Преглед
Једна од најпознатијих и уметнички најуспелијих Андрићевих приповедака. Прича је из „турских времена“, а места збивања су Добој, Бањалука и Сарајево. Први пут је објављена 1923. године. Исприповедана је у трећем лицу, по жанру је прича лика, а приповедање одмиче линијом јунаковог кретања кроз простор. За разлику од приповетке „Пут Алије Ђерзелеза“ у којој је лик главног, епског јунака дат на благо карикатуралан начин, Мустафа Маџар дочаран је на потпуно реалистичан, могло би се рећи и натуралистичан начин. Биографију „негативног јунака“ приповедач прати са објективизмом и дистанцом хроничара. Мустафа Маџар је потомак старе и угледне потурчене маџарске фамилије. Отац му је растурио породични иметак тако да је Мустафи Маџару, после деобе са братом, остао само делић некадашњег имања са „нешто мршавих кметова“. У Сарајеву је учио медресу, потом се вратио у родни Добој, где је живео као чудак и усамљеник. У биткама је изашао на глас као јунак, из сваке нове све већи и већи. Несмирен и жедан крви, он, међутим, полако силази с ума, у сну га прогањају слике ужаса које је и сам чинио. Згрожен, стално понавља: „свијет је пун гада“. После битке на Врбасу, крај Бањалуке, под теретом снова и у дрхтавици, враћа се у свој добојски чардак, али га место не држи. Седла коња и одлази само да би негде отишао. Најпре у пољу расплаши и израњави неке кириџије а потом га пут нанесе и у католички манастир. Манастир је, међутим, замандаљен, фратри су се на време повукли, глас о Мустафи Маџару ишао је испред њега. Одлазећи даље, сусретне поред манастирског гробља два фратра и стане да их кињи. Једног од њих тешко рани. Одлучи да их води у Сарајево, да их „преда старом другу Јусуфагићу, богаташу и чувену шаљивџији“. Рањени и стално бијени фратар онемоћа и он их сврати у једну напуштену појату украј друма. Легне да се одмори. Утоне у сан. Опет сања тешко, и тргне се. Фратар издише исповедајући се братственику, а Мустафа Маџар, у бесу и манији пуца у њих. Излеће, док га прате стењање и самртни јауци, и јаше према шуми. Леже под дрво и опет сања. У сну се сукоби са два хајдука, два брата Латковића, и са њима жена у црнини коју је обешчастио у једном походу. Буди се из кошмара и јаше даље, према Сарајеву. На друму, крај хана, заустави га Абдулселамбег, да заједно преноће, како би сутра заједно ушли у град. У сну, враћају му се слике злодела, силовање мушке деце са Крима. Буди се у зноју, и почиње да пије. Слуша Абдулселамбегово хвалисање и на концу, не могавши више да издржи, закрви се са њим. У мраку, у гужвању и пометњи, убије бега. Јаше, потом, кроз шуму, гоњен утварама које му се привиђају. Осване изнад Сарајева, уморан и изможден, и некако се сврати у неку кахву, где су Турци разговарали о бруталности султановог изасланика који је дошао да смири стање у обезвлашћеном граду. Мустафа Маџар, „вас раскидан“, ту причу сумануто повеже са својом мишљу да је „свијет пун гада, и крштеног и некрштеног“, и помисливши да су Турци кренули на њега, маши се сабље. Обори једног и, бранећи се, истрча на улицу. Ту га сколи гомила. Некако се истрже и поче да бежи. Оборио је заптију који му је препречио пут и наставио да трчи, упркос томе што су са свих страна кидисали на њега. Трчећи, и даље упорно мисли: „свијет је пун гада“, све док га неки Циганин, комадом гвожђа не погоди у главу. Прича се завршава реченицом-поентом врло интензивног, симболичког набоја: „Прогонитељи су пристизали“.
Одломак
(...)
Освану на Горици више Сарајева. Застаде међу шљивицима. Под њим је сваки час посртао коњ раскрвављених цеваница и упалих бокова. Све је небо било озарено и танки облаци сасвим прожети сјајем. Над градом је лежала ниска магла из које су стршили само врхови мунара, као јарболи потопљених лађа.
Пређе руком преко росна лица. Узалуд је настојао да растјера два црна немирна колута кроз које му се мутно указивао вас сјај дана и град под њим. Пипао је слијепоочнице, окретао се лево и десно, али су се с погледом заједно помицали и црни колути кроз које је све пред њим изгледало сплинуто, дрхтаво и мрачно. И тишина је глува, а у њој се чује крв како насједа без престанка и бије мукло у шији. Не може да се сјети где је ни који је дан. Помишља на Сарајево, али све му се намећу и плету, у мисли кавкаски градови и њихове мунаре. На махове му се сасвим губи вид.
