Одломак

I поглавље
     Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина или кроз дубоке кањоне окомито одсечених обала. Само на неколико места речног тока њене се обале проширују у отворене долине и стварају, било на једној било на обе стране реке, жупне, делимично равне, делимично таласасте пределе, подесне за обрађивање и насеља. Такво једно проширење настаје и овде, код Вишеграда, на месту где Дрина избија у наглом завоју из дубоког и уског теснаца који стварају Буткове Стијене и Узавничке планине. Заокрет који ту прави Дрина необично је оштар а планине са обе стране тако су стрме и толико ублизу да изгледају као затворен масив из којег река извире право, као из мрког зида. Али ту се планине одједном размичу у неправилан амфитеатар чији промер на најширем месту није већи од петнаестак километара ваздушне линије.
     На том месту где Дрина избија целом тежином своје водене масе, зелене и запењене, из привидно затвореног склопа црних и стрмих планина, стоји велики и складно срезани мост од камена, са једанаест лукова широког распона. Од тог моста, као од основице, шири се лепезасто цела валовита долина, са вишеградском касабом и њеном околином, са засеоцима полеглим у превоје брежуљака, прекривена њивама, испашама и шљивицима, изукрштана међама и плотовима и пошкропљена шумарцима и ретким скуповима црногорице. Тако, посматрано са дна видика, изгледа као да из широких лукова белог моста тече и разлива се не само зелена Дрина него и цео тај жупни и питоми простор, са свим што је на њему и јужним небом над њим.
     На десној обали реке, почињући од самог моста, налази се главнина касабе, са чаршијом, делом у равници, а делом на обронцима брегова. На другој страни моста, дуж леве обале, протеже се Малухино поље, раштркано предграђе око друма који води пут Сарајева. Тако мост, састављајући два краја сарајевског друма, веже касабу са њеним предграђем.
     Управо, кад се каже „веже“, то је исто толико тачно као кад се каже: сунце излази изјутра да бисмо ми људи могли да видимо око себе и да свршавамо потребне послове, а залази предвече да бисмо могли да спавамо и да се одморимо од дневног напора. Јер тај велики, камени мост, скупоцена грађевина јединствене лепоте, каквог немају ни много богатије и прометније вароши („Још свега два оваква имају у Царевини“, говорило се у старо време), једини је сталан и сигуран прелаз на целом средњем и горњем току Дрине и неопходна копча на друму који веже Босну са Србијом и преко Србије, даље, и са осталим деловима Турске Царевине, све до Стамбола. А касаба и њено предграђе само су насеља која се увек неминовно развијају на главним саобраћајним тачкама и с обе стране великих и важних мостова.
     Тако су се и овде, с временом, ројиле куће и множила насеља на оба краја моста. касаба је живеле од моста и расла из њега као из свога неуништивог корена.
     (Да би се јасно видела и потпуно разумела слика касабе и природа њеног односа према мосту, треба знати да у вароши постоји још једна ћуприја, као што постоји још једна река. То је Рзав и на њему дрвени мост. На самом крају вароши Рзав утиче на Дрину, тако да се средиште вароши и уједно њена главнина налазе на пешчаном језичку земље између две реке, велике и мале, које се ту састају, а расута периферија простире се са друге стране мостова, на левој обали Дрине и на десној обали Рзава. Варош на води. Али иако постоје и још једна река и још један мост, речи „на ћуприји“ не означавају никада рзавску ћуприју, просту древну градјевину без лепоте, без историје, без другог смисла осим што служи мештанима и њиховој стоци за прелаз, него увек и једино камени мост на Дрини.)
     Мост је око две стотине и педесет корака дугачак а широк око десет корака, осим на средини, где је проширен са две потпуно једнаке терасе, са сваке стране коловоза моста по једна, и достиже двоструку ширину. То је онај део моста који се зове капија. Ту су, наиме, на средњем стубу који се при врху проширује, озидани са обе стране испусти, тако да на том стубу почивају, лево и десно од коловоза, по једна тераса, смело и складно истурена из праве линије моста у простор над шумном, зеленом водом у дубини. Оне су око пет корака дуге и исто толико широке, ограђене каменом оградом, као и цео мост по дужини, али иначе отворене и ненаткривене. Десна тераса, идући из вароши, зове се софа. Она је издигнута за два басамка, опточена седиштима којима ограда служи као наслон, а и басамаци и седишта и ограда, све од истог светлог камена, као саливено. Лева тераса, преко пута од софе, иста је, само празна, без седишта. На средини њене ограде зид се издиже изнад висине човека; у њему је при врху, узидана плоча од белог мермера и на њој урезан богат турски натпис - тарих-са хронограмом који у тринаест стихова казује име онога који је подигао мост и годину кад је подигнут. При дну зида тече чесма: танак млаз из уста каменог змаја. На тој тераси смештен је кафеџија са својим џезвама, филџанима, увек распаљеном мангалом, и дечаком који преноси кафе преко пута, гостима на софи. То је капија.
