ko je podiže. Kao uvek, on i sad nudi veziru svoje usluge i moli da ga udostoji da primi hronogram koji mu šalje i koji je s velikim trudom sastavio. Na priloženoj tvrđoj hartiji bio je fino ispisan hronogram sa crvenim i zlatnim inicijalom:
Kad Dobra Uprava i Plemenita Veština
Pružiše ruku jedna drugoj,
Nastade ovaj krasni most,
Radost podanika i dika Jusufova
Na oba sveta.
Ispod toga bio je vezirov pečat u ovalu, podeljen na dva nejednaka polja; na većem je pisalo: Jusuf Ibrahim, istinski rob božji, a na manjem vezirova deviza: U ćutanju je sigurnost.
Vezir je sedeo dugo nad tom molbom, raširenih ruku, pritiskujući jednim dlanom natpis u stihovima, a drugim neimarove račune i nacrt mosta. U poslednje vreme on je sve duže razmišljao nad molbama i spisima.
Prošle su, još letos, dve godine od njegova pada i zatočenja. U prvo vreme, posle povratka na vlast, on nije primećivao kakve promene na sebi. Bio je u najlepšim godinama kad se zna i oseća puna vrednost života; pobedio je sve protivnike i bio moćniji nego ikad pre; dubinom skorašnjeg pada mogao jer da meri visinu svoje moći. Ali što je više odmicalo vreme, njemu se - umesto da zaboravlja - u sećanju sve češće javljala pomisao na tamnicu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli, on nije imao moći da spreči snove. U snu poče da mu se javlja tamnica, a iz noćnih snova je, kao neodređen užas, prelazila u javu, i trovala mu dane.
Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Vređali su ga izvesni predmeti koje pre nije ni primećivao. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom čohom koja je glatka, meka i ne škripi pod rukom. Omrznu sedef, jer ga je u mislima vezivao s nekom studenom pustoši i osamom. Od dodira sedefa i od samog pogleda na nj trnuli su mu zubi i prolazila jeza uz kožu. Sve pokućstvo i oružje u kom je bilo sedefa odstranjeno je iz njegovih soba.
Sve poče da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo. I ta mogućnost poče da veje iz svake stvari koju čuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od života. Tako je i ne sluteći ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad čovek počne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same.
To je zlo rovalo kidalo u njemu, a nije mogao ni pomisliti da ga kome ispovedi i poveri; pa i kad to zlo dovrši svoj rad i izbije na površinu, niko ga neće poznati; ljudi će kazati prosto: smrt. Jer, ljudi i ne slute koliko ima moćnih i velikih koji tako ćutke i nevidljivo, a brzo, umiru u sebi.
I ovoga jutra vezir je bio umoran i neispavan, ali miran i sabran; očni kapci su mu bili tešli a lice kao sleđeno u svežini jutra. Mislio je na stranca neimara koji je umro, i na sirotinju koja će jesti njegovu zaradu. Mislio je na daleku brdovitu i mračnu zemlju Bosnu (oduvek mu je u pomisli na Bosnu bilo nečeg mračnog!), koju ni sama svetlost islama nije mogla nego samo delimično da obasja, i u kojoj je život, bez ikakve više uljuđenosti i pitomosti, siromašan, štur, opor. I koliko takvih pokrajina ima na ovom božjem svetu? Koliko divljih reka bez mosta i gaza? Koliko mesta bez pitke vode, i džamija bez ukrasa i lepote?
U mislima mu se otvarao svet, pun svakojakih potreba, nužde, i straha pod raznim oblicima.
Sunce je bleštalo po sitnoj zelenoj ćeramidi na kiosku u vrtu. Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pečata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U ćutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.
Tako ostade most bez imena i znaka.
On je, tamo u Bosni, blještao na suncu i sjao na mesečini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo - pomalo, iščeznu posve, onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parčad skela i preostalu građu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.
Onaj koji ovo priča, prvi je koji je došao na misao da mu ispita i sazna postanak. To je bilo jednog večera kad se vraćao iz planine, i umoran, seo pored kamenite ograde na mostu. Bili su vreli letnji dani, ali prohladne noći. Kad se naslonio leđima na kamen, oseti da je još topao od dnevne žege. Čovek je bio znojan, a sa Drine je dolazio hladan vetar; prijatan i čudan je bio dodir toplog klesanog kamena. Odmah se sporazumeše. Tada je odlučio da mu napiše istoriju.
(...)
Drugog dana pred podne, vraćajući se s vježbališta, naiđe paša s pratnjom kroz čaršiju. Oprezno su jahali po poledici koja se kravila. Bio je pazarni dan i kod Garića ekmeščinice zakrčiše im put neki seljački konji, natovareni drvima. Dok su se uplašeni seljaci ustrčali oko upornih konja, paša baci pogled u pekarnicu. Kraj zatvorene peći stajao je stari Ilija ekmeščija, pognut, s upaljenim prestarelim očima, iz kojih su neprestano kapale suze na velike brkove. Na prostranom ćepenku, među hljebovima i tepsijama sa pitama ili mesom, bila je kći mu Mara. Klečeći i odupirući se jednom rukom, ona je pružala drugu za nekom tepsijom u dnu. Kad ču viku vojnika i topot seljačkih konja, ona podiže glavu i paša je viđe onako izpruženu i poleglu po ćepenku, i zagleda joj se u široko djetinje lice i vedre oči.
Kad je popodne opet projahao tuda, ekmeščinica je bila pusta, ćepenak napola presavijen, a na njemu je kunjao bjel mačak nagorjele dlake.
Naredi da mu se traži i dovede ta djevojka. Ustrčaše se podoficiri i zaptije. Zadržao se trećeg dana popodne dok mu ne javiše da će stvar moći urediti. Djevojka nema nikog do oca. Majka joj je bila čuvena Jelka zvana Hafizadićka, jer ju je stari Mustaj-beg Hafizadić držao nekoliko godina kod sebe pa je onda udao za svoga Garića, koji je bio miran i slabouman mladić i kome je on i otvorio ovu pekarnicu. Paša ostavi nešto novaca i preporuči stvar svome starom poznaniku Teskeredžiću. A krajem marta, jednog pazarnog dana, dovedoše mu djevojku u Sarajevo.
Paša se nije prevario. To je bila ta vrsta ženska koju je on uvek tražio i naročito cjenio, koja ga je jedino još privlačila. Bilo joj je nepunih šesnaest godina. Imala je velike oči golubinje boje, ugašena porculanskog sjaja, koje su se polagano kretale. Imala je sasvim svjetlu, tešku i tvrdu kosu, koja se retko viđa kod žena iz ovih krajeva. I lice i ruke su joj bile obrasli, kao maškom sitnim svijetlim maljama, koje su samo na suncu mogle da se vide. Što je na njoj bilo neobično, to je da i oni djelovi kože koji nisu u stalnom dodiru sa vazduhom i svjetlom, u nje nisu jednolično bijeli i otužni, kao obično kod plavih žena, nego joj je sve tjelo imalo tu svijetlu a zaruđelu boju koja se mijenjala samo sa sjenkom u udubinama ili sa nejednakim i plahovitim strujanjem krvi, i tada bivala još zagasitija. Imala je posve djetinjsku ruku, kratku i rumenu.
Paša je oživeo. Prvih dana se bavio samo njom. Bila mu je prijatna i misao da i sad, kao nikad, može po jednoj ispruženoj ruci da pozna vrstu žene i njenu pravu vrednost. Da ju je doveo prije ne bi valjalo, a tri-četiri mjeseca docnije, čini mu se, već bi precvala. Ovo joj je pravo vreme. Bila je odvojena od svojih, ustrašena, usamljena, upućena potpuno na njega. Pokatkad mu se činila kao zvijerka koja, pritjerana uz liticu, drhti a zjenice joj zapadaju. A to je pojačavalo ljubavnu strast i, protivrječnim zakonima muškog srca, izazvalo u njemu želju da dariva i usrećuje i štiti.
Stanovala je nedaleko od pašine kuće, u zasebnoj kućici koju joj je on najmio i namjestio. Nikad nije išla i niko joj nije dolazio osim Hamše Ciganke, koja je posluživala, i baba-Anuše s Bistrika, koja joj je bila neki rod i živila s dvoje unučadi u velikoj sirotinji. Cio dan provodila je u dvije polumračne sobe, radeći one svakojake sitne poslove koji su nevidljivi, a koji ženama tako lako ispune dan. Pred veče bi dolazio po nju pašin momak i ona bi se umotala i pobulila sve do očiju, i oborene glave polazila za njim u pašin konak.
Prvih dana, kad su je tek doveli iz Travnika, ona nije mogla nikako sebi da dođe. Fizički bol ovlada potpuno njome; i tek kad on poslije prvih noći, poče da iščezava, pojavi se, da je muči nejasna ali mračna i teška misao o grijehu i sramoti. Ona se bojala paše, gadila one Sare Jevrejke, i stidila dana i svijeta. Nije mogla da spava, a i u snu se osjećala prokletom.
Ipak se polako približavala Sari, koja je bila ćutljiva i dobra i opremala je, i pomagala u svemu, s nekom tužnom usrdnošću. Teže se privikavala na pašu i njegova milovanja; i kad je uminuo bol i prvi strah, ona ih je primala ukočenmo, detinjski zbunjeno. Ali s vremenom poče da se privikava. Zavolje naročito miris njegove kože. Nikad nije mogla da potpuno bez straha gleda u njegove neobično mirne oči, ni lice sa onim strašnim lišajem na njegovom obrazu i s mrkim oborenim brkovima, koji su uvek bili malko vlažni i lagano treptali pri govoru, kao resasta trava u šumskoj mračnoj vodi. Ali dah koji je njegovo tjelo širilo od sebe sve ju je više privlačio, krijepio i veselio; i udisala ga je satima, sklopljenih očiju i s glavom na njegovim grudima ili njegovom dlanu.
Mučila se samo još noću kad bi je, kao što se često dešavalo slao da sama spava. Tada bi se po nekoliko puta budila s jasnom svijesti - kakva samo može u mraku da se javi - o tom šta je ona i ko je ona sada, i sa ustima punim plača zatiskivala lice između dušeka i jastuka i grcala:
- Turčin...
U tami bi misao koja ju je mučila uzimala oblik vječite kazne i paklenih muka, a ne zemnog srama i propasti, kao danju.
Ali bi sutra popodne opet dočekivala pašu s jednolično rumenim licem, i sa bezglasnim smješkom koji je sav od bjelih zuba i sjajnih očiju.
Tako je bivalo svako predveče. On bi dolazio s vježbe ili s jahanja, malo znojan i zarumenjen, a ona bi ga dočekivala previjenih ruku na grudima. On bi se tada raskopčavao. Sara bi donosila hladnu vodu, a djevojka iznosila čizme.
Pošto bi se oprao i rashladio, dao bi da se otvore vrata i svi prozori, sa izgledom na cjelo Sarajevo i na trebevićku kosu. Tako bi sjedeo na promaji dok Sara ne bi unjela bocu mastike i sahan sa maslinama i sitno narezanim komadićima hljeba. Poslije toga bi momak Salih donio nargilu na kojoj je u raspaljenoj tumbečiji tinjala žeravka, a u kristalnoj boci, na bistroj vodi, plivale dvije trešnje. I Sara i momak bi iščezli, a iz pokrajnje sobe bi se vratila Mara, spremna, i spušatala mu se u krilo. To se između njih dvoje zvalo „sjesti u kutiju“.
(...)
(...)
Taj Đurđevdan ostao je u sećanju sveta kao dan kada se Anika objavila. Otada pa do ilindanskog vašara, ona je potpuno razvila barjak. Otvorila je kuću muškarcima; nabavila neke dve seoske skitnice, Jelenku i Savetu, da joj budu kao dvorkinje. Od tog vremena pa za godinu ipo dana, ona je smišljala zlo i nesreću kao što drugi svet misli o kući, o deci i hlebu, žarila je i palila ne samo po kasabi nego po celom kadiluku višegradskom, i izvan njega. Mnogo se od toga poboravilo, a mnogo je muka ostala neviđena i nekazana, ali tada se tek uvidelo šta može da počini žena otpadnica.
Malo-pomalo, oko Anikine kuće se stvaro logor. Bog sam zna ko sve nije noću dolazio; mladići, ženjeni ljudi, starci, dečaci, stranci čak iz Čajniča i Foče. Poneki, koje stid i razum ne sprečava, i danju dolaze, sede u avliji ili u kući, ako ih puste ili prosto lunjaju sokakom s rukama u džepovima, i pogledajući s vremena na vreme u Anikine prozore.
Tane kujundžija, mršav, sa bezbojnim uvek raširenim očima u izmoždenom licu, bio je jedan od najbeznadnijih i najrevnosnijih posetilaca. Sedi tako na nekom sanduku, za vratima, ne govori ništa i, čekajući da vidi Aniku, samo gleda Jelenku i Savetu. A one prolaze pored njega kao da ne postoji, izlaze, dočekuju goste i odlaze s njima u sobu. Kad ga isteraju iz kuhinje, on sedne ma gde u avliji i bojažljivo se smeška na Jelenku koja ga tera:
- Ih, neka me, bôna, ovde. Šta ti činim?
