Одломак

I поглавље
     (...)
     Управник ове чудне и страшне установе је Латифага, звани Карађоз. Тај надимак му је одавно постао право и једино име и под тим именом је познат не само овде него и далеко изван зидова Проклете авлије. Он је и својим изгледом и свима својим особинама њено оличење.
     Отац му је био наставник у некој војној школи; тих човек, љубитељ књиге и размишљања, оженио се већ у зрелим годинама и имао је свега то једно дете, мушко. Дете је било живо и бистро, волело је књигу, али нарочито музику и сваку игру. До четрнаесте године дечак је добро учио и изгледало је да ће поћи очевим стопама, али тада је његова живост почела да се претвара у бес, а његова бистрина окренула наопаким путем. Дечак је брзо стао да се мења, чак и физички. Нагло се раскрупњао и неприродно се угојио. Његове умне, смеђе очи стале су да играју као на зејтину. Напустио је школу и почео да се дружи са кафанским свирачима и мађионичарима, са коцкарима, пијаницама и пушачима опијума. Сам није имао неког нарочитог дара за вештине, ни праве страсти за коцку и пиће, али га је привлачио тај свет и све оно што се плете око њега, исто као што га је одбијало све што је припадало свету мирних, обичних судбина, устаљених навика и редовних обавеза.
       Бујан и још неискусан, младић је брзо упао у сумњиве послове и дрске подвиге свога друштва и дошао у сукоб са законом. И не једанпут. Отац га је вадио неколико пута из затвора, користећи се својим угледом и својим познанствима са људима на положају, нарочито са управником целокупне полиције, старим и добрим школским другом. „Је ли могуће да мој син обија куће, пљачка трговце и отима девојке?“-питао се очајни отац. А стари искусни управник му је одговаро мирно али по истини. Да краде, не краде баш, ни трговце не вара, ни девојке не отима лично, али где год се ствари дешавају, можеш бити сигуран да ћеш и њега ту негде у близини наћи. А ако га овако оставимо, загазиће и сам у преступ. Него ваља тражити завремена неко решење. И управник градске полиције нашао је „решење“, које је сматрао као једино могуће, дакле најбоље: да младића који је пошао злим путем узме у своју службу. И као што бива, од младог човека, који је био већ заузео своје место међу коцкарима и господским дангубама, постао је добар и ревностан стамболски полицајац.
     Није то постао одједном. Колебао се првих година и тражио своје место, а нашао га је тамо где се најмање могло очекивати, у раду против свог некадашњег друштва. Немилосрдно се окомио на скитнице, пијанице, сецикесе, кријумчаре и свакојаке несрећнике и докоњаке из тамних квартова Стамбола. Радио је са страшћу, са необјашњивом мржњом, али и са вештином, са познавењем те средине какво је само он могао да има. Те старе везе помогле су му да прошири круг свога рада, јер ситни преступници одају крупне. Подаци о људима се гомилају, обавештачка мрежа се појачава и шири. Изузетна ревност и успеси у служби довели су га после десетак година за помоћника управника овог великог „прихватилишта“. А кад је стари управник умро од срчане капи, он је био једини који га је могао заменити. Тада је почела његова владавина у Проклетој авлији. И траје, ево, већ двадесету годину.
       Ранији управник, тврд и искусан старац, имао је крути, класични начин управљања. За њега је било главно да свет порока и безакоња у својој целини буде што јасније обележен и што боље одвојен од света реда и закона. Појединац и његова кривица нису га много занимали. У току многих година он је на Проклету авлију и на све што живи у њој гледао као на карантин, а на њене становнике као на опасне и тешко излечиве болеснике које разним мерама, казнама и страхом, физичком и моралном изолацијом треба држати што даље од такозваног здравог и поштеног света. А иначе, у свему их препустити саме себи. Не дати им да изађу из свог круга, али и не дирати их без потребе, јер се од тог додира ништа добро ни паметно не може изродити.
   Нови управник је целим својим ставом и свима поступцима стао одмах да примењује друкчији начин.
