„Мила и Прелац“ је прича чија су збивања везана за вишеградску касабу. Написана је у трећем лицу и први пут је објављена 1936. године. Почиње „андрићевском ескпозицијом“, дугим описом амбијента. Дечак, главни јунак, игра се сам на рубу касабе, гледајући на друм. Дуго времена нико не наизлази, а онда са брега силази странац, стасит и јак човек у најбољим годинама, скитница од  дуга пута прекривена прашином. Дечак је газдинско дете, заштићено бригом мајке и љубављу тетке Миле коју управо обожава. Мила је неудата двадесетдвогодишња девојка, лепотица какве нема надалеко, горда у одбијању просаца. За дечака она је оличење  нечег непознатог а омамљивог, нечег што истовремено и привлачи и штити. „И остала му је у сећању таква, са осмејком који зари, увек лепо обучена, снажна, жива и лака, сва тврда и глатка као литица и скроз прожета непознатим јаким мирисом“. Дечак ужива у њеном присуству. Дошљак, скитиница по имену Миле Прелац најми се за варошког шинтера. Добио је тај посао јер нико други није хтео да га прихвати. Стари градски слуга Ћоркан више није имао снаге за то. Следи дигресија у којој се описује Ћорканова смрт. Угасио се, стар и испоштен, седећи на једном зиду изван града. Сахранили су га по муслиманском обреду. Већ сутрадан по Ћоркановој сахрани Прелац се прихватио да поубија све варошке псе-луталице и због тоја је постао омражен. Дечак, чији стриц је општински потпредседник, често одлази у зграду општине, и једном таквом приликом осмотрио је како Прелац убија псе. И запамтио је једну епизоду у којој пас, бранећи се, уједе Прелца. Та слика прати га и узнемирава, чак ни Милино присуство не смирује његов немир. Плаши се Прелца, који наставља да ради свој посао, и свако вече се опија. И тако буде све до једног дана када ће дечак поново видети Прелца, али мртвог. Пијани Прелац се, наиме, несрећно оклизнуо, пао са високог бедема и удавио се у набујалој реци. Око његовог извађеног леша окупио се свет, међу њима био је и дечак који до тада није видео мртвог човека. Вративши се кући осетио је неодољиву потребу да исприча све што је видео. Мајка и тетка Мила испрва га знатижељно прекидају питањима, али када оне заћуте и дечак прекине причу. У тишини, према одблеску светлости са прозора види како његова обожавана тетка Мила плаче за Прелцом. Ужаснут, дечак бежи у собу, руше се његови снови, његова тетка Мила није више за њега идеална жена. Док на цркви избија звоно у помен на Прелца, он се склања у орман са вуненим прекривачима. И све се одједном променило. Убрзо је дошао распуст, а на јесен су тетка Милу удали за неког трговца. После удаје све ређе је долазила у дечакову кућу. Поживела је још три-четири године и потом умрла. Поодрасли дечак био је на њеној сахрани, није пустио ни сузу, и било му је непријатно што његова мајка плаче. Прелца се, каже приповедач, дечак није ни сетио.