I može tako satima da čeka snužden kao da je i njemu samome teško što mora tu da sedi. U neko doba digne se i ode gotovo bez pozdrava, a sutra dan opet doće. Kod kuće ga grdi žena mu Kosara, crvena i krupna poluseljanka sastavljenih obrva.
- Jesi li opet sjedio kod rospija, ruglo svjetsko? Mogao si i ostati kod njih.
- Eh, mogao sam ostati - ponavlja on tužno, a vidi se da je mislima odsutan.
To Kosaru dovodi do besnila, i ona počinje strašnu svađu, ali Tane samo odmahuje rukom i odgovara tek pokatkad, kao kroza san.
Bilo je i sasvim ludih, kao onaj Nazif, krupno i blesavo momče iz begovske kuće, mirna budala, mutava i gluva. Bar dvaput preko dana on dođe pod prozore i nerazumljivim mumlanjem doziva Aniku. Još u početku Anika se našalila s njime. On joj je ispod otvorena prozora nudio pune pregršti šećera.
- Malo je to, Nazife, malo - vikala je ozgo Anika smešeći se.
Idiot je razabrao šta mu govori, otišao kući, ukrao u braće novca, kupio dve oke šećera, i vratio se pod prozor. Vikao je dok se Anika nije pomolila. Cereći se od sreće nudio joj je šećer. Anika se smejala grohotom. I rukom i glavom mu je davala znak da je to još uvek malo, i on je otišao žalosno mumlajući.
Otad je dolazio svaki dan vukući u zembilju, za pojasom, po džepovima, koliko god više može šećera. Aniki se dosadila šala. Ljutilo je ludakovo uporstvo i slala je Savetu i Jelenku da ga gone. On se branio od njih i odlazio gunđajući, ali bi već sutradan osvanuo pod Anikinim prozorima sa još više šećera. Dok ga opet ne bi oterali. Inače je povazdan nosio šećer po varoši, pevušići i mrmoreći. Deca su pristajala za njim, zadirkivala ga i krala mu šećer iz zembilja, koji je grčevito stiskao uza se.
Bilo ih je i takvih koji se nisu usuđivali da dođu danju, nego su čekali da padne mrak i dolazili tada redovno, iako nisu imali izgleda ni da uđu u Anikinu kuću. Tako poneki samo sedi po svu noć i puši na kamenu kod česme. U mraku, nisu ga videli kad je došao niti znaju kad ode. Samo sutradan osvane čitava hrpa izdeljana drveta i ispušenih cigareta na mestu gde je sedeo. To je neki nesrećan mlad čovek, ko zna koji; Anika ga i ne zna, i on nju poznaje samo iz viđenja. Jer, nisu svi uvek dolazili samo zbog nje. Poneki je dolazio što je uopšte gotov na svako zlo, poneki što se rodio izgubljen i očajan. Tek, oko te kuće i na toj raskrsnici kupilo se sve što ne valja i što nije kako bog zapovjeda. Taj krug muškaraca oko Anikine kuće naglo se širio i zahvato sve više ne samo slabih i poročnih nego i zdravih i pametnih ljudi.
Na kraju, malo je bilo mlađih ljudi u kasabi koji nisu bili kod Anike, ili bar pokušali da joj se približe. Najpre se išlo kradom, noću, zaobilazno i pojedinačno. Govorilo se o njoj kao o nečem što je sramotno i strašno, ali daleko i gotovo neverovatno. Ali što se više govorilo, ogovaralo i prepričavalo, to je razumljivije, bliže i običnije postajalo to zlo. Isprva su pokazivali prstom i pratili šapatom one koji su joj odlazili, a na kraju poče svet da se podsmeva onima koji ne idu. Kako su bili ređi oni koji su uspevali da odmah dođu do Anike, nego se većina morala zadovoljavati Jelenkom i Savetom, zavist, muški prkos i sujeta počeše da vrše svoje. Oni koji su odbijani, dolazili su ponovo u nadi da će popraviti svoju dvostruku bruku: što joj odlaze i što neće da ih primi; a oni koji su jednom bili primljeni, nisu više mogli da se zaustave, nego su se kao omađijani uvek ponovo vraćali.
(...)
(...)
O ovome Lazaru se odavno mnogo govorilo na Sokocu. Ona je slušala priče o njegovoj svireposti. Kako muči na najstrašniji način seljake koji mu se ne pokoravaju, kako ubija žandarme iz zasede, svlači ih do kože i ostavlja gole na putu. A sad, evo, vidi kako njemu žandarmi vraćaju dug. Ali, može li tako večno ići? Njoj se čini da tako srljaju u neki ponor i da će svi zajedno propasti u ovakvoj noći bez svitanja, u krvi, u žedji, i u nepoznatim strahotama.
Na mahove je pomišljala da budi čoveka, da ga moli da jednom rečju svojom, jednim osmejkom, rasprši sve ovo kao grozovit san. Ali se nije micala s mesta, niti je budila čoveka, nego je sedela i dalje nepomična, isto kao da je mrtvac pored nje, osluškujući glas iz podruma, sama, sa svojim strahom i svojim pitanjima. Pomišljala je i na molitve kojima su je naučili u detinjstvu, ali to su bile molitve za neki drugi, zaboravljeni i potonuli život, i nisu davale ključa ni pomoći. Kao sa sopstvenom smrću, mirila se sa mišlju da će onaj što jauče večno moliti i jaukati, a ovaj što spava i diše pored nje, večno tako spavati i ćutati.
A noć je pritiskivala, sve gušća i sve teža. To više nije bila obična noć, jedna od bezbrojnih u nizu dana i noći, nego jedna jedina večita i beskrajna pustinja od mraka u kojoj poslednji živi čovek jauče i zapomaže, i bez nade i pomoći bogoradi kap vode. Ali od celog velikog božjeg sveta, sa vodama, kišama i rosama, nema više ni jedne suze vode, i od svih živih bića, ni jedne ruke. Sve su vode usahle i svi ljudi presvisli. Živi još samo slabi žižak njene svesti, kao jedini svedok svega toga.
Pa ipak je svanulo. Sa nevericom je gledala žena kako počinje da se beli zid, na istom mestu kao i za ranijih svitanja, i kako zora, prvo siva pa rumena, osvaja sobu i izdvaja i oživljava predmete u njoj.
Napregnutim sluhom mogla je da razabere još uvek hajdukov glas, ali kao da dolazi iz daleka. Ni psovke ni proklinjanja.
- Uh, uh, uuuh!
I to je više pogađalo nego čula.
Iako je svitanje osvajalo, žena nije imala snage da se makne. Sva ukrućena, savijena, sa glavom u dlanovima, sedela je nakraj postelje i nije ni primetila kad se komandir probudio.
Čovek je otvorio ispavane oči i pogled mu je pao na povijena pleća ženina i njen bledi potiljak. Tada ga, posle prve nedoumice, kao mlak i zanosan talas, svega prođe i prože svest o radosnoj stvarnosti. Htede da zovne ženu, da klikne njeno ime, ali se predomisli. Nasmejan, podiže se malko, nečujno, odupirući se na levi lakat, a desnom slobodnom rukom, bez reči, iznenada obuhvati njena ramena i privuče je i savi poda se.
Žena se otimala kratko i uzaludno. Učini joj se užasan taj nenadani i neodoljiv zagrljaj. Činilo joj se nemogućno i svetogrdno da se tako brzo i lako, bez reči i objašnjenja, izneveri noćnom svetu u kom je do tog trenutka živela i stradala, sama sa svojom mukom. Htela je da mu se odupre i i uveri ga da to ne može biti, da ima teških i bolnih stvari koje mora da mu kaže i preko kojih se ne može tako lako preći na svagdašnji život. Ogorčene reči su joj navirale, ali nije mogao da izgovori ni jedne. Samo se zagrcnu. Ali čovek nije ni primetio taj znak njenog otpora, taj zvuk koji nije dospeo da postane ni jedna cigla reč. Htela je da ga odgurne od sebe, ali njeni pokreti nisu imali ni približnu snagu njenog ogorčenja ni brzinu njene misli. Već sama vrlina toga odmornog i probuđenog tela pritisnu je kao teret. Popustiše kosti i mišići u mladom telu kao poslušna mašina. Usta su joj bila zapečaćena njegovim ustima. Osećala ga je na sebi kao ogroman kamen za koji je privezana i sa kojim zajedno pada, strelovito i nezaustavno.
Gubeći svest ne samo o prošloj noći nego o celom životu, tonula je u gluhom i sumračnom moru poznate a uvek nove slasti. Nad njom su ostajali poslednji tragovi njenih noćašnih misli i odluka i svega ljudskog sažaljenja, i redom iščezavali, kao vodeni mehurići nad davljenikom.
Bela, iskićena soba naglo se punila živom svetlošću dana.
(...)
Sećao se živo i brzo. Svega dvaput u životu zbunila ga je pojava žene; i to su bili oni nevidljivi događaji, bez značenja i važnosti, koji se odigravaju tajno, ostanu neviđeni i nepoznati celom svetu i, najzad budu zaboravljeni i od nas samih. I sad, od celog njegovog dugog i radinog veka, samo ta dva događaja - dve sitne i besmislene muke koje su ispunile nekoliko dana njegovog detinjstva i njegove mladosti - stajali su pred njim, avetinjski izdvojeni i porasli, brišući sve ostalo, njegov život, telo i misao, i stapajući se u jedno jedino osećanje bola, koje ga je svega ispunjavalo. A sve to zajedno bilo je manje od vrha najoštrije igle: poslednji trag njegove svesti i poslednji dokaz postojanja.
Bilo mu je deset ili jedanaest godina. Njihova kuća je bila izvan varoši, usamljena među njivama i šljivacima, na onom mestu gde reka Bosna čini jak zaokret i zaobilazi Zenicu. U proleće i u jesen, kad vode nadođu, zamuti se i naraste Bosna i dođe pod samu kuću, odnese im baštenski plot, a nanese neke tuđe plotove, polomljene bogzna gde, navalja klade i korenje, naplavi debeo nanos od mulja, granja, krpa, razbijenih kaca i tesanog drveta. Za decu to je čitav jedan dalek i tajanstven svet kom su se ona radovala i po kome su, posle svake poplave, preturala danima.
Toga proleća, voda je bila ćudljiva i neobična, opadajući naglo i naglo opet nadolazeći, u jednom istom danu. Jedno predveče, voda je bila opala posle mutne i iznenadne bujice, koja je toga jutra derala njihovom baštom. Nebo je bilo nisko i oblačno, a s planine je dolazio dalek i potmuo huk koji je nagoveštavao novu poplavu. Dečak je lutao sam i dugim štapom crtao nejednake šare po mekom crvenkastom mulju koji je ostao iza vode. Kod samog plota spazi jedan kratak i obal direk, napola potonuo u mulju, lišću i šljunku. Obradovao se kao neočekivanoj igrački i odmah se pope oprezno na nj, jer je bio još vlažan i klizav. Štapom se bejaše odupro o plot a nogama o direk, i tako se njihao, gubeći i opet brzo hvatajući ravnotežu, sav predan onim neobičnim pokretima koji starijima izgledaju tako besmisleni i opasni, a koje deci nameću zahtevi njihovog tela u rastenju i mašte koja se budi. Ali detinje telo se lako zamori i dečja mašta brzo zasiti. Dečak odbaci štap, spusti se, opkorači i uzjaha direk. Levom rukom je dodirivao nanos od peska i suvog granja. Tada mu pogled pade na nešto neobično i nejasno. Učini mu se da je u pesku i granju video ljudsko uho i pramen kose. Okrenu se i iza sebe ugleda nago žensko telo, stešnjeno između direka i plota, preko polovine utonulo u mulju, ali rame je virilo jasno iz taloga, a malo niže protezao se beo kuk; koleno je bilo prekriveno muljem, a zatim se pokazao list pa prst na nozi. Dečak se najednom umiri. Pošto je još jedno prešao pogledom celo doplavljeno telo po dužini, spusti se s direka polako na protivnu stranu i poče da izmiče preko bašte, natraške i ne skidajući pogleda sa mesta gde je ležala utopljenica. Došavši do pčelinjaka, na suvo i tvrdo tle, zastade. Tu ga tek uhvati strah. Trčeći prema kući, vikao je glasno majku, ali kad je stigao i ugledao ukućane, prevlada u njemu odjednom dotle nepoznato osećanje stida. Iako je bio mučen strahom i potrebom da govori, nije mogao da nađe jedne reči kojom bi kazao ono što je video. Lutao je po avliji, jedva su ga naterali u kuću, i sve je mislio, gledajući oca, majku i braću: evo, sad treba reći, sad ću im kazati što sam video; ali kad je trebalo naći pravu reč i početi, njemu se stezalo grlo i pečalila usta. Dok god je bilo vidno, strepeo je da neki od braće ne ode u baštu i ne otkrije tajnu.
