Одломак

Иако мучен болешћу и прикован одавно за постељу, фра Петар је још увек могао да прича дуго и лепо, само кад би нашао слушаче који су му по вољи. Никад се не би могло потпуно казати у чему је управо била лепота његовог причања. У свему што је говорио било је нечег насмејаног и мудрог у исто време. Али, поред тога, око сваке његове речи лебдео је још нарочит призвук, као неки звучни ореол, каквог у говору других људи нема и који је остајао у ваздуху и титрао и онда кад је изговорена реч угасла. Због тога је свака његова реч казивала више него што она у обичном говору значи. То је изгубљено заувек.
     У фра-Петровој ћелији било је великих и малих часовника, који су цео простор испуњавали својим једномерним шумом и повременим искуцавањем часова, било је оружја, делова од пушака, разне гвожђурије и алата. Он је био мајстор у тим стварима и зато му је остао од младости надимак Туфегџија. Један од тих чудних дрвених часовника откуцавао је једанаест сати. Замишљен, фра Петар је слушао њихов звук, гледајући у раф на дувару на ком су биле две-три књиге, стакло ракије са травама, и ред дуња и јабука. Још одјек последњег ударца није био замро кад је фра Петар почео да прича.
   - Кад сам био у прогонству у Малој Азији, нагледао сам се свакојаких чуда и видио зла и добра. Више зла него добра, јер добра је мало мање под овим небом под којим живимо. Ту сам видио једног човјека који је био живи споменик несреће и слика свих зала која вребају живо чељаде.
     Ја сам, ето, неки туфегџија. Батал-мајстор од заната. То ми је остало од детињства и то сам одувијек радио у манастиру. Оправљао сам млинове, браве, сатове и пушке. И тако сам увијек понеком био потребан јер, као што знате, све се на овом свијету троши и квари, и више има штете и батала него среће и напретка. Та ми је моја вјештина ваљала и у Акри. Поправио сам и наоштрио моме апсанџији кавени млин. Од тога ми се прочула слава. Најпослије су ми давали да поправљам и браве на нашем затвору. Почели су да ме зову и по вароши. Прво код кајмакама, па затим и код других угледних људи гдје има шта да се поправи. Тако сам дошао у кућу Челеби-Хафиза, која није била као друге куће што су, као што ни њен газда није био као други људи.
     То је био читав двор, напола сакривен у густом шумарку који је издалека изгледао као чуперак на жутој стрмини на бријегу. Тек кад човјек прође велику капију, види да је то права тврђава, са насипима и  мостовима и кулама од штура камена. А шумарак крије хладовите баште и врела живе воде. Само у Азији има таквих изненађења. Откако сам овамо дошао, нисам чуо да чесма ромони. И тај шум воде дође ми драг и познат као матерњи језик. Као да нисам ни у ропству ни у Азији, него усред Сарајева, у нашој фратарској авлији, поред чесме. Али осим тога све је друго било запуштено, иако велико и богато.
     Стражар који ме је довео предаде ме једном блиједом човјеку неодређених година, угасла погледа и дубока гласа. Тај ме је водио дуго уз камене басамаке, преко неких доксата, кроз неке хладне и празне просторије, све од истог сивог камена. Све тврда грађа и велика мајсторија. Дохватисмо се дрвених басамака и успесмо се на кулу на којој је био велики сат који је јуче одједном стао и због којег су ме дозвали из апса. Чим сам га отворио, видим шта је и како је. Грађа млетачка и добра, али сат рђаво усађен па му дроб закисава све до зерека. Видим: ово је радио јали Грк јали Јерменин, а они нису за тај посао, јер ту нема преваре и не помаже лагати.
