Приказ
Једна од дужих Андрићевих приповедака, написана у трећем лицу, први пут штампана 1953. године. Главни лик је газда Јеврем, богати трговац и зеленаш, стварни господар целе касабе, код кога по савет и, важније од тога, по новац, долазе људи свих сталежа и свих вера. Син сиромашнога трговца, Јеврем се, после изученога посла у Сарајеву, враћа у касабу. Захваљујући изванредним способностима убрзо постане најбогатији човек у том делу Босне, али му се после четрдесте године одузму ноге и он остане трајно непокретан. Седи код куће и прима многобројне посете, а дворе га жена, кћи-удовица и унука. Јеврем је апсолутни господар, тиранин који ужива у понижењу других; његовој вољи нико се не може одупрети. Кажњава тако што снажним рукама уврће уши несрећним потчињеним бијући њиховим главама о зид онолико дуго и онолико снажно колика је тежина казне. Објективни приповедач вели: „Знало се шта значи пословати са газда-Јевремом: претрпети и штету и срамоту... А ипак су сви долазили и тражили њега и његову помоћ“. И све буде тако док у његовој кући нагло не израсте, у невиђену лепоту, усвојеница Гага, нађено циганско сироче. Она опчини газда-Јеврема, потпуно, таквом снагом да укућани помисле како су чини пале на њиховог господара. Размишљају како да се ослободе Гаге, али им газда-Јеврем, сазнавши за то, сурово припрети. Каже кћери: „Ја сам те створио, ја ћу те растворити као да те бог никад дао није!“ Мутна, тешко докучива игра неоствариве чежње између Гаге која интуитивно осећа своју еротску моћ и газда-Јеврема наставља се из дана у дан. Гага је дословно једина особа која је у стању да одбије Јевремово наређење. И бива тако, кроз игру пристајања и прихватања у потчињености, у сивој и спеченој вароши, у којој се споро мењају годишња доба, све док у касабу не дође војска, са заповедником Алибегом, потурченим пољским племићем, авантуристом и пустахијом. Алибег се једном случајном приликом суочи са Гагином лепотом и убрзо поручи Јеврему да је одлучио да се ожени његовом усвојеницом. Газда Јеврем испрва одлучно одбија тај захтев. Што на претњу, што на молбу иза које је стајала присила, што на невидљиви али делујући притисак укућана и касабе Јеврем, после дугог и мучног размишљања, на то ипак коначно пристане. Војска одлази и Гага са њима. У Јевремом дому наступа мир и празнина; тихо и постепено, једва видљиво, господар касабе копни. Пристиже јесен и са њом нови трговачки послови, потом и зима коју Јеврем не воли. Мисао на Гагу полако нестаје; те зиме господар је младу Циганку које се готово више нико и не сећа уснио само једном. У сну, он је здрав и покретан, али му Гага не допушта да се помакне с места. Јеврем је сан заборавио чим се пробудио. Приповедач овако завршава приповетку „Немирна година“: „Јер, снови немају власти над човеком који и стварне догађаје, кад хоће, заборавља лако и брзо, а снове не памти уопште.“
Одломак
(...)
Тога јесењег дана Гага је нешто унела и одмах кренула ка вратима са талсом нових димија који је изгледао као да је носи.
- Стани! - викнуо је неочекивано и промукло газда Јеврем.
Стала је, окренула се, и погледала право у очи. Поглед јој је био несигуран, замагљен и влажан, негде у дну као насмејан. Гледао је неколико тренутака у њу. На лицу му се није ништа могло приметити, али - незапамћена ствар! - газда Јеврем је у соби био изненађен, уплашен, могло би се рећи, кад би било могуће да се и он нечега уплаши.
- Пролази! - рекао је затим мукло и тишим гласом.
И тако данас, тако сутра – „стани!“, „пролази!“ - газда Јеврем је све чешће призивао Гагу и налазио понешто да јој нареди или примети. Између старог газде и његове слушкињице, коју доскора није ни примећивао, заметнула се тајна игра, без предаха и престанка.
Гага је и даље била бојажљива и покорна и речима и покретима плаћала уобичајени данак страха, који свако живо људско створење мора да прати газда Јеврему.
- Приђи! - каже газда, пошто је силом нашао неки повод за љутњу.
Девојчица прилази.
Кад је несигурном руком нашао у густој непослушној коси њено ухо, он му се дуго светио, стежући га дуго, грчевито.
Тако једном, двапут, док се једног дана, управо једног од ових сувих и сивих претпролећних дана, не деси ово.
- Приђи!
Реч је била изговорена оштро, и преоштро можда, али са сувише даха, јер за њом је ишло нешто као наговештај уздаха, као пригушен грцај.
На то се девојчица, онако у ходу, окренула, изви се неочекивано и чудно, само горњом половином тела, као млада топола на ветру, и из тог просто невероватног положаја који је бркао све старчеве мисли, одговори кратко и подмукло:
- Нећу!
Смешила се само оном влагом у очима.
А газда је у својој непомичности постао још непомичнији, заборављајући да има ишта здраво и покретно на себи. Све се одједном укочило у њему и на њему: мисао, језик, рука. Само су очи гледале у искошену и закренуту девојчицу, али и оне укочене од чуђења. Јер, газда-Јеврему се чинило да је одједном угледао пред собом биће из другог неког света, које ничем не личи на људе који су се досад кретали око њега и није подложно ниједном од закона који владају у овом граду и у његовој кући.
И тада се десило нешто као чудо. Отакако се зна да овај мали и затворени газда-Јевремов свет иде како иде и да газда Јеврем са шиљтета управља њиме, први пут је он морао да понови своју реч јер није била одмах послушана. Али та реч је већ имала измењен звук, као напрсла.
После је опет бивало све како треба и привидно изгледало по старом.
- Приђи!
И она прилази, али некако насмејано и лако, без сенке страха и као од своје воље. Чак се дешавало да сама приђе, без позиве и речи од његове стране. Тада није могао сакрити да му рука дрхти. Тиме га је разоружала до краја. Али често се већ сутрадан после тога дешавало обрнуто. Није хтела да приђе никако, глува за све његове претње и молбе и промукла дозивања. Само би као ласица шмугнула кроз једва отшкринута врата и без шума их затворила за собом.
Та чудан и наизглед невина игра повукла је у свој вртлог неприступачног и непомичног газда-Јеврема. Оно што нису могли да учине догађаји ни људи ни године, учинила је, и не слутећи то, циганска девојчица од непуних петнаест година; она се увукла у њега, начела га и стала да растаче као што црв растаче дрво, невидљиво, изнутра. У очима страних људи оне је исти онакав какав је вазда био, ни у говору ни у држању ничег блажег ни човечнијег, нигде знака промене ни слабости. Али укућани, који су стално око њега, нарочито кћи Драгиња, помогли с времена на време да приметена његовом лицу нови необичан израз у исто време безбрижан и замишљен. То је бивало само кратко и пролазно. Секунд заборава. Па ипак, тај израз их је збунио више него иједан од његових наступа гнева, уплашио их, као да су угледале печат страшне, непризнаване болести, почетак распадања.
(...)