(...)
Bilo mu je oko dvadeset i pet godina. Već pet-šest godina u Carigradu, bio je najmlađi među nastavnicima, veoma cenjen, neobično zreo za svoje godine.
Tekija u kojoj je živeo imala je dva lica. Jedno glavno i duže, gledalo je na more, a drugo u strmi breg sa baštama i grobljima, niz koji se spuštala jedna jedina ulica.
Jedne noći, tek ako je bila ponoć, mladić se probudio i rasanio. Ustao je, otvorio prozor i, naslonivši glavu na drvene prečage, udisao hladan pretprolećni vazduh. Noć je bila bez meseca, ali vedra i zvezdana. Pred njim se belesala kaldrma ulice koja se penjala uzbrdo, opasana s obe strane visokim zidom i tamnim baštama. Od svežeg noćnog vazduha polako su mu se sklapale oči. Već je hteo da zatvori prozor i da se vrati u postelju, kad u vrhu ulice ugleda neki beo lik koji se brzo spuštao nizbrdo. Otvori široko oči, u nedoumici između sna i jave: lik mu se primicao velikom brzinom. To je bila neka žena u beloj haljini ili samo u košulji. Malo zatim, iza ćoška na vrhu ulice, pomoliše se dva tamna muška lika. I oni su trčali. Ubrzo se začu težak topot njihovih nogu. Žena je trčala pravo ka kapiji koja se nalazila ispod samog prozora. Jurila je, očito izbezumljena od straha, ne štedeći snagu, kao gonjena zverka. Kad se primakla, videlo se da je raščupana, pocepana, polunaga.
Ču se tup i slab udarac tela o tešku zaključanu kapiju. Mladić se nagnu, i još jednom vide jasno ženu kako leži na velikoj kamenoj ploči; glava joj je naslonjena na sam prag, a ruku pruža uzaludno ka alci, jer nema snage da je dohvati.
Gonioci, koje je od kuće delilo svega dvadesetak koraka, zaustaviše se odjednom kad videše da je žena uspela da se dohvati kapije, i brzo se izgubiše u jednom uskom prolazu, među baštenskim zidovima.
Mladić se nije usudio da spusti pogled još jednom na kapiju. Kao da u toj neobičnoj noćnoj sceni igra već i on svoju ulogu, pusti prečagu za koju se držao. Stupajući natraške, poče oprezno da se povlači ka postelji i brzo leže.
Bio je sav ukočen i tup, bez ijedne misli, kao da ono što je malopre video nije uopšte doprlo do njega do njegove svesti. Postelja se odmah zagreja pod njim i on utonu u san brz kao nesvestica. Spavao je pet minuta, možda deset. Tada ga trgnu nešto bolno i silovito. Kao bezobzirna tuđa ruka, njegova rođena utroba ga je budila iz sna. I odmah, pre nego što je otvorio oči, razli se u njemu polumračna, bolna svest o nekoj zamršenoj nesreći. Doživeo je nešto mučno i strašno. Možda je sanjao? Kako je lepo da postoji java i da čovek može da se probudi i oslobodi! Ili je možda doživeo nešto bolno, što ga čeka šim otvori oči? Tako se nekoliko puta pokolebao između sna i jave, dok se najzad u njemu ne ustali teško saznanje da nije san nego java. Razbuđen, jasno ugleda još jednom mračne oružane ljude kako gone neku napola nagu ženu, ču jasno njen pad, i ugleda još jednom ruku ispruženu ka alci koja je suviše visoko. I svakog trenutka može odjeknuti njeno kucanje.
(...)
A ovo sada, ovo je bio njegov poslednji minut, i u tom minutu ovo sećanje, ako poslednji bljesak njegove svesti.
Uzalud je nastojao da ne misli na to ili da se seti ma čega drugog. Ništa, do ta dva mračna sećanja i do bola koji se ne izražava ni grčem, ni suzom, ni jaukom. U muci dotle nepoznatoj i neslućenoj, njegova se poslednja snaga pretvori u molitvu kakvu nikad nije uputio nijedan pravoverni, ni učen, ni neuk. Ovako se molio Alidede pod neizdržljivim pritiskom svoga bola, dok su mu se usne micale samo po navici, jer rečI nije više bilo na njima:
Svedržitelju, veliki i jedini, tako sam oduvek s Tobom i tako čvrsto u tvojoj ruci, da znam da mi se ništa ne može desiti. To saznanje, taj mir koji Ti daješ onima koji su se, ostavivši sve, predali potpuno tebi, to je u stvari raj. Bez tegobe sam živeo, ploveći kao sitno zrno prašine koje titra u sunčevu zraku: bez težine je, plovi put visina, prožeto suncem, i samo kao malo sunce. Nisam znao da ovakva gorčina može ispuniti dušu čoveka. Zaboravio sam da žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta. I evo, naišla je ova gorčina, kojom mi se preseče srce nadvoje, da me podseti na ono što sam, zagledan u nebo, zaboravio: da je hlebac koji jedemo ustvari ukraden; da smo za život koji nam je dat dužni zloj sudbini - grehu, taksiratu; da se sa ovoga sveta na onaj bolji ne može preći dok se kao zrela voćka ne otkine, ne poleti u bolnom i strmoglavom padu, i ne tresne o tvrdu zemlju. Valjda se i raju nosi modrica toga pada. Evo moja misao, Milostivi, a ti je vidiš, kazao je ja ili ne; gorče je i teže nego što sam mislio robovanje zakonima Tvoje zemlje.
Videći da Alidede miče usnama, softe pomisliše da govori samrtnu molitvu i svi zastadoše, gde se koji zadesio, pogruženi i nepomični.
Tako je i izdahnuo. Bilo je uoči petka, noć mladog meseca. I po opštem mišljenju, smrt mu je bila čudesna i sveta, i morala je da ispuni svakog divljenjem kao i život mu.
Iako mučen bolešću i prikovan odavno za postelju, fra Petar je još uvek mogao da priča dugo i lepo, samo kad bi našao slušače koji su mu po volji. Nikad se ne bi moglo potpuno kazati u čemu je upravo bila lepota njegovog pričanja. U svemu što je govorio bilo je nečeg nasmejanog i mudrog u isto vreme. Ali, pored toga, oko svake njegove reči lebdeo je još naročit prizvuk, kao neki zvučni oreol, kakvog u govoru drugih ljudi nema i koji je ostajao u vazduhu i titrao i onda kad je izgovorena reč ugasla. Zbog toga je svaka njegova reč kazivala više nego što ona u običnom govoru znači. To je izgubljeno zauvek.
U fra-Petrovoj ćeliji bilo je velikih i malih časovnika, koji su ceo prostor ispunjavali svojim jednomernim šumom i povremenim iskucavanjem časova, bilo je oružja, delova od pušaka, razne gvožđurije i alata. On je bio majstor u tim stvarima i zato mu je ostao od mladosti nadimak Tufegdžija. Jedan od tih čudnih drvenih časovnika otkucavao je jedanaest sati. Zamišljen, fra Petar je slušao njihov zvuk, gledajući u raf na duvaru na kom su bile dve-tri knjige, staklo rakije sa travama, i red dunja i jabuka. Još odjek poslednjeg udarca nije bio zamro kad je fra Petar počeo da priča.
- Kad sam bio u progonstvu u Maloj Aziji, nagledao sam se svakojakih čuda i vidio zla i dobra. Više zla nego dobra, jer dobra je malo manje pod ovim nebom pod kojim živimo. Tu sam vidio jednog čovjeka koji je bio živi spomenik nesreće i slika svih zala koja vrebaju živo čeljade.
Ja sam, eto, neki tufegdžija. Batal-majstor od zanata. To mi je ostalo od detinjstva i to sam oduvijek radio u manastiru. Opravljao sam mlinove, brave, satove i puške. I tako sam uvijek ponekom bio potreban jer, kao što znate, sve se na ovom svijetu troši i kvari, i više ima štete i batala nego sreće i napretka. Ta mi je moja vještina valjala i u Akri. Popravio sam i naoštrio mome apsandžiji kaveni mlin. Od toga mi se pročula slava. Najposlije su mi davali da popravljam i brave na našem zatvoru. Počeli su da me zovu i po varoši. Prvo kod kajmakama, pa zatim i kod drugih uglednih ljudi gdje ima šta da se popravi. Tako sam došao u kuću Čelebi-Hafiza, koja nije bila kao druge kuće što su, kao što ni njen gazda nije bio kao drugi ljudi.
To je bio čitav dvor, napola sakriven u gustom šumarku koji je izdaleka izgledao kao čuperak na žutoj strmini na brijegu. Tek kad čovjek prođe veliku kapiju, vidi da je to prava tvrđava, sa nasipima i mostovima i kulama od štura kamena. A šumarak krije hladovite bašte i vrela žive vode. Samo u Aziji ima takvih iznenađenja. Otkako sam ovamo došao, nisam čuo da česma romoni. I taj šum vode dođe mi drag i poznat kao maternji jezik. Kao da nisam ni u ropstvu ni u Aziji, nego usred Sarajeva, u našoj fratarskoj avliji, pored česme. Ali osim toga sve je drugo bilo zapušteno, iako veliko i bogato.
Stražar koji me je doveo predade me jednom blijedom čovjeku neodređenih godina, ugasla pogleda i duboka glasa. Taj me je vodio dugo uz kamene basamake, preko nekih doksata, kroz neke hladne i prazne prostorije, sve od istog sivog kamena. Sve tvrda građa i velika majstorija. Dohvatismo se drvenih basamaka i uspesmo se na kulu na kojoj je bio veliki sat koji je juče odjednom stao i zbog kojeg su me dozvali iz apsa. Čim sam ga otvorio, vidim šta je i kako je. Građa mletačka i dobra, ali sat rđavo usađen pa mu drob zakisava sve do zereka. Vidim: ovo je radio jali Grk jali Jermenin, a oni nisu za taj posao, jer tu nema prevare i ne pomaže lagati.
Tražim gasa i zejtina, dvije-tri peruške i jednu turpiju, jer je turpija jedina alatka koju mi u apsu ne daju da držim. Donese mi sve to jedan momak pa ode. Onaj koji me je doveo ostade pored mene. Tu na tavanu, ispod sata, bilo je dasaka od nekog dobrog tvrdog drveta. Na njima sam poređao alat. Na jednu od tih dasaka sjede i onaj momak. Sad sam mogao bolje da ga vidim. Bio je već u godinama, mršav i povijen u pasu. Sad kad se sjetim, mislim da je morao biti rob, ali davnašnji, možebit od djetinjstva, pa poturčen i oslobođen.
To su te doživotne sluge po turskim gospodskim kućama, kojima se ne zna dobro ni šta su ni odakle su, ni koji im je pravi posao u kući. Pošto su se potpuno odrekli svoje vjere i svoga imena i svog života samog, oni uistinu vladaju svima oko sebe i ostaju na mjestu dok se sve oko njih mijenja, rađa, umire, ili udaje i odlazi. Oni znaju najbolje kako stoji kuća i u kući mâl i imanje, znaju sve druge tajne u duši i ćud svakog od svojih gospodara i od posluge. Svak traži od njih poneku uslugu, pomoć ili savjet, i oni svakom pomognu, a ne traže ništa za sebe, samo šute i gledaju oko sebe i kao da im je sva nagrada u tome što sve znaju a ništa ne žele. Tako gospodskim kućama često vladaju robovi i stranci, lukavi Čivuti i tajanstveni poturčenjaci, samo zato što su potpuno pregoreli i što nemaju one požude i ona vitia kojima robuju njihovi gospodari. I za ovoga sam odmah osjetio da je takav neki kućni dušmanin.
Ja skidoh kapak i zasukah rukave. Prekrstim se u sebi i počnem posao. Šutim ja, šuti Turčin. Pogledam ga malo iskosa i vidim ga gleda kroz onaj mali otvor ispod sata.
- Jesi li vidio? – odjednom me upita Turčin.
- Nisam – odgovaram je, a ne smijem da podignem oči s posla. A i nisam ništa ni vidio. Nisam čestito ni pogledao. Bojim se da nisu neka čeljad iz harema i da Turčin ne pomisli štogod i da mi ne zamjeri. Šta ja znam? Nisam uradio ništa, ali i za manje stvari se degenek jede i glava gubi.
- Pogledaj slobodno – kaže mi opet Turčin – nije ono ženskinje ni hare. Pogledaj, pa ću ti nešto ispričati.