   Већ прве године Латиф је, кад му је отац умро, продао велику, лепу очинску кућу у Новој махали и купио једно запуштено, велико имање изнад саме Проклете авлије. Све у кипарисима, оно је личило на пусто острво или старинско гробље. Од Проклете авлије било је одељено раселином са  шумом племенитих дрвета и читавим системом разних ограда и високих зидова. Ту је, поред богате живе воде, међу старим дрветима, саградио лепу кућу, која је гледала на противну страну падине и тако била заштићена од јужног ветра и нездравог задаха из арсенала и пристаништа. Кућа је имала велико преимућство да је и врло удаљена од Проклете авлије и врло близу њој. По целом изгледу, по миру и чистоћи, то је био други свет, на хиљаду миља одавде, а ипак у самом суседству Авлије и невидљиво везана са њом. Служећи се преким, само њему приступачним путељцима, Карађоз је могао у свако доба дана, право од своје куће, неопажен ући у Авлију. (Тако се никад није тачно могло знати кад је ту а кад није, ни откуд може одједном искрснути.) Управник се том могућношћу често користио. Надзирао је лично и затворенике и њихове чуваре. И познавајући готово сваког од заточених, његову прошлост и његову садашњу кривицу, он је са доста права говорио да „зна како дише Авлија“. А кад појединца и није знао баш у главу, познавао је ону скитничку и преступничку душу у њему и у сваком тренутку могао је стати пред њега и наставити разговор о његовој или туђој кривици. А исто тако, и још боље, познаво је сваког чувара и његове добре и рђаве, јавне и скривене особине и склоности.
       Тако је бар сам говорио и тиме се увек хвалио. И тако је целог века остао и у најужој вези са светом нереда и криминала, који је у младости заувек напустио, и у исто време изнад њега и далеко од њега, одељен својим положајем и својим густим баштама и за друге непрелазним железним оградама и вратницама.
     Од самог почетка Карађоз је „радио изнутра“. По том свом необичном начину рада он је био и много гори, тежи и опаснији, и у извесном смислу, понекад бољи и човечнији од ранијих управника. Од бескрајног и неухватљивог преплитања тих супротности састојао се његов необични однос према Авлији и целом оном људству које је као спора, мутна река пролазило кроз њу. Ни најстарији и најлукавији гости Проклете авлије нису могли ухватити краја ни конца тој Карађозовој игри, која је била потпуно лична, пуна неочекиваних и смелих обрта и смицалица, врло често у противности са свим правилима полицијског рада и поступања и са општим друштвеним обичајима и навикама. Већ прве године он је стекао свој надимак Карађоз. И заиста је та Авлија и све што је са њом живело и што се у њој дешавало била велика позорница и стална глума Карађозовог живота.
       Рано прегојен, космат, тамне пути, он је рано и остарео, бар наизглед. Али је његов изглед могао да превари човека. Са свих својих сто ока тежине, он је, кад би затребало, био жив и брз као ласица, а његово тешко и млохаво тело развијало је у таквим тренуцима биковску снагу. Иза поспаног и као мртвог лица и склопљених очију крила се увек будна пажња и ђаволски немирна и довитљива мисао. На том лицу тамномаслинасте боје није нико никад видео осмех, ни онда кад би се цело Карађозово тело тресло од тешког унутарњег смеха. То лице је могло да се стеже и растеже, мења и преображава, од израза крајњег гнушања и страшне патње до дубоког разумевања и искреног саучешћа. Игра очију у том лицу била је једна од великих Карађорђевих вештина. Лево око било је редовно готово потпуно затворено, али се између састављених трепавица осећао пажљив и као сечиво оштар поглед. А десно око било је широм отворено, крупно. Оно је живело само за себе и кретало се као неки рефлектор; могло је да изађе до невероватне мере из своје дупље и да се исто тако брзо повуче у њу. Оно је нападало, изазивало, збуњивало жртву, прикивало је у месту и продирало у најскровитије кутове њених мисли, нада и планова. Од тога је цело лице, наказно разроко, добивало час страшан, час смешан изглед гротескне маске.
     У својим разговорима о Карађозу хапсеници су, претресајући сваку појединсот о њему, говорили нарочито много и често о тим његовим очима. Једни су тврдили да не види ништа на лево око, други опет да баш на оно десно исколачено, не види. И за двадесет година се никад нису могли сложити у томе, али су увек и сви стрепели од погледа тих његових очију и избегавали га, ако је икако могуће било.
     Ничег од тешког достојанства османлијског високог чиновника није било на Карађозу ни у његовом говору и кретању. У сваком поједином случају, са сваким осумњиченим лицем он је играо нарочиту игру, без стида и обзира, без поштовања другог човека и себе сама. Радио је увек неочекивано, као по неком надахнућу. Упадао је у разно доба дана и ноћи и прилазио појединцу или читавој групи хапсеника.