     На мосту и његовој капији, око њега и у вези са њим, тече и развија се као што ћемо видети, живот човека из касабе. У свима причањима о личним, породичним и заједничким доживљајима, могу се увек чути речи „на ћуприји“. И заиста, на дринској ћуприји су прве дечије шетње и прве игре дечака. Хришћанска деца, рођена на левој обали Дрине, пређу одмах првих дана свог живота мост, јер их већ прве недеље носе у цркву на крштење. Али сва друга деца и она која су рођена на десној обали и муслиманска, која нису уопште крштавана, проводила су, као и њихови очеви и дедови некад, главни део детињства у близини моста. Пецали су рибу око њега или ловили голубове под његовим окнима. Од најранијих година њихове очи су се привикавале на складне линије те велике грађевине од светлог, порозног, правилно и непогрешно сеченог камена. Знали су све мајсторски изрезане облине и удубине као и све приче и легенде које се везују за постанак и градњу моста, и у којима се чудно и неразмрсиво мешају и преплићу машта и стварност, јава и сан. И то су их знали одувек, несвесно, као да су их са собом на свет донели, онако као што се молитве знају, не сећају се ни од кога су их научили ни кад су их први пут чули.
     Они су знали да је мост подигао велики везир Мехмедпаша, чије је родно село Соколовићи, ту, иза једне од ових планина које окружују мост и касабу. Само везир је могао дати све што треба да се ово трајно чудо од камена сагради. (Везир - то је нешто сјајно, крупно, страшно нејасно у свести дечака.) Зидао га је Раде Неимар, који је морао живети стотинама година да би саградио све што је лепо и трајно по српским земљама, легендарним и стварно безимени мајстор каквог свака маса замишља и жели, јер не воли да много памти ни многима да дугује, чак и у сећањима. Знали су да је градњу ометала вила бродарица, као што је одувек и свуда понеко ометао сваку градњу, и ноћу рушила оно што је дању саграђено. Док није „нешто“ проговорило из воде и саветовало Раду Неимару да нађе двоје нејаке деце близнади, брата и сестру, Стоју и Остоју по имену и да их узида у средње стубове моста. Одмах је почело тражење деце по целој Босни. Обећана је награда ономе ко их нађе и доведе.
     Најпосле су сејмени пронашли у једном удаљеном селу двоје близнади, при сиси, и отели их силом везирове власти; али када су их повели, мајка није хтела да се одвоји од њих, него је кукајући и плачући, неосетљива на псовке и ударце, посртала за њима све до Вишеграда. Ту је успела да се прогура пред неимара.
     Децу су узидали, јер друге није могло бити, али неимар се, како кажу, сажалио и оставио на стубовима отворе кроз које је несрећна мајка могла да доји своју жртвовану децу. То су ови фино срезани слепи прозори, уски као пушкарнице у којима се сада гнезде дивљи голубови. Као спомен на то већ стотинама година тече из зидина мајчино млеко. То су они бели, танки млазеви што у одређено доба године цуре из беспрекорних саставака и види им се неизбрисив траг на камену. (Представа о женином млеку изазива у дечјој свести нешто што им је сувише блиско и отужно а исто тако нејасно и тајанствено као и везири и неимари, и што их збуњује и одбија.) Те млечне трагове по стубовима стружу људи и продају као лековити прах женама које после порођаја немају млека.