Podignem glavu s posla i pogledam. Vidim dolje, duboko ispod nas, na kamenim pločama, koje su još u hladovini, prostrte serdžade i na njima sjede dva roba, jedan kahvaji a drugi sasvim crn. Pored njih neka nosila, jastuci i šargije. Naprijed, do same kamenite ograde, do koje dopiru vrhovi drveća iz bašte i koju već obasjava sunce, stoji nešto, kao dijete, kao baba, ne mogu da razaznam. Vidim, ljudska prilika u žutoj i zelenoj anteriji do same zemlje, na njoj glava sa belim kaukom, ama nema ni ruku ni nogu, samo trup. Stoji i ne miče se s mjesta, samo što glavom kreće i klanja se čudno. Bože me ne pokaraj, kao pokojni fra Filip Bravadžić kod velike mise, kad ga ministrant kadi tamjanom a on se samo klanja glavom i ne umije da prestane. Ne znam otkud se sjetih fra-Filipa, Bog mu duši dao lako, a bio je dobar kao hljeb, samo skrupulant i smiješan čovjek, ali me Turčin prekide u mislima.
- Vidiš ono dolje pod nama. Ono je Čelebi Hafiz, koji je nekada Siriju pokorio. Slušao si za njega.
- Nisam, da mu je sretno gospodstvo, nisam. Ja sam izdaleka i odskora ovdje.
Turčin me je gledao čudnim očima, koje tek sada pravo sagledah, , očima čovjeka koji zbog nečega pati, i stoga mu pogled liči na pogled krštena čeljadeta. Gledao me je kao da je htio da se nagleda čovjeka koji nije nikada čuo za Čelebi-Hafiza. I tada je počeo da priča priču o trupu i njegovoj sudbini.
Dok je on pričao, ja sam pomalo bacao pogled na doksat ispod nas. Tu su robovi jednako sjedili na kamenim pločama, u sjeni bedema, a pored ograde stajao je Čelebi Hafiz, trup u žutoj i zelenoj svili. Sjena se pomicala i sunce je bilo prešlo na njega, ali on je nepomičan, samo što glavom kreće. Najprije – diže glavu uvis – diže! diže!! – nisam vidio živa čovjeka da tako visoko i ponosno digne glavu. A onda stane da polagano kreće glavom, ulijevo, pa udesno, strahovito polagano, kao zvjerka kad njuši vjetar i predosjeća vrijeme. I sve tako: ulijevo, pa udesno, dok se ne zamori i spusti glavu za trenutak. Pa opet ponovo. Kad se okrene ovamo put sahat-kule, onda mu bolje nazirem lice i vidim da je kao spečena jabuka. Ni nosa, ni očiju, ni usnica, ni brade, ni brkova. Sve samo jedan veliki ožiljak, prevučen zategnutom novom kožom.
A Turčin pored mene je pričao, živo, bez prekida, sve brže i žustrije. Ja sam radio svoj posao. U početku mi je bilo nezgodno što on to meni priča, ali sam brzo uvidio da on to kazuje zbog sebe a ne zbog mene. A kako sam bio zauzet poslom, nisam mu morao ništa odgovarati. Samo dok bi ja štogod krupnije kucao ili turpijao, Turčin bi malo zastao i predahnuo, ponavljajući riječi za koje je mislio da ih nisam dobro čuo ni razumio. A ja nisam baš sve dobro razumio i nisam mu mogao svaku riječ dobro uhvatiti, jer nisam mogao zapitkivati, ali sam glavno razabrao.
Turčin je pričao ovo:
„Stari su im bili gospoda u Siriji, ali su četiri posljednja naraštaja bila posve prešla u Stambol. Tamo su bili ulema, i to jaka, sa oca na sina. I kad se ono uzmuti po unutrašnjoj Siriji, a tamo su muti često, poslaše na nju vojsku. Ali vojska kad ne može da utvrdi zapt i red, samo povećava muku i nesreću. Sa tom vojskom pošao je iz Stambola i Čelebi Hafiz. Poveo ga je sam komandant, kao čovjeka koljenovića, starinom iz tih krajeva. I kao što često biva za nemirna i luda zemana, malo-pomalo, osula se i razišla vojska – niko još haira u Siriji nije bidio! – jedan po jedan vratile se starješine. I na kraju, sve je ostalo na jednoj četi i na Čelebi-Hafizu, jer je on primio na sebe ono što niko nije hteo da primi: da za svoj račun umiruje Siriju i dotjeruje pod carski zakon i svoju volju sve što je živo u njoj. U stvari, to je bila njegova vojska i plaćao je i izdržavao od vilajeta koji je umirivao.
Prvo je uzeo sve zemlje koje su, po njegovim tapijama, nekad pripadale njihovoj kući. A zemlje je bilo koliko hoćeš, jer je ispred Čelebi-Hafiza bježalo sve što bježati može. I bez sidžila i bez tapije sve je postajalo njegovo na dva dana hoda pred njim. Svak je ostavljao sve što ima i spasavao go život, ali i Hafiz je gazio i ostavljao sve za sobom i jurio samo za životima kao za lovinom.
Došao je na vojsku pravo sa škola kao vitak i miran mladić, neobično bijele kože, crnih očiju a riđih obrva i nausnica. I taj mladi Hafiz odjednom, ali to odjednom: kao mlijeko kad se provari, pretvori se u četovođu i krvoloka ratnika. I sve se zaboravilo, i raniji ustanci protiv vlasti i redovna vojska koja je bila došla da ih uguši, ostali su samo Hafiz i ta zemlja koju je on gazio i kaišao kako je znao i koliko je mogao.
Taj je žario i palio. Zemlja ga je pozvala Vatreni Hafiz. Smetalo mu je i dražilo ga sve što je živo i što stoji uspravno. Zato je sve palio i rušio. I samo se ljutio što je poslednju travku ne može da sabije u zemlju, što i kamen ne može da gori. „Samo ću nebo nad Sirijom ostaviti“, govorio je, kad bi se udostojio da nešto kaže, a ono što je radio potpuno je odgovaralo onome što je govorio.
U svojoj nevolji, svijet se pitao kako se od onog bojažljivog softe sa obrazima kao krv i mlijeko napravi zmaj što kolje i davi, i ne može da zaspi dok nebo nad njim nije crveno od požara. Kakve su to škole koje je izučio i knjige koje je čitao? U kojoj se medresi ovakav nauk daje? I ko je, i kada, usadio ovu mržnju u njega, i otkud ova vatra kojom sve sažiže i ruši, a nit se zamara nit dogorijeva? Pitali su se ljudi tako, ne znajući zašto se pitaju i nikad ne nalazeći odgovor. I molili su se bogu, ne što su se nadali pomoći, jer je bog tada još bio na Hafizovoj strani, nego što Hafizu nije vrijedilo moliti se.
Ljudi su bježali u pustinju gdje je smrt bila manje-više sigurna, ali ipak manje strašna od Hafizovih kopljanika ili njihovih luča i katrana. Tu, u pustinji, sakupljali bi se u rupama koje bi iskopali u strmim obroncima gdje je pijesak sabijen i tvrd. Ali žeđ i glad su ih izgonili noću da po okrajcima oaza traže vode i hrane. Tu su ih sačekivali Hafizovi ljudi i ubijali kao zvjerinje po pojilima. Zato se po stazama koje idu ka vodi i pored potoka samih uvijek moglo naći leševa i ranjenika.
Tako su prolazile godine, a Hafiz je jednako umirivao Siriju, koja se bila već umrtvila. Drugima je uništavao i rasipao, a sebi je sticao i podizao. Zidao je i gradio tvrdo i visoko i na sve udarao teške brave i mahsuz ključeve i mandale.
I šta da ti kazujem kad se iskazati ne može? Žario je, palio je, sjekao i vješao, silovao i globio, i sve mu je polazio za rukom, i niko mu ništa nije mogao, ni božji zakon ni carska ruka, ni suza ni mržnja onih koje je gonio. Ali vidiš (rob izgovori tu riječ polagano i značajno, tako da mu ja pogledah u ruke kao da će mi zaista nešto pokazati; on se samo malko ispravi i napola sklopljenih očiju, jedva rastavljajući usne, poče da niže riječi brzo i jasno kao u molitvi), vidiš, ima jedan lijek svakoj muci i svakom zlu, a to je: da u svakom minutu u životu čovjeka postoji mogućnost da čovjek pogriješi, koliko za dlaku pogriješi, ali to je dosta za njegovu smrt i potpunu propast. A pomisli koliko ima minuta u životu. I pomisli da lakše pogriješi onaj koji goni i kreće se, nego onaj koji pati sakriven i nepomičan. Tako su, eto, svi mislili i za Hafiza: ne može mu niko ništa i kraja mu nema. Ali jednog dana, u jednoj sekundi, i on se prevario: sažalio se nad jednom slabom i polumrtvom ženom koju je sreo na svom putu. Za jedan tren oka prestao je da mrzi i goni, i to je bilo dosta da se i za njega nađe sablja.
Goneći neku uglednu i mnogobrojnu porodicu koja se bila sklonila u pustinju, Hafiz se odvojio od svoje čete. Trag je vodio jednom od onih pustinjskih puteva koji idu ka vodi i doveo ga do jednog gotovo presušenog potoka. Na žutom pjesku pod mršavim drvetom koje nije imalo sjenke, našao je klonulu devojku. Bila je polunaga, sa ostacima odijela na sebi, sva preplanula od pustinjskog vjetra, krvavih nogu i koljena od posrtanja i padanja. Dalje nije mogla. Velike oči, u groznici, nisu više imale otkud da plaču, ali su joj niz opaljene obraze nazirale dvije crvene brazde kao rane, tragovi presahlih suza.
Ona je podigla oči sa zemlje i ugledala njegovu sablju, kratku a tešku, kao satarica, i gledaju visoko iznad sablje i ratnika, izgovorila je brzo kratku molitvu: „U ime Boga koji je milosrdan iznad svakog milosrđa.“ Prošaptala je to kao stvorenje koje se više ne boji i ne brani, jer je već mrtvo i samo još odnekud ima dar govora. Umijesto udaraca, Hafiz je raširio ruke. Njegovi ljudi, koji su pristizali za njim, zatekli su ga još tako. Na zglobu desne ruke visila mu je ogajtanu ispuštena sablja.
Zapovjedio je da se ova devojka skloni i da niko u nju ne dira. Toga dana uveče, kad su je doveli pred njega, ogrnutu nekim muškim haljetkom, naredio je da je odvedu u njegov harem.“
Rob, koji je dotle pričao bez prekida, pogleda odjednom kroz onaj mali prozor ispod sata, i zastade. I meni se pogled ote napolje. Tamo dolje sluge su spremale nosila, kao tezgere, samo napravljena od platna i puna nekih jastuka i prostirke. U njih lagano i oprezno posadiše Hafiza, kao trupac, i izgubiše se niz kamene basamake. Ovaj moj Turčin se uznemiri, diže se oklijevajući, kao da žali. Izgledalo je kao da će otići ne završivši priču, i bez oproštaja, ali zastade pored samih merdevina i poče brzo i skraćeno, preplićući riječima, da priča kao čovjek koga svaki čas mogu da odazovu, a koji želi da kaže nešto važno i potrebno, bar najglavnije od najglavnijeg. Govoreći, nije ni gledao više u mene, nego u jednu tačku na zidu, kao da čita. Ono što je još stigao da ispriča bilo je manje jasno, ali življe.
„Eto, ta žena je s vremenom zavladala i haremom i svim imanjem Hafizovim i Hafizom samim. Njoj jedinoj je vjerovao. Njoj je ostavljao ključeve kad bi polazio na svoje pohode. On nije znao, ili je zaboravio, da u Siriji ima poslovica, zna je svako dijete, koja kaže za kućne ključeve: ako hoćeš da si bez brige podaj ih najvernijem sluzi; a ako hoćeš svoju propast podaj ih ženi. I tako je, poslije toliko godina zajedničkog života, Hafiz, jedne večeri kad se vratio s vojske, dočekan u svojoj rođenoj avliji od oružanih ljudi. Tu mu je sva pratnja pobijena, osim jednog jedinog čoveka koji je nekako uspio da neopaženo pobjegne u mrak. Hafiz je ranjen i svučen sa konja.
Tada je počela neobična noć po mnogobrojnim i velikim stanovima Čelebi-Hafizovim. Roblje, pušteno iz tamnice, onako polugolo, izmršalo i osakaćeno, pljačkalo je, lomilo i palilo. U velikoj glavnoj avliji bio je vezan uz gredu na bunaru Čelebi Hafiz, razdrljen i izranjen. Oko njega je urlalo roblje koje se otelo i ciktale žene, puštene iz harema: vitlali su noževima i svakojakim oruđem i mahali rasplamsalim mašalama sa kojih je prštala i kapala smola.