     Тражим гаса и зејтина, двије-три перушке и једну турпију, јер је турпија једина алатка коју ми у апсу не дају да држим. Донесе ми све то један момак па оде. Онај који ме је довео остаде поред мене. Ту на тавану, испод сата, било је дасака од неког доброг тврдог дрвета. На њима сам поређао алат. На једну од тих дасака сједе и онај момак. Сад сам могао боље да га видим. Био је већ у годинама, мршав и повијен у пасу. Сад кад се сјетим, мислим да је морао бити роб, али давнашњи, можебит од дјетињства, па потурчен и ослобођен.
     То су те доживотне слуге по турским господским кућама, којима се не зна добро ни шта су ни одакле су, ни који им је прави посао у кући. Пошто су се потпуно одрекли своје вјере и свога имена и свог живота самог, они уистину владају свима око себе и остају на мјесту док се све око њих мијења, рађа, умире, или удаје и одлази. Они знају најбоље како стоји кућа и у кући мâл и имање, знају све друге тајне у души и ћуд сваког од својих господара и од послуге. Свак тражи од њих понеку услугу, помоћ или савјет, и они сваком помогну, а не траже ништа за себе, само шуте и гледају око себе и као да им је сва награда у томе што све знају а ништа не желе. Тако господским кућама често владају робови и странци, лукави Чивути и тајанствени потурчењаци, само зато што су потпуно прегорели и што немају оне пожуде и она витиа којима робују њихови господари. И за овога сам одмах осјетио да је такав неки кућни душманин.
     Ја скидох капак и засуках рукаве. Прекрстим се у себи и почнем посао. Шутим ја, шути Турчин. Погледам га мало искоса и видим га гледа кроз онај мали отвор испод сата.
   - Јеси ли видио? – одједном ме упита Турчин.
   - Нисам – одговарам је, а не смијем да подигнем очи с посла. А и нисам ништа ни видио. Нисам честито ни погледао. Бојим се да нису нека чељад из харема и да Турчин не помисли штогод и да ми не замјери. Шта ја знам? Нисам урадио ништа, али и за мање ствари се дегенек једе и глава губи.
   - Погледај слободно – каже ми опет Турчин – није оно женскиње ни харе. Погледај, па ћу ти нешто испричати.
     Подигнем главу с посла и погледам. Видим доље, дубоко испод нас, на каменим плочама, које су још у хладовини, прострте серџаде и на њима сједе два роба, један кахваји а други сасвим црн. Поред њих нека носила, јастуци и шаргије. Напријед, до саме камените ограде, до које допиру врхови дрвећа из баште и коју већ обасјава сунце, стоји нешто, као дијете, као баба, не могу да разазнам. Видим, људска прилика у жутој и зеленој антерији до саме земље, на њој глава са белим кауком, ама нема ни руку ни ногу, само труп. Стоји и не миче се с мјеста, само што главом креће и клања се чудно. Боже ме не покарај, као покојни фра Филип Браваџић код велике мисе, кад га министрант кади тамјаном а он се само клања главом и не умије да престане. Не знам откуд се сјетих фра-Филипа, Бог му души дао лако, а био је добар као хљеб, само скрупулант и смијешан човјек, али ме Турчин прекиде у мислима.
   - Видиш оно доље под нама. Оно је Челеби Хафиз, који је некада Сирију покорио. Слушао си за њега.
   - Нисам, да му је сретно господство, нисам. Ја сам издалека и одскора овдје.
     Турчин ме је гледао чудним очима, које тек сада право сагледах, , очима човјека који због нечега пати, и стога му поглед личи на поглед крштена чељадета. Гледао ме је као да је хтио да се нагледа човјека који није никада чуо за Челеби-Хафиза. И тада је почео да прича причу о трупу и његовој судбини.
