Знакови поред пута и Свеске, постхумно објављене књиге медитативних фрагмената, откриле су до тада непознати облик Андрићеве делатности и указале на ново читање осталих пишчевих дела. Оне садрже успутне записе, дневничке забелешке, импресије поводом неког догађаја или сусрета, путописне белешке, скице за портрете, мотиве који ће касније бити разрађени у некој од пишчевих већих прозних целина. Можемо сматрати да су ови „емпиријско-рефлексивни“ краћи текстови писани у маниру „фрагмент ради фрагмента“, стога многи од њих представљају праве бисере мудрости који подсећају на сентенце највећих светских мислилаца. У Знаковима поред пута и Свескама налазимо да је Андрић најчешће био заокупљен размишљањима о човеку, животу и смрти, жени и љубави, о књижевности и уметности, о речима, процесу писања и задатку писца, балканским земљама и земљама напредне Европе. Ове „књиге мудрости“, „врста интимних дневника“, које је Андрић писао целог живота, сматрају се јединственим у нашој књижевности и стога јер је писац у њима први пут недвосмислено проговорио о себи.

Последње објављене Андрићеве књиге симболично заокружују пишчев опус јер и формално и садржајно додирују Ex Ponto и Немире, збирке песама у прози исповедног карактера, које су писца увеле у књижевност.