Kolo je vodila ta ista najmilija žena Čelebi-Hafizova, Sirijanka. Ona je ovo godinama smišljala i spremala, vješto se pretvarajući i čekajući zgodan trenutak da svoju osvetu izvrši. I dok je imao oči da gleda, mogao je da vidi: najdraže biće od svih bića, jedino stvorenje nad kojim se sažalio, koje mu je bilo blisko i kome je u životu povjerovao, skakalo je oko njega, izbezumljeno i zapjenjeno, i dobacivalo mu je nejasne riječi i uvrede. Ona nije dala da ga ubiju, a nju su svi slušali, jer je htela da ga gleda kako se muči, i da on vidi da ga ona gleda. Prebili su mu ruke ispod lakata i noge ispod koljena i udarali su ga zapaljenim mašalama. Ali tada se, u neko doba noći, začu konjski topot. Onaj konjanik koji je uspeo da pobjegne dojavio je sve Hafizovom bratu, i on je stigao sa svega nekoliko konjanika, ali takvom neočekivanom brzinom da se ono roblje, pijano i zasićeno, zamoreno tolikim bijesom, odjednom raspršilo i razbježalo bez otpora, misleći da to neka velika vojska dolazi.
Jedina koja je ostala pored vezanog Hafiza bila je Sirijanka. I prije nego što je prvi vojnik stigao da je uhvati ili posječe, ona je udarila nekoliko puta Hafiza u samo lice zapaljenom mašalom, zakrenula njome i ugasila je na njemu. Uto je vojnik pristigao i oborio je jednim udarcem.
Hafizov brat Sabit brzo je povratio red. Kad je svanuo dan, sve je bilo savladano, pohvatano ili pobijeno, harem, posluga i oslobođeno roblje. Izgorio je potpuno samo jedan udaljeni čardak. U nesvijesti i strašno unakažen ležao je Čelebi Hafiz u pustom haremluku, dok su najbrži konji poslati po hećime. Ukratko: spasli su mu život, ali je ostao onakav kakvog si ga vidio. Napustili su sve u unutrašnjosti i preselili se ovamo na morsku obalu. Vatreni Hafiz, krilati Hafiz, postao je trup, klada od mesa koju sevap i bratovska ljubav održavaju u životu. Sudbina mu je oduzela ruke i noge i očinji vid, a on sam neće više da govori. I tako provodi vijek. Samo što udiše malo božji vazduh i sluša čereke koje iskucava ovaj sat sa kule. A u Siriji...“
Uto neko ozdo zapljeska rukama, a rob prekide govor u pola riječi i samo me lagano gurnu rukom u grudi, kao veli: gotova je priča, radi svoj posao. I poče da se spušta što brže može niz merdevine.
Dosta sam posla imao oko sata, a kad sam završio, pustio sam ga da iskucava dok ne dođe na mjeru. Izveli su me istim putem, ali nisam više vidio ni Čelebi-Hafiza ni onog roba. Vodilo me jedno golobrado momče i predalo zaptiji.
Ima otada mnogo godina, i sam znaš, ali ja niti mogu da zaboravim ono što sam vidio i čuo na sahat-kuli u Akri, niti umijem sebi da rastumačim. Šta je bio onaj blijedi presamićeni Turčin? Možda iz neke od onih raspršenih sirijskih porodica? Možebit poturčenjak ili sin poturčenjaka? Zašto mi je sa onoliko strasti i žustrine pričao stvari koje se apseniku i rajetinu ne pričaju? I da li je baš sve to istina i onakao kako mi je kazivao, ili je rob izmišljao i dodavao iz svoje glave? A da nije on bio malo onako, bir tahta eksik? To sam se pitao onda, to se pitam i dan-danas kad se sjetim Čelebi-Hafiza. Da sam san usnio, ne bi mogao biti čudnovatiji. Ali šta ćeš? U Aziji je bilo, u zemlji gdje je sve mogućno i gdje se svak živ cijelog života pita kako ovo i zašto ono, a gdje niko nikom ne može ništa da odgovori ni objasni, gdje se pitanja ne rješavaju nego zaboravljaju. I toliki puci i narodi traju tako. Žive na zemlji, zadužujući se na onom svijetu, pa eto. Tako i ja sam sebi ne umijem da odgovorim na ova pitanja, nego se opet sam pitam šta li je sa Čelebi-Hafizom, da li je živ u onom strašnom liku koje mu je dalo božje pokaranje i da li sluša iskucavanje onog velikog sata koji sam zdušno i pošteno popravio?
I u snu mi se javi Čelebi-Hafiz. Neke godine, malo prije nego što ću se razboljeti, usnio sam ga. Kao na javi, Čelebi Hafiz, samo zdrav i čitav, sa očima, sa rukama i nogama, stasit i naočit Turčin, ama kárli, bože me ne pokaraj, kao duša iz čistilišta željna molitava.
I kad god mi je tako, u snu ili na javi, dođe Čelebi Hafiz na misao, ja se odmah sjetim i moga druga iz Apsa u Akri, koji je u vrijeme proveo četiri mjeseca sa mnom u istoj sobi, dok jednog dana nije pobjegao. Pomiješao se sa hamalima koji su nosili robu na jednu rusku lađu i tamo nestao.
Bio je kršćanin iz Libana, kaligraf po zanimanju. Zvali smo ga Karajazidži. Drugog, pravog imena nisam mu ni ja znao. Pisao je nekim Jermenima u Stambolu nešto što Turci ne vole i što ne treba da se piše. Neki arzuhal, tako nešto. („Pero je mene, kaže, u ropstvo dovelo.“) I kad su bili pohvatani, bilo im je suđeno: da se onima koji su stvar smislili odsiječe glava, a onome koji je pisao, ruka. Glave su onima odsjekli, a njega je jedan njegov ugledni zemljak poslao na dugu robiju, ali mu je spasao ruku. Tu desnu ruku nosio je uvek za pojasom i krio je kao neku dragocjenost koju je jedanput gubio pa našao. Meni je pričao da često sanja kako su mu odsjekli ruku, pa kad se probudi ruka ga još dugo poslije boli bolom. Ja sam ga sam u noći zaticao, pored svijeće, gdje plače od bola nad tom rukom. Taj čovjek je govorio samo danju. Čim padne veče, on se pokrije onom tankom kabanicom, gleda u mene i sluša me, ali sam ne govori ništa. Tako, dok ne svane, on ne bi progovorio ni za živu glavu. Izgleda da se zavjetovao. Svakako je bio čudan, ali pametan. Umio je lijepo da govori, ali je znao mnogo više nego što je govorio.
Sa njim sam jedinim razgovarao o trupu koji sam tih dana vidio sa kule i o priči koju sam slušao. Nekome čovjek mora da kaže. I od njega sam tada čuo jednu riječ koju uvijek pamtim.
-Jeste, kaže, takav je Turčin. Isjeci ga na komade, svaki komadić tijela mu opet živi za sebe. I posljednji dram mesa miče se isto onako i gamiže u istom pravcu u kom bi se i živ i čitav Turčin kretao. A kršten čovjek je kao srča: kucneš ga na jedno mjesto, a on prsne na komade, i nema mu lijeka ni popravke.
Time je obično ili završavao ili počinjao fra Petar svoju priču o Čelebi-Hafizu.
(...)
Dragi prijatelju,
(..)
Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.
Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.
Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.
U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) Štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.
Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.
Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.
(...)
(...)
Tako je umnogom naoko sređenom životu razlika između dana i noći ogromna. Ima ih dosta koji, kao i ova srećno udomljena žena, na dnevnoj svetlosti idu mirni i pribrani, a noću podnose takve muke da sami sebe ne mogu da poznaju u vrelom mraku svoje postelje. Ali kad u takvom jadnom životu razlika između dana i noći postane i suviše velika, iscrpe se sposobnost za skrovitu patnju i bolno pretvaranje, i usled nejednakog pritiska između dana i noći - prsne ceo taj život u komade.
Više od dve godine Anica je živela tako. Nije bilo nikakva razloga da joj tako ne prođe i treća godina, i četvrta, i sve dalje redom. U svojim mislima odavno se ona pomirila s tim da se njena muka ne može nikome ni nagovestiti, kamoli kazati, i prema tome da joj nema ni leka. Godine bi prošle; ako ne bi podlegla, ona bi ih preturila, sve ćutke; preturila bi godine, ali ne bi mogla da preturi sate i minute.
Takav jedan neprelazni i sudbonosni sat naišao je polovinom treće godine njenog braka. To je bio jedan od onih trenutaka koji planu pred nama i pokažu nam jasno i nesumljivo da je život koji vodimo nemoguć, nedostojan, neizdržljiv. Celo naše biće zadrhti tada iz korena i napregne se za teške, možda tragične odluke. Ali, kako svet oko nas nikad ne miruje, i kako smo mi sami više skloni da izbegavamo sudbonosne prelome, obično se dešava tada da neka sitnica - neko lice, neki razgovor, neka knjiga ili sitan posao - privuče našu pažnju na sebe i odvrati naš pogled sa istine koju smo uočili, i tako nam omogući da sami sebe još jednom zavaramo, da kukavno izbegnemo donošenje prave odluke i da produžimo stari način života. Ali to što se dešava tako često, nije se ovoga puta desilo.
Toga septembarskog predvečerja Anica je čula da devojka u prizemlju otvara nekome. Pomislila je da je to muž koji je došao nešto ranije, i zadrhtala je. Pokazalo se da je to momak iz radnje, nekim poslom. Da je to bio gazda Andrija, ona bi provela to veče kao i svako drugo, i život bi se u kući nastavio kakav je bio i dotad. Ali sada je trebalo čekati na muževljev dolazak. To je bilo neizdržljivo i postajalo nemogućno u ovom času. U snažnom, još devojačkom telu oživeli oštri nemirni trnci, panično ustremljeni svi u jednom pravcu, vuku je i gone neodoljivo iz ove kuće. U mislima strahovanja, neizvesnost, i samo jedno pitanje: kakve scene i pričanja donosi ovo veče i kakva li joj se noć sprema? Da je bar devojka tu. Nekoliko beznačajnih reči, izmenjenih sa njom, skrenulo bi ženine misli na drugu stranu i zadržalo je. Ali je slučajno i devojka bila u tom trenutku otišla negde preko ulice. Žena se odjednom našla pored svog ormana u spavaćoj sobi. Pred njom je bio već otvoren njen mali i jevtini devojački kofer od veštačke kože. Kao što je često radila u snovima i u onim bunovnim mislima pored zaspalog muža, ona je i sada brzo složila najnužnije od potrebnih stvari i odela (samo ono što je ona donela), i sa koferom u ruci spustila se niz basamake. I opet nikoga da čuje i da sretne. Njena je misao potpuno stala. A onaj snažan nemir u telu biva sve jači i tako je silan da bi lance raskinuo. Taj nemir je nju nosio kao slamku niz strmu ulicu i vodio je pravo očinskoj kući.
Bosanske kasabe i varoši pune su priča. U tim ponajčešće izmišljenim pričama krije se, pod vidom neverovatnih događaja i maskom često izmišljenih imena, stvarna i nepriznavana istorija toga kraja, živih ljudi i davno pomrlih naraštaja. To su one orjentalne laži za koje turska poslovica veli da su "istinitije od svake istine".
Te priče žive čudnim, skrivenim životom. U tome one liče na bosansku pastrmku. Ima u bosanskim rečicama i potocima jedna naročita vrsta pastrmke, ne velika, posve crna po leđima, sa dve-tri krupne crvene pege. To je neobično proždrljiva, ali i neobično lukava i brza riba, koja leti kao obnevidela na udicu u veštoj ruci, ali je nedostižna, čak i nevidljiva za onoga ko nije vešt tim vodama i toj vrsti ribe. Takav čovek može, sa udicom u ruci, vazdan gaziti kamenjar oko rečice pa da ništa ne ulovi, čak i da ne vidi drugo do s vremena na vreme crnu i munjevito brzu prugu kako preseca vodu od jednog kamena do drugog, a liči na svašta pre nego na ribu.
Sa tim pričama je slična stvar. Možete da živite mesecima u nekoj bosanskoj kasabi pa da ne čujete nijednu od njih pravo i potpuno, a može vam se desiti da slučajno zanoćite negde i da vam za jedno veče, ispričaju i tri i četiri takve priče, i to od onih posve neverovatnih koje najviše kazuju o mestu i ljudima.
Travničani, najmudriji ljudi u Bosni, najviše takvih priča znaju, samo ih retko kad pričaju strancima, isto kao što bogati ljudi najteže daju paru iz ruke. Ali zato svaka njihova priča vredi za tri druge; naravno, po njihovoj proceni.
Takva je priča o filu, vezirovom slonu.
(...)
(...)
Toga jesenjeg dana Gaga je nešto unela i odmah krenula ka vratima sa talsom novih dimija koji je izgledao kao da je nosi.
- Stani! - viknuo je neočekivano i promuklo gazda Jevrem.
Stala je, okrenula se, i pogledala pravo u oči. Pogled joj je bio nesiguran, zamagljen i vlažan, negde u dnu kao nasmejan. Gledao je nekoliko trenutaka u nju. Na licu mu se nije ništa moglo primetiti, ali - nezapamćena stvar! - gazda Jevrem je u sobi bio iznenađen, uplašen, moglo bi se reći, kad bi bilo moguće da se i on nečega uplaši.
- Prolazi! - rekao je zatim muklo i tišim glasom.
