Приказ
У Ex Pontu (1918), раном Андрићевом делу, названом „разговори с душом“ (Нико Бартуловић), стилизовано је лично искуство у настојању да му се, у лирској сентенци, придода значење филозофско-поетске истине, а да при том задржи фабулативно-наративну основу, на основу које би се могла реконструисати стања једног заточеника. Та књига песама у прози разврстана је у три циклуса: први има 26, други 25, а трећи 88 текстова, уз завршни „Епилог“. У страсном лирском монологу, песник се обрачунава са собом, покушава да у тамничким бдењима разреши унутрашњу драму и ослободи се трауме изазване утамничењем. Неправедан пад иза решетака у други, суров и мучан свет, где је жртва „на сухом уклетом спруду“, доводи песника у стање да поставља важна егзистенцијлна питања и грозничаво размишља о свету и месту појединца у његовим трагичним оквирима.
Одломак
*
Два дана ме већ не изводе ни на онај један сат шетње, јер киша без престанка сипи.
Мени се чини да ми непрестано влага навире у ћелију и да ми пада по лицу и рукама као лепљив талог. Мој покривач је оштар и студен, моје јело има укус лимене посуде и моја ћелија онај неописив задах уског простора у ком један човек дише и живи, без промјене и зрачења.
Али ту за мојим вјеђама - склопим ли само очи - живи сва величина живота и сва љепота свијета. Све што је икад само такло очи, усне и руке моје све је у мојој свијести живо и свијетло на тамној позадини ове патње. Раскош и љепота живота живе неуништиво у мени.
И сад кад сам све то изгубио пуни ми душу бескрајна благодарност за све многоструке и дивне дарове што их живот даје онима који су срећнији од мене.
Откуд ми ово чудно осјећање?
Ја кроза њ пролазим као кроз тамнозелени мир и мирисну тишину оморикове шуме у љетњи дан. И заборављам све око себе.
*
Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази - богзна зашто – јутрос мојим сјећањем.
Кога љуби сада она млада жена?
Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка , кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима.
Кога љуби сада она млада жена?
Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумјевао њен језик) и наш однос није имао никада одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу.
То је била жена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапућући испрекидане ријечи о вјерности.
Кога ли љуби сада она млада жена?
*
Будући! Слободна дјецо; зоро ноћи наше, кад се буду слободни и високи домови ваши оцртавали на истом небу, које је гледало патњу нашу и срам и смрт, нико неће помишљати да ти моћни темељи почивају на нашим костима. Срећа безбрижна и мисли напријед само.
Што ће вас сјећати отаца ваших који су били већи у трпљењу него у борби?
Ваш живот биће наш заборав.
Тек у несвјесној сузи ваших женâ, у заносима младићâ, маштању дјевојакâ, моћној свирци или ријечима ваших пјесника, бљеснуће можда на час спомен отаца ваших чији је живот био кратак, а бол огроман. Тек најбољи међу вама осјетиће, можда, да из тих свагдањих догађаја бије, као вјетар, бескрајна жалост мртвих и нијемих живота који су живјели и мрли за вас, Будући!
*
Жене, ја не знам коме сте ви били блага киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. Преко наших бијелих тјелеса пјени се бучно живот наш, зауставља се у вирове и пада стрмоглавце.
Та мудрост није лијек, ни старост не помаже, и кад све умукне, ваш је глас још у билу крви моје.
С чега мудрачеве очи муте и светачке усне блиједе?
Жено, што не можемо да те јасно видимо као прачовјек женку на сунцу, него си постала страшна визија и отров крви наше, па бјежимо пред тобом, и док мислимо да си далеко, ти бдијеш у нашим мислима, и док хоћемо у раду да те заборавимо - гле! - на свим нашим дјелима танке вијугаве линије, трагови твојих невидљивих прста.
Шта значи таласава линија вашег тијела? И та нијема, бијела, распјевана љепота коју немирно ловимо као дјеца лептира, а она нам, наизмјенце, или задаје бол или претвара у горчину?
Жене, у очима вашим сја уломак једног љепшег неба које је сјало над срећнијим створовима но што смо ми и за неке страховите катаклизме прсло у парчад.
*
Висока плава госођо из Марибора, ако Вас се јутрос - сав у радости воћњака који цвате - сјећам, вјерујте да је без горчине неиспуњене освете, јер ја сам срећно заборавио, а опраштати немам шта, јер сам и онда једнако жалио себе и Вас.
Да, у Вашем граду сам, непозната плава госпођо, сазнао како је ићи блијед, уморан и сатрвен влажним улицама, док са расвијетељених балконâ пљешћу бешћутни мушкарци и окрутне жене. Од Вас сам сазнао како је везану, немоћну робу кад му пљују у лице.
То је било давно, а ја сам, ево, све срећно претурио. Али невоља редом иде; можда је каква несрећа пала и на Вашу кућу с балконом; па ми Вас је жао, јутрос, кад помислим да Вам у Вашем болу можда каткад још и наша блиједа прекорна лица муте трзав сан.
*
Епилог
Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетњи дан, сине мој!
- Шта си видио у љетњи дан, сине мој?
Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.
- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.
- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.
- Хоћеш да усниш, сине мој?
Не, оче, идем, идем да живим.