     У централном стубу моста, испод „капије“, има један велики отвор, уска и дугачка врата без вратница, као џиновска пушкарница. У том стубу, каже се, има велика соба, мрачна дворана у којој живи Црни Арапин. То знају сва деца. Он у њиховим сновима и надлагивањима игра велику улогу. Коме се он јави тај мора да умре. Ниједно дете га још није видело, јер деца не умиру. Али га је угледао једне ноћи Хамид, онај сипљиви и вечито пијани или мамурни хамал крвавих очију и умро је још те ноћи, ту поред зида. Додуше, био је пијан до несвести и заноћио је ту на мосту, под ведрим небом при температури од -15°. У тај мрачни отвор гледају дечаци често са обале, као у понор који и страши и привлачи. Договоре се да сви гледају нетремице, а који први машта угледа да викне. Зуре у ту широку, мрачну пукотину, стрепећи од радозналости и од страха, док се неком малокрвном дечаку не учини да се отвор као црна завеса почиње да њише и помера, или док неки од оних подругљивих и безобразних другова (увек има по један такав) не викне „Арапин!“ и не почне тобоже да бежи. То поквари игру и изазива разочарење и негодовање код оних који воле игру маште, мрзе иронију и верују да би се паж1љивим гледањем могло заиста нешто видети и доживети. А ноћу, на спавању, многи од њих рве се и носи са тим Арапином из ћуприје, као са судбином, све док га мајка не пробуди и тако се ослободи мучног сна. И док га запоји хладном водом („да растјера страву“) и нагна да изговори божје име, дечак већ поново спава, преморен од дневне игре, тврдим дечјим сном у коме страхови још не могу да ухвате маха и не трају дуго.
     Узводно од моста, на стрмој обали од сивог кречњака, са једне и са друге стране, виде се округле удубине, све два по два, у правилним размацима, као да су у камен урезани трагови копита неког коња натприродне величине; оне иду одозго са Старог града, спуштају се низ литицу до реке и појављују се опет на другој обали, где се губе под мрком земљом и растињем.
     Деца, која дуж те камените обале, за летњих дана, по вас дан лове ситну рибу, знају да су то трагови давних времена и старих ратника. Тада су на земљи живели велики јунаци, камен је још био незрео и мек као земља, а коњи су били као и јунаци, џиновског раста. Само, за српску децу то су трагови Шарчевих копита, остали још од онда кад је Краљевић Марко тамновао горе, у Старом граду, па побегао из њега, спустио се низ брдо и прескочио Дрину, на којој тада није било ћуприје. А турска деца знају да то није био Краљевић Марко нит' је могао бити (јер откуд Влаху и копилану таква сила и такав коњ!), него Ђерзелез Алија, на својој крилатој бедевији, који је као што је познато, презирао скеле и скелеџије и прескакао реке као поточиће. Они се о томе и не препиру, толико су и једни и други убеђени у тачност свога веровања. И нема примера да је икада ико успео да кога разувери или да је ко променио своје мишљење.
     У тим удубинама, које су округле а широке и дубоке као овећи чанци, задржи се још дуго после кише вода, као у каменим судовима. Те јаме, испуњене млаком кишницом, дечаци зову бунарима и у њима држе, и једни и други, без разлике веровања, ситну рибу, кркушице и плоте, које ухвате на удицу.
     А на левој обали, у страни, одмах изнад друма има једна овећа хумка, земљана али од неке тврде земље, сива и скамењена. На њој ништа не расте и не цвате до нека ситна трава, тврда и бодљикава као челична жица. Та је хумка мета и граница свих дечијих игара око моста. То се место некад звало Радисављев гроб. И прича се да је то био неки српски првак, силан човек. И кад је везир Мехмедпаша наумио да зида мост на Дрини и послао људе, све се покорило и одазвало на кулук, само је устао тај Радисав, подбунио народ и поручио везиру да се окане тог посла, јер неће, шале, подићи ћуприје на Дрини. И муке је имао везир дока је савладао Радисава, јер је био јунак мимо људе, а није га била ни пушка ни сабља, нит' је било конопца ни ланца којим се могао везати; све је кидао као конце. Такав је тилсум имао при себи. И ко зна шта би било и да ли везир икад подигао ћуприју да се није нашао неки од његових људи, мудар и вешт, и подмитио и испитао момка Радисављевог. Тако су Радисава изненадили и удавили на спавању, везавши га свиленим конопцима, јер једино његова амајлија није помагала. Наше жене верују да има по једна ноћ у години кад се може видети како на ту хумку пада јака бела светлост пада са неба. И то некако у јесен, у време између Велике и Мале Госпојине. Али, дечаци који су, и верујући и не верујући, остајали да бдију поред прозора са изгледом на Радисављев гроб, нису никад успевали да виде небеску ватру, јер би их још пре поноћи савладао сан. Зато су опет путници, којима није до тога, виђали неки бео сјај на хумци изнад моста, враћајући се ноћу у касабу.