     Док је он причао, ја сам помало бацао поглед на доксат испод нас. Ту су робови једнако сједили на каменим плочама, у сјени бедема, а поред ограде стајао је Челеби Хафиз, труп у жутој и зеленој свили. Сјена се помицала и сунце је било прешло на њега, али он је непомичан, само што главом креће. Најприје – диже главу увис – диже! диже!! – нисам видио жива човјека да тако високо и поносно дигне главу. А онда стане да полагано креће главом, улијево, па удесно, страховито полагано, као звјерка кад њуши вјетар и предосјећа вријеме. И све тако: улијево, па удесно, док се не замори и спусти главу за тренутак. Па опет поново. Кад се окрене овамо пут сахат-куле, онда му боље назирем лице и видим да је као спечена јабука. Ни носа, ни очију, ни усница, ни браде, ни бркова. Све само један велики ожиљак, превучен затегнутом новом кожом.
     А Турчин поред мене је причао, живо, без прекида, све брже и жустрије. Ја сам радио свој посао.  У почетку ми је било незгодно што он то мени прича, али сам брзо увидио да он то казује због себе а не због мене. А како сам био заузет послом, нисам му морао ништа одговарати. Само док би ја штогод крупније куцао или турпијао, Турчин би мало застао и предахнуо, понављајући ријечи за које је мислио да их нисам добро чуо ни разумио. А ја нисам баш све добро разумио и нисам му могао сваку ријеч добро ухватити, јер нисам могао запиткивати, али сам главно разабрао.
     Турчин је причао ово:
     „Стари су им били господа у Сирији, али су четири посљедња нараштаја била посве прешла у Стамбол. Тамо су били улема, и то јака, са оца на сина. И кад се оно узмути по унутрашњој Сирији, а тамо су мути често, послаше на њу војску. Али војска кад не може да утврди запт и ред, само повећава муку и несрећу. Са том војском пошао је из Стамбола и Челеби Хафиз. Повео га је сам командант, као човјека кољеновића, старином из тих крајева. И као што често бива за немирна и луда земана, мало-помало, осула се и разишла војска – нико још хаира у Сирији није бидио! – један по један вратиле се старјешине. И на крају, све је остало на једној чети и на Челеби-Хафизу, јер је он примио на себе оно што нико није хтео да прими: да за свој рачун умирује Сирију и дотјерује под царски закон и своју вољу све што је живо у њој. У ствари, то је била његова војска и плаћао је и издржавао од вилајета који је умиривао.
     Прво је узео све земље које су, по његовим тапијама, некад припадале њиховој кући. А земље је било колико хоћеш, јер је испред Челеби-Хафиза бјежало све што бјежати може. И без сиџила и без тапије све је постајало његово на два дана хода пред њим. Свак је остављао све што има и спасавао го живот, али и Хафиз је газио и остављао све за собом и јурио само за животима као за ловином.
     Дошао је на војску право са школа као витак и миран младић, необично бијеле коже, црних очију а риђих обрва и наусница. И тај млади Хафиз одједном, али то одједном: као млијеко кад се провари, претвори се у четовођу и крволока ратника. И све се заборавило, и ранији устанци против власти и редовна војска која је била дошла да их угуши, остали су само Хафиз и та земља коју је он газио и каишао како је знао и колико је могао.
     Тај је жарио и палио. Земља га је позвала Ватрени Хафиз. Сметало му је и дражило га све што је живо и што стоји усправно. Зато је све палио и рушио. И само се љутио што је последњу травку не може да сабије у земљу, што и камен не може да гори. „Само ћу небо над Сиријом оставити“, говорио је, кад би се удостојио да нешто каже, а оно што је радио потпуно је одговарало ономе што је говорио.
     У својој невољи, свијет се питао како се од оног бојажљивог софте са образима као крв и млијеко направи змај што коље и дави, и не може да заспи док небо над њим није црвено од пожара. Какве су то школе које је изучио и књиге које је читао? У којој се медреси овакав наук даје? И ко је, и када, усадио ову мржњу у њега, и откуд ова ватра којом све сажиже и руши, а нит се замара нит догоријева? Питали су се људи тако, не знајући зашто се питају и никад не налазећи одговор. И молили су се богу, не што су се надали помоћи, јер је бог тада још био на Хафизовој страни, него што Хафизу није вриједило молити се.