       - Пхи, пхи, пхи, пхиии!
     Изговарао је те своје слогове у различитим висинама и интонацијама, сваки пут друкчије, а увек тако као да се чуди и гнуша и над тим човеком и над самим собом и над „ствари“ која је међу њима.
       - Шта је? Ти још овде чмаваш? Пхи! Него деде, како је оно било?
     Тако је разговор почињао, али се никад није могло знати какав ће даљи његов ток бити. То је могло бити дуго испитивање са познавањем свих појединости, са тешким претњама које су често биле само претње, али од којих се свака могла тог истог часа претворити у страшну стварност. Могла су то бити упорна, опасна и неодољива наговарања, али и бездушне лакрдије без видљивог смисла и циља.
     Ако притешњен и измучен човек, желећи да се ослободи бар за тренутак Карађозовог притиска, стане да преклиње и да кроз искрен или глумљен плач уверава о својој невиности, Карађоз је могао одједном да промени држање и да стане да се удара по челу.
       - Шта велиш, ни крив ни дужан ниси? Их, куд ми то каза баш сада, побогу човече. Пхи, пхи, пхиии! Да си рекао да си крив, још сам могао да те пустим, јер кривих овде има много. Сви су криви. Али баш нам један невин треба. И зато те не могу пустити. Да ниси сам рекао, још би нешто и могло бити. Овако, сада, ваља да седим овде док не пронађем негде неког невиног, таквог као што си ти, да те смени. Сад, седи и ћути!
       И Карађоз, обилазећи даље Авлију, у пратњи неколицине чувара, наставља своју игру, сад већ само себе ради, виче да све одјекује, и не може да се заустави.
       - Нека ми само нико не каже за неког: невин је. Само то не. Јер овде нема невиних. Нико овде није случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво. Сваки, дабогме, каже да није крив, али за толико година колико сам овде, ја још нисам нашао да је неко без разлога и без неке кривице доведен. Ко овде дође, тај је крив, или се макар очешао о кривца. Пхи! Пустио сам их доста, и по наредби и на своју одговорност, да. Али крив је био сваки. Овде невиног човека нема. Али има их на хиљде кривих који нису овде и никад неће ни доћи, јер кад би сви криви доспели овамо, ова би Авлија морала бити од мора до мора. Ја људе знам, криви су сви, само није сваком писано да овде хлеб једе.
       Мало-помало цео тај монолог, говорен у ходу, постаје све бржи и живљи, док се не претвори у лудачку вику и псовање свега што ова Авлија затвара и што живи изван ње. У гласу му, испод све грубости и великог гнушања према свему, једва чујно трепти нешто као сузан грч жаљења што је све то тако.
       А онај „невини“ сад зна да може да седи још недељама а да га Карађоз више не погледа.
       Деси се да може да за коју недељу после овог случаја доћу у групи угледни рођаци неког богатог младића који је ухваћен заједно са својим рђавим друштвом, да моле Карађоза да га пусти јер је невин. Он се одједном сав измени, као да се нечег присетио, замисли се и уозбиљи, оба ока за тренутак склопи, тако да му се лице одужи и измени израз, нагне се учтиво ка молиоцима, утањи глас.
     - Јесте ли ви рекли онима који су га ухапсили да је невин?
     - Јесмо, дакако да смо рекли, али...
     - Е, то сте погрешили. Пхи, пхи, пхиии! То не ваља. Јер баш сад хватају невине и пуштају криве. Такав је нов ред. Али кад сте ви сами пред властима изјавили да није ништа крив, мораће да остане овде.
       Људи гледају, збуњени, у његову смирену маску очекујући да се Карађоз насмеје и окрене ствар на шалу. И сами се помало смешкају. Али он остаје неумољиво озбиљан, хладан и учтив. И тако их отпреми. А они још дуго не могу да се приберу. Причају ствар међу пријатељима, иду па се жале утицајним познаницима, који слежу рамена и одмахују руком, као људи који тврдо верују да у Карађозу седи и из њега говори сам ђаво, и то не један.
       Али Карађоз ће можда већ сутрадан, прелазећи Авлију, пресрести оног првог „невиног“ и одједном наставити разговор од пре три недеље. Прићи ће му нагло, унети му се у лице, гледајући као да ће га прождрети.
     - Пхи! Шта ти мислиш, докле ћеш овде да смрдиш? Као да нема смрада и без тебе. Одмах да се губиш одавде, јеси ли чуо? Купи прње и да те моје очи више не виде, јер ћу наредити да те пребију као мачку.