     А Турци, у касаби, напротив, причају од старина да је на том месту погинуо као шехит неки дервиш, по имену шех, Турханија, који је био велики јунак и од неке каурске војске бранио овде прелаз преко Дрине. А што на том месту нема ни нишана ни турбета, то је по жељи самог дервиша, јер је хтео да тако буде сахрањен без знака и биљега, како се не би знало да је ту. Јер, ако икад опет навали нека каурска војска овуда, он ће устати испод овог брежуљка и зауставити је као што је и некад учинио, тако да од вишеградске ћуприје неће моћи даље напред. Али зато његову хумку само небо понекад озари својом светлошћу.
     Тако се живот касабалијске деце одиграва испод моста и око њега, у бескорисној игри или дечијим маштањима. А са првим годинама зрелости он се преноси на мост, управо на капију, где младићка машта налази другу храну и нове пределе, али где почињу већ и животне бриге и борбе и послови.
     На капији и око капије су права љубавна маштања, прва виђење у пролазу, добацивања и сашаптавања. Ту су и први послову и пазари, свађе и договори, ту састанци и сачекивања. Ту се, на ћупријској огради од камена, излажу на продају прве трешње и бостан, сабахзорски салепи и врући симити. Али ту се сакупљају и просјаци и сакати и губави, исто као и млади и здрави који желе да се покажу или да виде друге, као и сви који имају да изнесу ма шта нарочито од плодова, одела или оружја. Ту често поседају, зрели, угледни људи, да се поразговоре о јавним стварима и заједничким бригама, али још чешће младићи који знају само за песму и шалу. Ту се приликом великих догађаја и историјских промена истичу прогласи и позиви (на оном издигнутом зиду, испод мермерне плоче са турским натписом, а изнад чесме), али ту су се све до 1878, вешале или набијале на колац главе свих оних који су ма с кога разлога бивали погубљени, а погубљења су у овој касаби на граници, нарочито у немирним годинама, била честа, а за неких времена, као што ћемо видети, и свакодневна.
     Не могу прећи преко моста ни сватови ни погреб а да се не зауставе на капији. Ту се сватови обично спремају и сврставају пре уласка у чаршију. Ако су мирна и безбрижна времена, обредају се ракијом и запевају, поведу коло, и често се задрже много дуже него што су мислили. А код укопа, они који носе покојника спусте га малко да се одморе, редовно ту на капији, где му је иначе протекао добар део живота.
     Капија је најважнија тачка на мосту, исто као што је мост најважнији део вароши, или како је један турски путник, кога су Вишеграђани лепо угостили, написао у свом путопису, „његова капија је срце моста који је срце ове касабе која сваком мора да остане у срцу“. Она показује колико су стари неимари, за које се у причама прича да су се носили с вилама и свакојаким чудима и да су морали да зазиђују живу децу, имали смисла не само за сталност и лепоту грађевине него и за корист и удобност коју ће од те грађевине имати и најдаљи нараштаји. И кад човек упозна овдашњи живот и добро размисли, мора да каже сам себи да је заиста мали број људи у овој Босни који имају овакву згоду и овакво уживање као што га сваки и последњи касабалија  може имати на капији.
     Наравно да зимско доба не долази у обзир, јер тада прелази преко моста само онај који мора, па и тај пружи корак и погне главу под хладним ветром који стално дува над реком. Тада, разуме се, нема задржавња на отвореним терасама на капији. Али у свако друго доба године капија је права благодет за мало и велико. Тада сваки овдашњи грађанин може, у свако доба дана и ноћи, да изиђе на капију и седне на софу, или да се задржава ту око ње у послу или разговору. Истурена и узвишена петнаестак метара ту изнад зелене хучне реке, та софа од камена лебди у простору, над водом, између тамнозелених брда са три стране, са небом и облацима или звездама над собом, а са отвореним видиком низ реку као уским амфитеатром који у дубини затварају модре планине.
     Колико има везира или богаташа на свету који могу своју радост или бригу, или свој ћеиф или доколицу да изнесу на овакво место? Мало, врло мало. А колико је наших,  у току столећа и низу нараштаја, преседело овде зору, или акшам или ноћне часове кад се неприметно помера цео звездани свод над главом! Многи и многи од нас седео је ту, поднимљен и наслоњен на тесан, гладак камен, и при вечитој игри светлости на планинама и облака на небу, размрсивао вечно исте а увек на други начин замршене конце наших касабалијских судбина. Неко је давно тврдио (истина, то је био странац и говорио је у шали) да је ова капија имала утицаја на судбину касабе и на сам карактер њених грађана. У тим бескрајним седењима, тврдио је странац, треба тражити кључ за склоност многих касабалија ка размишљању и сањарењу и један од главних разлога оне меланхоличне безбриге по којој су познати становници касабе.