I tako danas, tako sutra – „stani!“, „prolazi!“ - gazda Jevrem je sve češće prizivao Gagu i nalazio ponešto da joj naredi ili primeti. Između starog gazde i njegove sluškinjice, koju doskora nije ni primećivao, zametnula se tajna igra, bez predaha i prestanka.
Gaga je i dalje bila bojažljiva i pokorna i rečima i pokretima plaćala uobičajeni danak straha, koji svako živo ljudsko stvorenje mora da prati gazda Jevremu.
- Priđi! - kaže gazda, pošto je silom našao neki povod za ljutnju.
Devojčica prilazi.
Kad je nesigurnom rukom našao u gustoj neposlušnoj kosi njeno uho, on mu se dugo svetio, stežući ga dugo, grčevito.
Tako jednom, dvaput, dok se jednog dana, upravo jednog od ovih suvih i sivih pretprolećnih dana, ne desi ovo.
- Priđi!
Reč je bila izgovorena oštro, i preoštro možda, ali sa suviše daha, jer za njom je išlo nešto kao nagoveštaj uzdaha, kao prigušen grcaj.
Na to se devojčica, onako u hodu, okrenula, izvi se neočekivano i čudno, samo gornjom polovinom tela, kao mlada topola na vetru, i iz tog prosto neverovatnog položaja koji je brkao sve starčeve misli, odgovori kratko i podmuklo:
- Neću!
Smešila se samo onom vlagom u očima.
A gazda je u svojoj nepomičnosti postao još nepomičniji, zaboravljajući da ima išta zdravo i pokretno na sebi. Sve se odjednom ukočilo u njemu i na njemu: misao, jezik, ruka. Samo su oči gledale u iskošenu i zakrenutu devojčicu, ali i one ukočene od čuđenja. Jer, gazda-Jevremu se činilo da je odjednom ugledao pred sobom biće iz drugog nekog sveta, koje ničem ne liči na ljude koji su se dosad kretali oko njega i nije podložno nijednom od zakona koji vladaju u ovom gradu i u njegovoj kući.
I tada se desilo nešto kao čudo. Otakako se zna da ovaj mali i zatvoreni gazda-Jevremov svet ide kako ide i da gazda Jevrem sa šiljteta upravlja njime, prvi put je on morao da ponovi svoju reč jer nije bila odmah poslušana. Ali ta reč je već imala izmenjen zvuk, kao naprsla.
Posle je opet bivalo sve kako treba i prividno izgledalo po starom.
- Priđi!
I ona prilazi, ali nekako nasmejano i lako, bez senke straha i kao od svoje volje. Čak se dešavalo da sama priđe, bez pozive i reči od njegove strane. Tada nije mogao sakriti da mu ruka drhti. Time ga je razoružala do kraja. Ali često se već sutradan posle toga dešavalo obrnuto. Nije htela da priđe nikako, gluva za sve njegove pretnje i molbe i promukla dozivanja. Samo bi kao lasica šmugnula kroz jedva otškrinuta vrata i bez šuma ih zatvorila za sobom.
Ta čudan i naizgled nevina igra povukla je u svoj vrtlog nepristupačnog i nepomičnog gazda-Jevrema. Ono što nisu mogli da učine događaji ni ljudi ni godine, učinila je, i ne sluteći to, ciganska devojčica od nepunih petnaest godina; ona se uvukla u njega, načela ga i stala da rastače kao što crv rastače drvo, nevidljivo, iznutra. U očima stranih ljudi one je isti onakav kakav je vazda bio, ni u govoru ni u držanju ničeg blažeg ni čovečnijeg, nigde znaka promene ni slabosti. Ali ukućani, koji su stalno oko njega, naročito kći Draginja, pomogli s vremena na vreme da primetena njegovom licu novi neobičan izraz u isto vreme bezbrižan i zamišljen. To je bivalo samo kratko i prolazno. Sekund zaborava. Pa ipak, taj izraz ih je zbunio više nego ijedan od njegovih nastupa gneva, uplašio ih, kao da su ugledale pečat strašne, nepriznavane bolesti, početak raspadanja.
(...)
Od samog početka
U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak-tak-tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde.
Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči, koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu.
Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličitijim oblicima, uvek čudno i neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa.) Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češća i življa. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Osećam je u sobi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.
Ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe, a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku, priviđenje počinje da se gubi i bledi. Sve su ređi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema.
Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg ustaje i javlja mi se neredovito i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Ćudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koja je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.
(...)
*
Dva dana me već ne izvode ni na onaj jedan sat šetnje, jer kiša bez prestanka sipi.
Meni se čini da mi neprestano vlaga navire u ćeliju i da mi pada po licu i rukama kao lepljiv talog. Moj pokrivač je oštar i studen, moje jelo ima ukus limene posude i moja ćelija onaj neopisiv zadah uskog prostora u kom jedan čovek diše i živi, bez promjene i zračenja.
Ali tu za mojim vjeđama - sklopim li samo oči - živi sva veličina života i sva ljepota svijeta. Sve što je ikad samo taklo oči, usne i ruke moje sve je u mojoj svijesti živo i svijetlo na tamnoj pozadini ove patnje. Raskoš i ljepota života žive neuništivo u meni.
I sad kad sam sve to izgubio puni mi dušu beskrajna blagodarnost za sve mnogostruke i divne darove što ih život daje onima koji su srećniji od mene.
Otkud mi ovo čudno osjećanje?
Ja kroza nj prolazim kao kroz tamnozeleni mir i mirisnu tišinu omorikove šume u ljetnji dan. I zaboravljam sve oko sebe.
*
Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi - bogzna zašto – jutros mojim sjećanjem.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška , kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumjevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom krilu.
To je bila žena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapućući isprekidane riječi o vjernosti.
Koga li ljubi sada ona mlada žena?
*
Budući! Slobodna djeco; zoro noći naše, kad se budu slobodni i visoki domovi vaši ocrtavali na istom nebu, koje je gledalo patnju našu i sram i smrt, niko neće pomišljati da ti moćni temelji počivaju na našim kostima. Sreća bezbrižna i misli naprijed samo.
Što će vas sjećati otaca vaših koji su bili veći u trpljenju nego u borbi?
Vaš život biće naš zaborav.
Tek u nesvjesnoj suzi vaših ženâ, u zanosima mladićâ, maštanju djevojakâ, moćnoj svirci ili riječima vaših pjesnika, bljesnuće možda na čas spomen otaca vaših čiji je život bio kratak, a bol ogroman. Tek najbolji među vama osjetiće, možda, da iz tih svagdanjih događaja bije, kao vjetar, beskrajna žalost mrtvih i nijemih života koji su živjeli i mrli za vas, Budući!
*
Žene, ja ne znam kome ste vi bili blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko naših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje.
S čega mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo u radu da te zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugave linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjence, ili zadaje bol ili pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prslo u parčad.
*
Visoka plava gosođo iz Maribora, ako Vas se jutros - sav u radosti voćnjaka koji cvate - sjećam, vjerujte da je bez gorčine neispunjene osvete, jer ja sam srećno zaboravio, a opraštati nemam šta, jer sam i onda jednako žalio sebe i Vas.
Da, u Vašem gradu sam, nepoznata plava gospođo, saznao kako je ići blijed, umoran i satrven vlažnim ulicama, dok sa rasvijeteljenih balkonâ plješću bešćutni muškarci i okrutne žene. Od Vas sam saznao kako je vezanu, nemoćnu robu kad mu pljuju u lice.
To je bilo davno, a ja sam, evo, sve srećno preturio. Ali nevolja redom ide; možda je kakva nesreća pala i na Vašu kuću s balkonom; pa mi Vas je žao, jutros, kad pomislim da Vam u Vašem bolu možda katkad još i naša blijeda prekorna lica mute trzav san.
*
Epilog
Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!
- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usniš, sine moj?
Ne, oče, idem, idem da živim.
U djetinjstvu mome izabrao si me i označio da idem Tvojim putem. - Nisu mi bile pune četiri godine kad sam usnio da mi je sa ikone sišao jedan svetac, blijed i okružen cvijećem kao mrtvac, i predao mi raspelo koje je njemu dotežalo.
I ništa mi drugo nisi na put dao.
Tebi me je zavjetovala majka moja u času tjeskobe, u jednom od onih časova kad nema niotkud pomoći i kad su sva vrata zatvorena, osim vrata Tvojih.
Ko je još vidio da se mala djeca tako opremaju u svijet, sa krstom siromaštva i teretom velikih zavjeta? A ipak, Ti si me tako poslao i sa licem oca, koji se rijetko smije, strogo označio put moj.
Pa kao sam mogao biti srećan?
I još sam bio lud i samosvoj, otimao sam se putu i pozvanju, trgao sam u stranu i bio sam kao zlo dijete koje ne spava kod kuće nego bjega, nečisto, sa vlatima sijena na odijelu a pogled ima mutan i nestalan kao ničije pseto.
Kad Te nisam vidio nad sobom, mislio sam da Te nema. I ništa nije ostalo što nisam učinio da Ti se otmem, jer je malo ko ljubio grijeh i strašnu radost kao ja. Prolazio sam svijetom i udarao lijevo i desno na vrata tuđih sudbina, ali sva su se redom, kao po nekom mučkom dogovoru, bila za mene zatvorena. Nasrtao sam uzalud na vrata čovjekova, i poslije sam dugo sjedio krvavih ruku, na kamenu.
Jer kasno sam uvidio da se ne otvaraju silom.
Nisam mogao shvatiti zašto je za mene svaki živ čovjek tajna vlažnih treptavih očiju i zašto se pred mojim koracima svaka vrata zatvaraju, kao na tajni znak.
A to si Ti htio da me odbiješ od svijeta kao što se djeca od godine odbijaju od sise: da im ogrkne i da im se ogadi. To si Ti, postavljao svoju nevidljivu ruku između mene i svijeta, da me onda inokosna i ostavljena okružiš ljubavlju koja boli i posvećuje.
Iznad pobjeda
Iz godine u godinu slušam urlik o pobjedi a sve je manje hljeba na svijetu i snage u ljudima, dok zemljom prolazi laž o pobjedi.
Vaša pobjeda ima nisko čelo i crvene oči. U pobjednika je nemiran pogled. Prokleto je vaše ognjeno pobjedničko vino. O, ne okrepljuje ono i ne veseli!
Bog drži ruku na tjemenu pobijeđenih a pobjedni je sâm i njegova radost plamti i gasne. Sve što je nade, utjehe i ljepote na svijetu otkriva se očima pobijeđenih; pobednici su slijepi, drhte i gore, i nemaju ništa do svoje divlje plamene radosti iza koje ostaje pepeo.
Jer šta su drugo današnje pobjede nego sutrašnji porazi? U očima čovjeka samca nema dobivenih ni izgubljenih bitaka, nego u svim ratovima jednako: dobivenim kao i izgubljenim, jedno poraženo čovječanstvo.
Vjetrovi putuju i kiše idu, dobre i plodne, uvijek jednake,a zastave se polako rastaču i cijepaju; i boje blijede i sve se zaboravlja a čovjek ostaje uvijek isti, pognut pod bolom i ustrajan u radu; venu vijenci i trunu zastave a ostaje čovjek koji sije i radi i kiša koja mu pomaže. Ko će pobijediti čovjeka?
To je samo Bog načas okrenuo lice i ostavio svijet u tami, a vi urlate: pobjeda, ali pobjeda nema, nego jedna mala krvava laž i jedna velika nesreća.
Ti pobjednici su blijedi sa velikim ružnim ustima, a krvi im je nasjela na oči, ali će ih postidjeti jednog jutra more svojim mirom i njive svojom svetom tišinom.
Sve je to samo kratak ružan san, taj govor o pobjedama. Nema poraza ni pobjeda nego uvjek i svuda, kod poraženih jednako kao i kod pobjednika, napaćen i ponižen čovjek.
U sumrak
U sumrak pevaju devojke. Njini su glasovi meki i dahnu svežinom cveća i ljubavi. Njina je pesma blaga, kao kad behar opada. Ona ima nešto od mojih ljubavi: davno, toplo i lepo. Ona podseća na sarajske sumrake, kad jablanovi sjaju u crvenu zlatu, kao vitke ponosne žene.
Kao rumene latice zasipaju me glasovi. Pevaju devojke. Pevaju lepo. To liči na pozdrav od starih prijatelja, na spomen onoga što proživih u ljubavi i zanosu. One pevaju, u suton, kao sreća moja da mi rupcem maše.
Ali srce je moje tamno jezero, koga ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda.
Blaga i dobra mesečina
Blaga i dobra mesečina,
što pada, kô molitve matera naših
po grobovima zaboravljenih
milostiva je uteha onih,
koji nerado pod suncem hode.
Mesečina.
Kad prožme sivi i snuždeni oblak
i on bude beo i lep,
ko latice divnoga cveta.
I sivi, snuždeni oblak!
I licima usedelih devojaka
daje lepotu zaboravljenih noći,
mladosti snova i cveća
i očima tužnim sjaj strasnih
davnih ašikovanja.