     Људи су бјежали у пустињу гдје је смрт била мање-више сигурна, али ипак мање страшна од Хафизових копљаника или њихових луча и катрана. Ту, у пустињи, сакупљали би се у рупама које би ископали у стрмим обронцима гдје је пијесак сабијен и тврд. Али жеђ и глад су их изгонили ноћу да по окрајцима оаза траже воде и хране. Ту су их сачекивали Хафизови људи и убијали као звјериње по појилима. Зато се по стазама које иду ка води и поред потока самих увијек могло наћи лешева и рањеника.
     Тако су пролазиле године, а Хафиз је једнако умиривао Сирију, која се била већ умртвила. Другима је уништавао и расипао, а себи је стицао и подизао. Зидао је и градио тврдо и високо и на све ударао тешке браве и махсуз кључеве и мандале.
     И шта да ти казујем кад се исказати не може? Жарио је, палио је, сјекао и вјешао, силовао и глобио,  и све му је полазио за руком, и нико му ништа није могао, ни божји закон ни царска рука, ни суза ни мржња оних које је гонио. Али видиш (роб изговори ту ријеч полагано и значајно, тако да му ја погледах у руке као да ће ми заиста нешто показати; он се само малко исправи и напола склопљених очију, једва растављајући усне, поче да ниже ријечи брзо и јасно као у молитви), видиш, има један лијек свакој муци и сваком злу, а то је: да у сваком минуту у животу човјека постоји могућност да човјек погријеши, колико за длаку погријеши, али то је доста за његову смрт и потпуну пропаст. А помисли колико има минута у животу. И помисли да лакше погријеши онај који гони и креће се, него онај који пати сакривен и непомичан. Тако су, ето, сви мислили и за Хафиза: не може му нико ништа и краја му нема. Али једног дана, у једној секунди, и он се преварио: сажалио се над једном слабом и полумртвом женом коју је срео на свом путу. За један трен ока престао је да мрзи и гони, и то је било доста да се и за њега нађе сабља.
     Гонећи неку угледну и многобројну породицу која се била склонила у пустињу, Хафиз се одвојио од своје чете. Траг је водио једном од оних пустињских путева који иду ка води и довео га до једног готово пресушеног потока. На жутом пјеску под мршавим дрветом које није имало сјенке, нашао је клонулу девојку. Била је полунага, са остацима одијела на себи, сва препланула од пустињског вјетра, крвавих ногу и кољена од посртања и падања. Даље није могла. Велике очи, у грозници, нису више имале откуд да плачу, али су јој низ опаљене образе назирале двије црвене бразде као ране, трагови пресахлих суза.
     Она је подигла очи са земље и угледала његову сабљу, кратку а тешку, као сатарица, и гледају високо изнад сабље и ратника, изговорила је брзо кратку молитву: „У име Бога који је милосрдан изнад сваког милосрђа.“ Прошаптала је то као створење које се више не боји и не брани, јер је већ мртво и само још однекуд има дар говора. Умијесто удараца, Хафиз је раширио руке. Његови људи, који су пристизали за њим, затекли су га још тако. На зглобу десне руке висила му је огајтану испуштена сабља.
     Заповједио је да се ова девојка склони и да нико у њу не дира. Тога дана увече, кад су је довели пред њега, огрнуту неким мушким хаљетком, наредио је да је одведу у његов харем.“
     Роб, који је дотле причао без прекида, погледа одједном кроз онај мали прозор испод сата, и застаде. И мени се поглед оте напоље. Тамо доље слуге су спремале носила, као тезгере, само направљена од платна и пуна неких јастука и простирке. У њих лагано и опрезно посадише Хафиза, као трупац, и изгубише се низ камене басамаке. Овај мој Турчин се узнемири, диже се оклијевајући, као да жали. Изгледало је као да ће отићи не завршивши причу, и без опроштаја, али застаде поред самих мердевина и поче брзо и скраћено, преплићући ријечима, да прича као човјек кога сваки час могу да одазову, а који жели да каже нешто важно и потребно, бар најглавније од најглавнијег. Говорећи, није ни гледао више у мене, него у једну тачку на зиду, као да чита. Оно што је још стигао да исприча било је мање јасно, али живље.