     Свакако, не може се порицати да су Вишеграђани од давнина важили, у поређењу са становницима других места, као људи лакомислени, склони уживањима, и брзи на трошак. Њихова варош је на повољном положају, околна села су родна и богата, и пара, истина, пролази обилно кроз Вишеград, али се не зауставља дуго у њему. А ако се нађе неки газда штедиша и кућеник, без икакве страсти, то је редовно неки дошљак; али вишеградска вода и ваздух су такви да се већ његова деца рађају отворене руке и раширених прста, и подлежући општој зарази расипности и безбриге живе са девизом: „Други дан, друга и нафака.“
     Прича се да је Старина Новак, кад је изнемогао и морао да се повуче и напусти хајдуковање по Романији, овако учио Дијете Грујицу, кад је требало да га замени:
     -Кад сједиш у бусији, ти добро гледај путника који наиђе. Ако видиш да јордамли јаше а на њему црвен џамадан, сребрне токе и бијеле тозлуке, то је Фочак. Удри одмах, јер тај има и на себи и у бисагама. Ако видиш сиромашки одјевена путника: оборио главу и поклопио се по коњу као да је у прошњу пошао, удри слободно, то је Рогатичанин. Такви су сви: тврдице и тутумраци, а пуни пара као шипак. Али ако видиш неку диванију: прекрстио ноге на седлу, куца у шаркију и пјева иза гласа, не ударај и не каљај руке узалуд, него пусти трице нек прође; то је Вишеграђанин, а тај ништа нема, јер се у њих пара не држи.
     Све би то потврђивало горње мишљење онога странца. Па ипак је тешко поуздано казати у којој је мери то мишљење тачно. Као у толиким другим стварима и овде није лако одредити шта је узрок а шта последица. Да ли је капија направила од касабалија оно што су или је, напротив, она замишљена у њиховом духу и схватању и саграђена према њима и њиховим потребама и навикама? Излишно и узалудно питање. Нема случајних грађевина, издвојених из људског друштва у коме су никле, и његових потреба, жеља и схватања као што нема произвољних линија и безразложних облика у неимарству. А постанак и живот сваке велике, лепе и корисне грађевине, као и њен однос према насељу у коме је подигнута, често носе у себи сложене и тајанствене драме и историје. Свакако, једно је извесно: између живота људи у касаби и овога моста постоји присна, вековна веза. Њихове су судбине тако испреплетене да се одвојено не дају замисити и не могу казати. Стога је прича о постању и судбини моста у исто време и прича о животу касабе и њених људи, из нараштаја у нараштај, исто као што се кроз сва причања о касаби провлачи и линија каменог моста на једанаест лукова, са капијом, као круном, у средини.
     XXIV (последње) поглавље
     (...)
     Али нека, мислио је он даље, ако се овде руши, негде се гради. Има ваљда још негде мирних крајева и разумних људи који знају за божји хатор. Ако је бог дигао руке од ове несрећне касабе на Дрини, није ваљда од целог света и све земље што је под небом? Неће ни ови овако довека. Али ко зна? (Ох, да му је мало дубље и мало више ваздуха удахнути!) Ко зна? Може бити да ће ова погана вера што све уређује, чисти, преправља и дотерује да би одмах све прождрла и порушила, раширити по целој земљи; можда ће од васцелог божјег света направити пусто поље за своје бесмислено грађење и крвничко рушење, пашњак за своју незајажљиву глад и несхватљиве прохтеве? Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити.
     У тим мислима корача хоџа све теже и спорије.
     Сад се јасно чује да у чаршији певају. Кад би само могао да удахне више ваздуха, кад би пут био мање стрмен, и кад би могао стићи до куће да легне у свој душек и да види и чује некога од својих! То је једино што још жели. Али не може. Не може. Не може више ни да одржи прави однос између дисања и срца, срце је потпуно заптило дах, као што се понекад у сну дешава. Само овде нема спасоносног буђења. Отвори широко уста и осети да му очИ звиру из главе. Стрмина која је и дотле непрестано расла примаче се потпуно његовом лицу. Цело видно поље испуни му тврди, оцедити друм, који се претварао у мрак и обухватао га свега.
     На узбрдици која води на Мејдан лежао је Алихоџа и издисао у кратким трзајима.