Mesečina. Majka nevoljnih,
sestrica onih koji se vole,
ulazi u srca paćenika
i diže stare, suzne spomene,
kô svele ruže iz prašnih knjiga.
Svi koji mnogo stradaju
ne vole obesno sunce.
Mesečina. Njina je molitva srebrena
nad grobovima onih
koji su žalosno umrli.
Ko miris neznana cveća
ona je bolesnim,
ko bledi prsti devojke
miluje obraze samotnim,
ko ritam starih, starih pesama
zvoni u srcu nesrećnih.
Blaga mesečina, sestrica ljubavi,
milosno zove sebi turobne.
Lanjska pesma
Mirišu silno bijeli cv'jetovi
i pada sitna kiša proljetna,
ja kisnem sam.
O niko ne zna kako je
teško hoditi sam i bolestan,
bez igdje ikog svoga,
u zlatno proljeće.
U srcu mome nema ljubavi,
u srcu mom su tavni spomeni,
davni i mučni.
Silno mirišu bijeli cv'jetovi.
Kisnem. Bez mira, bez ljubavi.
Sam i žalostan.
Tama
Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?
Potonulo
Neki glas, miris neki i jedna lepa zvezda ne
mogu, noćas, da dignu iz moje dubine sve što je
bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.
Prva proljetnja pjesma
Jutros oblaci nebom idu, a ja slutim radosti: kad procvatu brda strašnim sjajem njihova oružja, kad posiju plamene cvjetove po poljima, kad se začuje prva truba, kad se pojave prvi konjanici, umorni, prašni: i poprskani pjenom kao u nekoj staroj pjesmi; o radosti!
Kad će doći kraljeve vojske?
Žene tkaju u tišini za njih darove, njih spominju dobri ljudi u molitvama, o njima pjevaju djevojke za prozorima i za njih raste cvijeće u malim vrtovima. Čeka spremnih stotinu nježnosti.
Kad će doći kraljeve vojske?
Oblaci nebom plove kao vojska; ja slutim dane velikih djela.
Jutros sam vidio napupalu granu.
Kad li će doći kraljeve vojske?
Šetnja
A jutros su me izveli na sunce.
Jarboli nekog broda iza zida,
puni i dobri sunčani minuti,
i ništa više ne vidješe oči.
Al' samo misô da tim istim suncem
blješte i tvoji obasjani puti -
i ko topljeno zlato očnjeg vida.
suza za suzom stade da se toči.
Zaklopih oči.
Mračna i vlažna, kad se vratih, bješe
ćelija moja, a stražar sa mačem
i licem onih koji nekog tješe -
mišljaše, jadan, da od sunca plačem.
[Split (stari zatvor), 8 .VIII 1914.]
1914.
U polutami i tišini
Bez snova noći, bez mira danâ.
Lagano je zaboravljala
Moja duša u vjencu rana.
Al' jutros, s prvim zrakom sunca
Zacvilje spomen strašnim glasom
I krv zapišta iz svih rana:
Unijeli su mi krčag vode
I prvi put sam, sa užasom,
Na mračnoj vodi ugledao
Svoj lik, ispijen, blijed, i zao.
(1914, Maribor)
Jutro
(Dan jedan praznih očiju i zamagljena čela.)
Toga je jutra crna ptica pjevala u srcu mom:
bila je-bila!-tvoja mladost
i sve je prošlo s njom;
ne pohodi nas dvaput radost:
Crvljivo voće brzo zre;
a sužanj ne zna ni sunca ni neba
već brzo stari i brzo mre.-
Toga je jutra zlatna žica prepukla u srcu mom.
(1915)
M.C.
Ostarićemo, što od burna života,
I smirićemo se i proti volje;
To ne znači da ćemo biti „razočarani“
-Bože, sačuvaj! - i nositi
demonstrativno „časne sedine“.
Ne, tek, tako, biće nam draže mesto kraj prozora
i stišan razgovor;
doživljaj će zameniti sećanja,
i volićemo malo odviše knjige i slike
na kojima drugi neće moći bogzna šta da vide.
Ostarićemo, dabome, al to je daleko.
Sada i još za dugo, volja da se
srdimo, volimo, grdimo, burno lomimo,
svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo,
tugu kod svojih.
I u svemu tome često pomislim,
ne bez neke nežnosti sa samim sobom:
ostarićemo.
T.J. ako nas opet neka ognjena šimera
pre vremena ne odnese do đavola.
(1922)
Lepa mlada žena govori
Da sam voda tekućica
U kojoj mnogi žeđu gase,
I svaki odlazi zadovoljan, čist i umiven,
Sa svojom srećom jedinstvenom
Kojoj na svetu nema ravne.
Da sam piće, silovito i radosno,
Koje piju drugari po krčmama,
Tražeći sreću u osmejku i zaborav u pevanju.
Da im ja želje ostvarujem, i najluđe i najsmelije,
Pomamnim šumom noćnih sati, gustim dimom terevenke.
Da sam otrov, munjevit i nepoznat,
Piće za one koji ne mogu
Da sačekaju zalazak sunca,
Da sečem život u korenu, brže od munje,
Da misli, bića i svetove
Brišem netragom zaborava.
(Beograd, 1937)
Koračam još kao da idem...
Koračam još kao da idem
nečem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.
Kamen koji može samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spušta,
a nikad ne diže.
Priča o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.
Života nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga,
Ljudska sudbina.
(Beograd, maj 1968)
Sve više, sve bliže
Vidik se tanji, biva svetliji
I, od svetlosti, sve više - neproziran.
Sve brže i bliže dolazi trenutak
Kad neće više ni biti vidika,
Jer neće biti ni očiju
Koje ga gledaju.
(1970)
Kraj
Septembar,
Skupocena nagnuta čaša
Kojoj ivicu vino kvasi.
Srce bije sve jače, sve dublje,
Krv je nemirna, jer predoseća
Ono što donosi plodna jesen:
Odlazak, nestanak, kraj.
(1970)
Ni bogova ni molitava...
Ni bogova ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.
To se moja stara i večno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle našao ono
Što sam oduvek uzalud tražio ovde:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.
(Beograd, 1973)
*
Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. To je naša velika slabost i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo.
Tu školu nismo još prošli i taj nauk potpuno izučili. Taj nedostatk mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se na da sakriti.
O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi.
*
Nad Beogradom sunce sija kao da nikad neće zaći. Ali kad stane da zalazi, u ove jesenje dane, gasi se kao žeravka u vodi. Izgleda mi kao da ne zalazi sunce samo, nego i zemlja s njim. Potone zajedno sa suncem i modra gorska kosa u daljini, a zatim počne da se gubi i sremska ravnica, da se savija kao naslikano platno.
Savijaju ćilim. Svršena predstava.
Trenutna iluzija koja prođe ne ostavljajući traga, kao nerazumljiva jeza uz kičmu.
U mom ranom detinjstvu jedna od najvećih i najlepših senzacija bila je prva cirkuska predstava na koju su me odveli. Samo i tu je bio jedan trenutak straha i plača.
Kad su posle prve scene, akrobacija i šala, počeli da savijaju ćilim i pripremaju mesto za iduću scenu, dete je udarilo u plač. Molilo je starije da ne dozvole da se smota lepi veliki ćilim koji mu je izgledao prostran i šaren kao rajska livada i da se ne prekida divna igra akrobata i klovna. Uzalud su ga umirivali da je to samo prva tačka, da se igra nastavlja i da ima još mnogo lepših stvari koje dolaze. Dete je plakalo gorko i glasno i umirilo se tek kad su se pojavili konji i bele mazge sa praporcima i plavim vrpcama upletenim u grivu. I dok se, zadivljeno, ponovo smejalo, suze su mu se same sušile na licu.
Sunce je davno zašlo. Trenutna iluzija iščezla. Opet se pojavljuju znani, nepomični vidici. Ravnica se mrači i postaje kruta, sa odsečenom crtom na horizontu. Beograd pali svoje svetlosti do u beskraj i izgleda kao igračka za divove.
*
- Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. Tu se saznaje i objavljuje sve što je među ljudima bilo skriveno i tajno, kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno, ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo, vraća sve što je utajeno ili oteto, dosipa onom kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipalo. Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i - ukoliko to zavisi od čoveka - do kraja rešava. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi, gde pravda caruje.
-Ah, pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji, može li se znati gde je i kako se dolazi do njega?
-Može. Ono je među nama, ovde gde sada stojimo.
-?!?
- Da! Budi hrabar, iskren i postojan, čovekoljubiv, razuman i pravedan - i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne.
*
Ono što je vredelo nešto u meni i na meni bilo je redovito izvan moje volje i moga znanja i saznanja. Ono što sam bio, hoteći da to budem, takvo je da u većini slučajeva, ne vredi mnogo, a ponekad čak ne služi na čast ni mom karakteru ni mojoj pameti, i bolje bi bilo da nije nikad ni bilo, ili da se bar može zaboraviti, kad se već ne može izbrisati.
Tako mi se ponekad čini da je kod samog postanka mog duha i karaktera učinjena greška koju ništa više ne može popraviti.
Ko sam ja koji delam i živim na svoju bruku i na svoju štetu, a ko je onaj drugi koji, ne poznavajući sebe, živi u istoj koži sa mnom, stideći se svog nerazdvojnog parnjaka.
*
Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlju, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga.
Bilo je vreme da već naučimo da u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.
*
Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja i u mlađim godinama, a kod većine sa prvim pojavama starenja), to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta će sa nama. Jer, ne živimo mi život, kao što u svojoj slepoj egocentričnosti mislimo, nego život upotrebljava nas, upravlja nama i odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima.
Posle toga mi još „živimo“ neko vreme, ali samo po inerciji, krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima, dok nas taj život ne skloni sa piste kao smetnju svom živom saobraćaju.
Dešava se, naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam, da izgubim račun o vremenu i o sebi u njemu, da mi posve nestane utvrđeno osećanje vremena, kao što čoveku nestaje daha, da gubim brzinu i padam kao mrtav predmet, sopstvenom težinom. Tada se gubi najpre sećanje, pa svest o sebi i svojim dimenzijama, planovima, dužnostima i potrebama, naglo slabi volja i odliva se snaga od nas.
U tom stanju, kad bi potrajalo, ne bi se moglo živeti ni onoliko koliko čovek može izdržati bez vode ili bez hrane, jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem, bezimenom postojanju.
*
Čini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.
*
Budite nepoverljivi prema sebe, svojim osećanjima i raspoloženjima. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema celom ostalom svetu. A time ćete biti bolji, pravedniji, svima prijatniji, i sami sebi lakši. Čim osetite opštu zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima, više nego što je to razumno opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema samom sebi, i obratite pažnju na svoju unutrašnjost, jer to je najbolji znak da u nešto vama nije u redu.
*
Kad nisam očajan, ja ne valjam ništa.
*
Kad ljudi počnu da stare, sve radi protiv njih, ne samo vreme, njihov glavni neprijatelj, nego sve u njima i oko njih. Njihovo telo uporno, samoubilački luči sve nove otrove koji im zagorčavaju i skraćuju dane života. Njihov duh se slepo odupire svemu što obnavlja, podmlađuje ili bar održava u snazi i svežini, a naprotiv, taloži i razvija u sebi sve ono što zamračuje vidike i smanjuje životnu radost.
Kao da to nije dovoljno, po nekom čudnom i paradoksalnom pravilu, u ostarelom čoveku se, uporedo sa opadanjem svih snaga, smanjivanjem mogućnosti i sužavanjem izgleda, javlja odjednom preterana želja za savršenstvom u svemu, a kao posledica te lude želje: nezadovoljstvo samim sobom i (još više) drugima, zlovolja, beznadežnost i očajanje. Rastu sumnje i hladnoća u odnosu sa ljudima, a u isto vreme sve veća biva potreba za tim istim ljudima, za toplinom, poverenjem, čistotom i odanošću.
*
Ne, nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi. Na žalost. Ostane nešto, ali nešto što nije ništa: nepotpuno sećanje i nesavršen zaborav. I mi se osećamo kao čovek koji je nekad znao jedan jezik i govorio tečno, pa ga zaboravio s vremenom tako da mu retko samo pojedina reč iskrsne u sećanju, i podseti ga nejasno na vremena kad je živeo u onoj zemlji i govorio taj jezik.
*
U stvari, svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani početak čovekovog napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine teže, pa zatim o letenju, da bi se tako ovladalo svetom i da bi čovek zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga okružuje.
*
Da bi se stvorilo jedno umetničko delo potreban je ogroman rad mašte. I taj napor ne treba prosuđivati samo po onome što je ostvareno i uspelo nego i po onome što je neuspelo i odbačeno prilikom rada i što će nama čitaocima i gledaocima zauvek ostati nepoznato. Kad se pomisli na sve to, čovek se pita kako pisac može izdržati takav poziv. Kako mu u rukama ne eksplodira oruđe kojim se služi i ne ubije njega samog umesto da stvara po njegovoj volji. Ali izgleda da su oni koji rade takve opasne poslove zaštićeni upravo time što žive u unutrašnjosti događaja, u samom srcu opasnosti.