     „Ето, та жена је с временом завладала и харемом и свим имањем Хафизовим и Хафизом самим. Њој јединој је вјеровао. Њој је остављао кључеве кад би полазио на своје походе. Он није знао, или је заборавио, да у Сирији има пословица, зна је свако дијете, која каже за кућне кључеве: ако хоћеш да си без бриге подај их највернијем слузи; а ако хоћеш своју пропаст подај их жени. И тако је, послије толико година заједничког живота, Хафиз, једне вечери кад се вратио с војске, дочекан у својој рођеној авлији од оружаних људи. Ту му је сва пратња побијена, осим једног јединог човека који је некако успио да неопажено побјегне у мрак. Хафиз је рањен и свучен са коња.
     Тада је почела необична ноћ по многобројним и великим становима Челеби-Хафизовим. Робље, пуштено из тамнице, онако полуголо, измршало и осакаћено, пљачкало је, ломило и палило. У великој главној авлији био је везан уз греду на бунару Челеби Хафиз, раздрљен и израњен. Око њега је урлало робље које се отело и циктале жене, пуштене из харема: витлали су ножевима и свакојаким оруђем и махали распламсалим машалама са којих је прштала и капала смола.
     Коло је водила та иста најмилија жена Челеби-Хафизова, Сиријанка. Она је ово годинама смишљала и спремала, вјешто се претварајући и чекајући згодан тренутак да своју освету изврши. И док је имао очи да гледа, могао је да види: најдраже биће од свих бића, једино створење над којим се сажалио, које му је било блиско и коме је у животу повјеровао, скакало је око њега, избезумљено и запјењено, и добацивало му је нејасне ријечи и увреде. Она није дала да га убију, а њу су сви слушали, јер је хтела да га гледа како се мучи, и да он види да га она гледа. Пребили су му руке испод лаката и ноге испод кољена и ударали су га запаљеним машалама. Али тада се, у неко доба ноћи, зачу коњски топот. Онај коњаник који је успео да побјегне дојавио је све Хафизовом брату, и он је стигао са свега неколико коњаника, али таквом неочекиваном брзином да се оно робље, пијано и засићено, заморено толиким бијесом, одједном распршило и разбјежало без отпора, мислећи да то нека велика војска долази.
     Једина која је остала поред везаног Хафиза била је Сиријанка. И прије него што је први војник стигао да је ухвати или посјече, она је ударила неколико пута Хафиза у само лице запаљеном машалом, закренула њоме и угасила је на њему. Уто је војник пристигао и оборио је једним ударцем.
     Хафизов брат Сабит брзо је повратио ред. Кад је свануо дан, све је било савладано, похватано или побијено, харем, послуга и ослобођено робље. Изгорио је потпуно само један удаљени чардак. У несвијести и страшно унакажен лежао је Челеби Хафиз у пустом харемлуку, док су најбржи коњи послати по хећиме. Укратко: спасли су му живот, али је остао онакав каквог си га видио. Напустили су све у унутрашњости и преселили се овамо на морску обалу. Ватрени Хафиз, крилати Хафиз, постао је труп, клада од меса коју севап и братовска љубав одржавају у животу. Судбина му је одузела руке и ноге и очињи вид, а он сам неће више да говори. И тако проводи вијек. Само што удише мало божји ваздух и слуша череке које искуцава овај сат са куле. А у Сирији...“
     Уто неко оздо запљеска рукама, а роб прекиде говор у пола ријечи и само ме лагано гурну руком у груди, као вели: готова је прича, ради свој посао. И поче да се спушта што брже може низ мердевине.
     Доста сам посла имао око сата, а кад сам завршио, пустио сам га да искуцава док не дође на мјеру. Извели су ме истим путем, али нисам више видио ни Челеби-Хафиза ни оног роба. Водило ме једно голобрадо момче и предало заптији.