Једва некако изиђе из замршених шљивика и плотова, и кад сиђе у прву махалу заустави коња пред једном кахвом, гдје су на широкој и зеленој мераји, крај гробља и чесме, већ сједели неки Турци и сркали каву. Сјаха и уђе. Згужван, каљав, несигурно ступа кроз помрчину која му је на очима. Сагледа лица око себе, па онда их наједном нестане, да се опет за трен укажу, умножена и испревртана. Сједе. Кроз хук крви у ушима слуша њихове разговоре, али тешко доводи у везу поједине ријечи. Они су говорили о прогонима које је починио султанов изасланик, кул-ћехаја, Лутфибег.
Послије многих и дугих ратова, бијаше се намножило беспослењака и пијаница, који су по Сарајеву и осталој Босни отимали, убијали и чинили насиља сваке врсте. Кад у Стамболу додијаше жалбе, султан посла овог свог нарочитог изасланика с неограниченом влашћу. Тај високи човјек, што је пролазио улицама као какав испосник, блијед, погнут, и оборених танких бркова, бијаше неумољив, свиреп и брз. Никад се није осјетила толика строгост власти. Кога год ухвати пијана или беспослена, или кога му покажу као убицу и отимача, он га баци у жуту табију, гдје су његови џелати Анадолци давили тврдим јатаганима све редом, без испита и истраге. Било је дана када је удављено по шездесет зликоваца за једну ноћ. Раја се радовала. Турци почеше да мрмљају на његову строгост. Али он ухвати и удави двојицу сарајских дућанџија, који су га јавно оговарали, прије него што се ико могао за њих заузети.
На улицама су се вићали лешеви оних који су погинули бранећи се, у пијанству или гњеву, од ћехајиних пандура. Све се испуни страхом. Крв се виђала свуда. Никад није било лакше погинути.
И сад су ови Турци у кахви говорили о ћехајиној строгости. Не усуђујући се да јавно кажу шта мисле, они су само жалили што погибоше толики Турци, међу њима у чувени јунаци и мејданџије. Један старц је говорио прекорно:
- Валахи ће нас преплавити раја. Наши гину а крштеног гада се накотило, краја му нема.
Разабирајући ријечи, Мустафи се мутно учини да то има везе са његовом мишљу. С великим напором се сабра:
- И крштеног и некрштеног: свијет је пун гада.
Сви се окренуше на тај глас, сасвим промукао и шиштав као шапат. Тада га видеше како је вас раскидан, умрљан травом и жут од иловаче. Таман као угљен у лицу. Тек тада видјеше да су му очи сасвим заливене крвљу, у којојје остала зјеница као црна тачка у средини, да му се руке непрестано грче, да му је раздрљени врат набрекао, а лијеви брк изгризен и краћи.
Загледаше се. А он, кроз мрак од крви, назре како се према њему окрећу сва та лица, и учини му се да се спремају на навалу. Маши се сабље. Сви скочише. Старији уза зид, а двојица млађих, с ножевима стадоше напријед. Обори првог, али, обневидио, промаши другог. Преврну ступу у којој се кава туца. Бранећи се, као слијеп потрча на улицу. Турци за њим. Сјатише се пролазници. Неко је мислио да то ћехајини људи хватају зулумце, неко да Турци гоне ћехајина заптију. У последње доба су били навикли свакодневно на такве гужве, и сви су учествовали у њима с неком крволочном злурадошћу, па ма на којој страни.
Обневидео, он се заплете у вратнице, и у исти час склопише га и Турци из кахве и они са улице. Много руку га хвата. Здераше с њег џемадан, оста у кошуљи. Паде му сарук. Пуца и кошуља. Отима се бијесном снагом и не пушта сабље из руку. Како их је било много, танке вратнице се наједном с праском оборише, рпа се заљуља и попада, а Мустафа им се истрже, замахну сабљом и стаде да трчи низ стрму махалу. Сва гомила за њим.
Бјежао је, ништа не видећи пред собом, ћелав, го до паса и рутав. Свијетина је алакала за њим:
- Држи га, махнит је!
- Уби чој'ка!
- Рсуз!
- Фатај, не дај!
Неки пролазници узалуд покушаше да га ухвате. Обори заптију који му се био испријечио. Многи нису ни знали зашто га гоне, али руља за њим је расла. Из капија су излијетали све нови и придруживали им се. Са ћепенака су их дућанџије храбриле и бацале се на њега нанулама и кантарским јајима. Уплашени пси су бјежали упоредо с њим. Кокоши су прхале и крештале. Сви се прозори окитише главама.
Гоњену и ударану са свих страна, још једном му се у угашеној свијести мало разгали: Свијет је пун гада. Одасвуд!
Иако сасвим изван себе, он није подлијегао ударцима и трчао је много брже од свих њих. Већ се примицао зеленом гробљу на Чекрклинци, кад из једне ковачнице изиђе Циганин и, видећи да гоне полунага човјека, баци се на њега комадом старог гвожђа, погоди га у слијепоочницу и обори на мјесту.
Крупна звијезда прелеће преко мрачна и уска неба, а за њом се осуше ситније. Учас згасну и посљедња. Мрак и тврдо. Тврдо. То је било посљедње што је осјетио. Прогонитељи су пристизали.