Андрић је писац који стваралачки мисли о свим феноменима човекове егзистенције, па су и његови критички и есејистички текстови, и стилом и темама, неодвојиви део његовог целокупног стваралаштва. Иако по вокацији није био критичар, писац је оставио драгоцене есеје о важним питањима човековог постојања и уметничкога послања, као и критичке осврте о многим светским и нашим писцима. У постхумно објављеним Сабраним делима Иве Андрића у неколико књига (Историја и легенда, Уметник и његово дело, Стазе, лица, предели) сакупљени су сви пишчеви критички и есејистички текстови међу којима се издвајају есеји о Вуку Караџићу, Његошу, Матошу, Петру Кочићу, Сими Матавуљу, Волту Витмену, Петрарки, Гоји, Адаму Мицкјевичу, Максиму Горком, Симону Боливару, Хајнеу, затим текстови о стилу и језику, белешке за писца и о речима, чланци о фашизму, о превођењу и значају библиотека, о дневницима и односу према литератури, и неким, за писца важним личностима – о Шопену, учитељу Љубомиру, мис Аделини Ирби, Риги од Фере.