     Има отада много година, и сам знаш, али ја нити могу да заборавим оно што сам видио и чуо на сахат-кули у Акри, нити умијем себи да растумачим. Шта је био онај блиједи пресамићени Турчин? Можда из неке од оних распршених сиријских породица? Можебит потурчењак или син потурчењака? Зашто ми је са онолико страсти и жустрине причао ствари које се апсенику и рајетину не причају? И да ли је баш све то истина и онакао како ми је казивао, или је роб измишљао и додавао из своје главе? А да није он био мало онако, бир тахта ексик? То сам се питао онда, то се питам и дан-данас кад се сјетим Челеби-Хафиза. Да сам сан уснио, не би могао бити чудноватији. Али шта ћеш? У Азији је било, у земљи гдје је све могућно и гдје се свак жив цијелог живота пита како ово и зашто оно, а гдје нико ником не може ништа да одговори ни објасни, гдје се питања не рјешавају него заборављају. И толики пуци и народи трају тако. Живе на земљи, задужујући се на оном свијету, па ето. Тако и ја сам себи не умијем да одговорим на ова питања, него се опет сам питам шта ли је са Челеби-Хафизом, да ли је жив у оном страшном лику које му је дало божје покарање и да ли слуша искуцавање оног великог сата који сам здушно и поштено поправио?
     И у сну ми се јави Челеби-Хафиз. Неке године, мало прије него што ћу се разбољети, уснио сам га. Као на јави, Челеби Хафиз, само здрав и читав, са очима, са рукама и ногама, стасит и наочит Турчин, ама кáрли, боже ме не покарај, као душа из чистилишта жељна молитава.
     И кад год ми је тако, у сну или на јави, дође Челеби Хафиз на мисао, ја се одмах сјетим и мога друга из Апса у Акри, који је у вријеме провео четири мјесеца са мном у истој соби, док једног дана није побјегао. Помијешао се са хамалима који су носили робу на једну руску лађу и тамо нестао.
     Био је кршћанин из Либана, калиграф по занимању. Звали смо га Карајазиџи. Другог, правог имена нисам му ни ја знао. Писао је неким Јерменима у Стамболу нешто што Турци не воле и што не треба да се пише. Неки арзухал, тако нешто. („Перо је мене, каже, у ропство довело.“) И кад су били похватани, било им је суђено: да се онима који су ствар смислили одсијече глава, а ономе који је писао, рука. Главе су онима одсјекли, а њега је један његов угледни земљак послао на дугу робију, али му је спасао руку. Ту десну руку носио је увек за појасом и крио је као неку драгоцјеност коју је једанпут губио па нашао. Мени је причао да често сања како су му одсјекли руку, па кад се пробуди рука га још дуго послије боли болом. Ја сам га сам у ноћи затицао, поред свијеће, гдје плаче од бола над том руком. Тај човјек је говорио само дању. Чим падне вече, он се покрије оном танком кабаницом, гледа у мене и слуша ме, али сам не говори ништа. Тако, док не сване, он не би проговорио ни за живу главу. Изгледа да се завјетовао. Свакако је био чудан, али паметан. Умио је лијепо да говори, али је знао много више него што је говорио.
     Са њим сам јединим разговарао о трупу који сам тих дана видио са куле и о причи коју сам слушао. Некоме човјек мора да каже. И од њега сам тада чуо једну ријеч коју увијек памтим.
     -Јесте, каже, такав је Турчин. Исјеци га на комаде, сваки комадић тијела му опет живи за себе. И посљедњи драм меса миче се исто онако и гамиже у истом правцу у ком би се и жив и читав Турчин кретао. А крштен човјек је као срча: куцнеш га на једно мјесто, а он прсне на комаде, и нема му лијека ни поправке.
     Тиме је обично или завршавао или почињао фра Петар своју причу о Челеби-Хафизу.