*
U svakom vremenu važe kao dobri i veliki pisci oni koji najbolje umeju da pišu za svoje vreme, za ljude svoga vremena i njihova shvatanja i raspoloženja. Ali vrlo je verovatno da će u budućnosti kao pravi pisci ostati samo oni koji su umeli da daju najbolju sliku svoga vremena i ljudi i shvatanja u njemu. I to bez obzira na sva prolazna shvatanja i trenutna raspoloženja.
*
Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda. Često na početku neke rečenice, kad vidimo kako se pomalja jedna misao, mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. I sa nevericom se pitamo: „Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi, ne jednom, naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas, skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?“
A kad, pročitavši do kraja, vidimo da je zaista tako, mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni, zahvalni i srećni, jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad, ni u najtežim ni u najlepšim trenucima, ni u svojim najgorčim nedoumicama, ni u najsmelijim zaključcima, nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam „naš“ pisac otkriva.
To je spasonosno.
*
Pre podne radim svež i čio. Prečitavam ono što je napisano, brišem i popunjavam, nastavljam tamo gde sam stao, mirno i samo sa manjim oklevanjima. Sve je jasno i pregledno. Otvaraju se preda mnom perspektive i putevi kojima treba samo krenuti. Sve tęži napred i sluti na dobro, iako ne tako brzo kao što bih hteo.
Ali čim prođe prva polovina dana, moji planovi postaju manje jasni, put se gubi. Kad se zapali svetlost, sve se zbrka i potamni. Noć ima svoje puteve i zahteve. Moj rad leži preda mnom kao stvar koju prvi put gledam. Ne mogu da poimim ni ono što sam toga dana do podne napisao, a kamoli da vidim dalje napred.
A sutradan ujutru, čim otvorim oči, počinjem da pronalazim i sređujem ono što je mrak bio prekrio. I sve je opet poznato i razumljivo. Radim i napredujem, čas brže, čas sporije, sve do posle podne. A tada se jučerašnja igra ponavlja.
*
Za pripovetku
Jedan od znakova njihove slabosti, to je njihova potreba da se mere i upoređuju sa drugima.
*
Znakovi
Kuća u kojoj stanujem nosi mnogo ožiljaka od bombardovanja 1941. g. i 1944.g. pa iz šestodnevne ulične borbe 1944.g. Iznad moga prozora ima jedno udubljenje u veličini muškarčeve pesnice, to je trag tankog nemačkog topovskog metka od 20 mm. U toj okrugloj udubini vrapci su ove godine savili gnezdo. Posmatrao sam ih kako su odlazili, dolazili, svaki put sa slamkom ili nekim vlaknom u kljunu, dok nisu svu tu udubinu „tapacirali“ mekom i toplom steljom koja na krajevima poviruje napolje. Još rade nešto unutra.
*
Za pripovetku
Karakterističan deo lepote ženskog tela je - vrat. Kod mladih i lepo građenih žena vrat je monolitan sam po sebi i u isto vreme bez vidljivog prelaza povezan i sjedinjen sa glavom i grudnim košem. To statuarno jedinstvo čini veliku i naročitu draž tela; ono je bitna oznaka mladosti. S godinama, telo počinje da se račva, veza između pojedinih muskula i kostiju počinje da se naslućuje, pa da biva vidljiva. I sam vrat nije više onako sliven iz jednog komada, kao što je bio; počinju da se ocrtavaju, naročito kod pokreta, mišići i tetive, a ako s godinama nastupe neke naslage sala i kružne bore i prevoji na koži, to je već kraj lepote.
*
Za pisca
Nijedna stvar, nijedan položaj čoveka ili pojavu u prirodi ne treba opisivati kao usamljene i izdvojene. Kod opisa mora treba u našoj svesti da je uvek prisutno, duboko potisnuto i nevidljivo ali prisutno - kopno, kod opisa bola - zadovoljstvo, kod zla - dobro. Ukratko: nevidljivi opositum. Samo tada će u našem pričanju opisivani predmet biti zaista i u punoj meri ono što jest, potpun, stvaran i živ.
Ali isto tako važi i obrnuto od toga: u opisu samom opisivani predmet treba da je izdvojen i apsolutan u svom postojanju i pisac ceo sa svim što ume, zna i može sav u njemu, isključivo posvećen njemu.
To izgleda protivrečno, ali umetnost je osnovana na toj prividnoj protivrečnosti i živi od nje.
Pisac je u tome sličan lekaru. Kod svakog pojedinog slučaja lekar je sav u njemu, sa bolešću i bolesnikom kao svojim jedinim vidikom, ali i sa svim iskustvima i sa zdravljem kao ciljem - opositom u sebi.
*
Diplomatija
Čini mi se da u diplomatskoj službi svih zemalja ima, više nego i ujednoj drugoj, „promašenih ljudi“, ljudi koji su pogrešili vrata pa sada niko ne može da ih izvede a oni ne umeju da nađu izlaz i da se vrate. U drugim strukama takav „zalutao“ čovek ostaje neprimećen, peva u horu, ne pomaže ali i ne kvari, pa se njegov glas i njegov sluh i ne mogu proceniti. U diplomatskoj službi prilike prisile većinu ljudi da moraju pre ili posle da istupe samostalno i da pokažu kakvi su i šta umeju.
Nisam pročitao mnogo od onog što je pisano o diplomatskom pozivu, ali sve što sam pročitao izgledalo mi je površno i nedovoljno. Ja bih bio u velikoj neprilici kad bih morao da dam određenu definiciju i bitne karakteristike toga poziva. Samo na negativan način mogao bih da kažem nešto o njemu. I samo na osnovu iskustva.
Ne samo da diplomatija „nije za svakog“ nego se može slobodno reći da je mali broj ljudi koji zaista imaju dara i zvanja za taj posao. Naravno, mnogo je teže reći kakvi bi trebalo da budu ti ljudi. No, pokušajmo.
To su ljudi dobre ali jednostavne pameti, ljudi uprošćene i ograničene osetljivosti i hladna srca, ali ne i lišeni srca i bez svake osetljivosti; sposobni za pretvaranje, ali nezatvoreni i tajanstveni, još manje podli, snažni, ali ne grubi; brzi i odlučni, ali ne preki i brzopleti; stvarni, trezveni, ali ne i suvi i dosadni. Oni treba da znaju dosta, ali na tom što znaju ne smeju da se vide tragovi učenja i pedanterije, a svojim znanjem treba da prijatno iznenade pa možda i zadive onog sa kim govore, ali da ga nikad ne zbune, ne uvrede i ne postide njime. Isto tako je i sa njihovom hrabrošću; treba da imaju, i da je sigurna i dobra, ali da je ispoljavaju samo u krajnjem slučaju i da je nose kao što se nosi oružje za koji svi znaju da ga imate, ali ga ne pokazujete. Moraju da imaju i mašte, ali samo u određenoj količini, koliko da čovek vidi svaku stvar sa svih strana i sa svima njenim mogućnostima i neposrednim posledicama; sve što je više od toga opasno je po njih i štetno po službu koju vrše.
Ko da utvrdi i pobroji šta sve moraju da imaju oni koji hoće da se posvete toj službi? Treba biti mnogostruk i jednostavan. Ne biti ličan, ali biti prirodno ponosan, čak i gord ponekad: ne prezirati sitnice (nipošto, i ni u čemu!) ali umeti se zadržati negde na granicama sitničavosti i pedanterije; biti svestan u svemu, ali bez preterane revnosti [dovde] ceniti trenutak i uvek se koristiti njime, ali umeti ostaviti vremenu da vrši svoje dejstvo; [ubačeno]: imati mnoga i raznovrsna interesovanja za ljude, predmete, umetnosti, igre, i razonode, ali se ne prepustiti strasti ni prisnosti u kojoj čovek zaboravlja potpuno sebe [dovde]; biti malo čovek, ali ne biti nikad nečovek; biti spreman na sve i sposoban za sve, ali ne biti bezdušnik ni čudovište. To u stvari znači: živeti stalno na dva plana, na ličnom, čovečanskom i na službenom, neljudskom, ali nikad ničim ne pokazati i nikom ne odavati na kom se planu u tom trenutku nalazite, ili još bolje: ni sam ne biti potpuno svestan toga, što je najsigurniji način da se nećete odati.
Ukratko, treba biti čovek naročite vrste a nimalo ne ličiti na to, nego uvek i u svemu imati izgled običnog, prosečnog čoveka. Stotinu sposobnosti treba imati, ali strogo i na sto načina doziranih. Uopšte bi se za tu vrstu ljudi moglo kazati da je njihova sposobnost više u dobrom i pravilnom srazmeru između raznih osobina nego u vrednosti tih samih. Otprilike tako da svaka pojedina od njihovih osobina bude osrednja a celina koju one čine da bude originalana i iznad osrednjosti.
I još mnogo toga ima što bi u toj službi trebalo imati i - ne imati. Sve što je o njoj rečeno i što bi se još moglo reći može biti manje ili više tačno, ali pogrešno bi bilo misliti da je to dovoljno i [da] se ona da kratko i prosto, za svagda i za sve i svakoga definisati. Ali jedno je sigurno: ko nema barem neke glavne od pobrojanih osobina ni barem u osnovi svoga temperamenta, karaktera i vaspitanja i ko nije sposoban da ih u toku rada razvije i praktički primeni - za toga je bolje da nikad ne ulazi u takvu službu. [ubačeno]: A međutim upravo ta služba ima svoje spoljne, sjajne strane kojima privlači i vara ljude. Stoga u njoj ima više nego i u jednoj drugoj službi ljudi koji su pogrešili vrata, pa sada niko ne može da ih izvede napolje, a oni sami ne umeju da neđu izlaz i da se vrate. To je velika nevolja i za službu i za njih lično. [dovde] Pogreška u izboru zvanja plaća se u svim službama, ali nigde tako skupo i teško kao u diplomatiji. U drugim strukama kakav zalutao čovek može da se izgubi u množini i ostane neprimećen, da peva u horu u kom ne pomaže ali i ne kvari, pa se njegov glas i njegov sluh i ne mogu proceniti. U diplomatskoj službi prilike prisile čoveka da mora pre ili posle da istupi samostalno i da pokaže kakav je i šta ume. Ko taj ispit ne položi postaje i smešna i žalosna figura u službi za koju nije a koje više ne može da se oslobodi, olupina koja još dugo i dalje plovi. To truje život i podriva dušu i stvara nesrećnike naročite vrste. Od njih ta neobična i neobično teška struka koja i u najpovoljnijem slučaju troši i deformiše čoveka, stvara nastrane ljude, mizantrope i kandidate za samoubice.
Tako izgleda stvar prikazana u shemi, ali razume se da je ta shema pomalo veštačka i da ni ovde nema mnogo čestih i izrazitih tipova uspelih i neuspelih diplomata, a ima čitava skala onih koji se kreću između te dve krajnosti. Poluuspelih, za četvrtinu uspelih. Takvih koji su posle prvih neuspeha imali snage ili veštine ili sreće da ne potonu i da nađu svoje mesto. I obrnuto, takvih koji su imali sjajan početak ali nisu uspeli da se održe i sada žive od svoje ranije slave i u senci nekog skromnog mesta čekaju srećnu priliku koja se ne javlja.
I sve to vrvi i kreće se u neprestanoj utakmici i trci za uspehom i priznanjem, u strahu od profesionalne nedaće, zavisiti iz zla slučaja koji vreba. Jer u toj službi koja izgleda uniformisana i ukroćena kao nijedna druga nema ničeg stalnog ni izvesnog nego čovek ide kao kroz maglu u kojoj svetlost koja povremeno prosijava više zbunjuje i vara oči nego što pokazuje put i omogućuje čoveku da se snađe.
Iz esejističke proze
Mostovi
Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.
Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza kad projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.
Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.
I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.
Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, nošu iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljen i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi . Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.
Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljnja, protivnosti ni rastanka.
Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.
Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.
O priči i pričanju
U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovog puta da pisca jedne, kao što se kaže, male zemlje odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.
Moja domovina je zaista „mala zemlja među svetovima“, kako je rako jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.
Nešto teži i složeniji je drugi deo mog zadatka: da kažem nekoliko reči u vezi sa pripovedačkim delom pisca kome ste ukazali čast svojom nagradom.
Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže nešto i o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkih dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da „pisci nisu dobre sudije svojih dela“. Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: „Umetnikovo je da stvara a ne da govori!“ Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija.
Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča smo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi , u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.
Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost, u ono što smatramo prošlošću, da sa lakoćom kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanje i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.
Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.
Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte drugi dugim i pažljivim proučavanjerm istorijskih podataka i društvenih pojava, jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: „Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane.“ Ukratko sto načina i puteva može postojati kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo samo.
Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek, drevne reči: „Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui.“ (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti.)
Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.
Ali, na kraju krajeva, sve su to pistanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.