       У први мах скамењен од изненађења, човек одједном прикупи снагу и само клисне из Авлије, остављајући оно својих ситница да се чувари и хапсеници отимају о њих.
       У својој „игри“ Карађоз је могао сате да проведе са човеком оптуженим за неку крађу или утају, за силовање, тешку повреду или бекство, да се бенави, да урла или шапуће, да изиграва глупака или острвљеног крвника или човека од срца и разумевања, све наизменце и све са истом искреношћу и убедљивошћу. Понекад се рвао са таквим човеком или грлио, био га или миловао, и једнако му се уносио у очи: „Признај, јади те не знали! Признај, и спаси главу, јер видиш да ћеш крепати у мукама. Признај!“
       А кад постигне циљ, извуче признање и добије податке о саучесницима или о месту на ком је скривен украдени новац, он само отаре длан о длан, као човек који је најпосле свршио прљав и непријатан посао, збаци све те маске одједном као излишне и предаје ствар редовном поступку. Али ни тада не заборавља и не напушта потпуно оног који је признао, него му често својим исказом помаже и олакшава.
     Неразумљива је била та његова бесконачна и чудна игра, али он, у ствари, као да није веровао никад ником, не само окривљеном ни сведоку него ни самом себи, и стога му је било потребно признање као једина донекле стална тачка са које се може у овом свету, у ком су сви криви и достојни осуде, одржавати бар привид неке правде и какав-такав ред. И он је то признање тражио, ловио, цедио га из човека са очајничким напором, као да се бори за свој рођени живот и размршава своје неразмршљиве рачуне са пороком и преступом и лукавством и нередом.
     Та игра је изгледала у већини случајева излишна и несхватљива и недостојна, толико је била замршена и извитоперена, а у ствари је била добро и трезно срачуната и редовно постизавала свој циљ. У њој није било понављања ни рутине, била је увек нова и расла сама из себе, тако да је збуњивала и најискусније, окореле и честе госте Проклете авлије. Понекад је постајала неразумљива и онима који већ годинама раде са Карађозом. О њој су ишле приче по Стамболу, толико су његови поступци изгледали понекад нечовечни и сулуди а понекад опет неурачунљиво благи и пуни сажаљења и обазривости.
     Због свега тога жалбе на Карађоза биле су честе и разноврсне; чак се постављало питање његовог смењивања; везири су на Дивану расправљали о њему, и не једном. А на крају крајева, све је ипак остајало по старом. Сви су знали да је Карађоз управник на своју руку, чудан и самовољан, али су исто тако знали да није лако наћи човека који би се тако дан и ноћ носио са целим једним светом лопова, скитница и дегенерика сваке врсте и држао их у својој Авлији у каквом-таквом запту и реду. И Карађоз је остајао и даље на свом месту да управља Проклетом авлијом.
       Цео свет је налазио да је то најприродније решење. Цео свет, рачунајући ту и свет из Поклете авлије. Ту је Карађоз одувек био сталан предмет разговора, оговарања, подсмеха, псовања, мржње, некад и физичких нападаја. (Опсовати сваком приликом Карађозову ћерку, то је устаљен, давнашњи обичај у Авлији.) Сви они, омађијани, прате и тумаче сваки Карађозов корак и поглед, сваку реч; стрепе од њега, избегавају га кад могу и колико год могу. Али ти исти људи говоре о њему са непризнаваним дивљењем и препричавају његове подвиге. Сви су они навикли на Карађоза, сродили се на свој начин са њим. Грде га, али као што се грди вољени живот и клета судбина. Он је део њиховог проклетства. У сталној стрепњи и мржњи, они су постали једно с њим и тешко им је било замислити живот без њега. И кад већ мора да постоји Проклета авлија и у њој управник, онда је још бољи овај и овакав. Његов начин рада чудовишан је и понекад за појединца страшан, али у том начину постоји увек могућност изненађења, у рђавом али и у повољном смислу, као нека врста вечите лутрије и сталне неизвесности за хапсеника. Од тога им све, па и сам Карађоз, постаје подношљивије и лакше, или бар им изгледа тако, јер сви они воле коцку и избегавају извесност која је за њих увек тешка. сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоза својим; он је био њихов „крмак“, „стеница и крвопија“, „пас и пасји син“, али њихов.
     Такав је Латифага, звани Карађоз.
     (...)