Кућа на осами (1976) је Андрићева постхумно објављена збирка састављена од једанаест приповедака обједињених уводним текстом. За њу се може рећи да је нека врста рекапитулације Андрићевог приповедчког пута. Једанаест лица са различитих језичких и говорних подручја, неједнаких сталешких одлика, различитих артикулационих способности, једно за другим а по избору аутора, прича о својим животним путевима кобних стрмина и финалних понора. Да би писац остварио могућност јављања свих споменутих карактера из различитих историјских епоха и типолошких одлика, морао је пажљиво одабрати приповедачку форму. То је постигао оквирном приповетком у којој се описује старинска турска кућа на сарајевском Алифаковцу у којој писац прима своје нестварне посетиоце, слуша њихове драматичне приче, бележи их и касније, „редиговане“, слаже у збирку.
Први пишчев посетилац је Бонвалпаша, конвертит, припадник највишег француског племства, војник три војске сукобиљене на тлу Босне, који је живео у Сарајеву, изабраном уточишту од аустријских власти. Питорескно одевен, самосвојне вербалне експресије, он тражи од писца доста времена и пажње. Други посетилац је мостарски везир Алипаша Ризванбеговић Сточевић, познат по смислу за унапређење Херцеговине али и по титанији којом је пратио уређивање земље. Писац слуша његову интимну исповест из времена свргнућа и двонедељног издржавања казне по наредби Омерпаше Латаса и то од тренутка супротстављања турском сераскеру, заробљавања и кажњавања јахањем на мазги у срамном положају до тренутка када страдалник говори о свом виђењу света и људских односа. Трећи посетилац „пишчеве радионице“ је барон Дорн из Штајерске, чија је животна драма проузрокована страшћу за лагањем. „Он лаже незаинтересовано, наивно, без своје воље, и против ње, лаже као мало дете, без мере и краја, са упорношћу коцкара, са непоправљивошћу алкохоличара.“ Због свега тога припадник старог аустријског племства завршава каријеру као ситни чиновник или „референт за ловачке приче“. Барон посећује писца јер га једино он стрпљиво слуша. Следећи посетилац није тако племенитог порекла као претходни. Геометар П. из С, један од безимених  личности са пишчевих путовања, носилац је велике љубавне драме. Он причом о женидби и животу са женом наклоњену официрима, која презие свога мужа, претвара пишчеву гостинску собу у купе воза где је писац љубавну сторију могао чути. Драматичност приче петог посетиоца, директора циркуса, такође почива  на спрези несрећног мужа и неверне жене. Лик безименог управника остварен је у амбијенту циркуске шатре у којој он господари и људима и животињама и својом женом, играчицом на жици, а који после свршетка представе „одлази на скровито место...где се избацује ђубре“ и ту размишља о својој несрећној женидби. Следећи приповедач је пишчев друг из детињства, Јаков, представљен натуралистичким описом човекове подривености пићем. Наследно оптерећен склоношћу ка алкохолу, његов „дух је жив и будан, запажа све али болује од неизлечиве болести да се са свим што сретне и угледа лако и нездраво меша“. Наредна прича о животу Сарајлије из угледне куће који рано остаје без родитеља, Ибрахим-ефендији Шкару и његовој даровитости да приповеда живо и духовито, писцу је најзанимљивија. Тек када испрати  госта, писац у тишини своје собе слуша о томе како је приповедао Ибрахим-ефендији коме је живот и прошао као у причи. Под прозор алифаковачке куће, шум мора доноси причу о сеоској девојци раскошне лепоте, коју као робињу у кавезу продају на пијаци. Због понижености о којој размишља док је показују трговцима, робиња одузима себи живот ломећи врат у решеткама кавеза. И на наредну причу, о професору пасатисти у амбијенту осмљеног приморског градића окруженог збиркама старина, подсећа таласање мора, али је она и својим насловом - „Животи“ – и својом поруком – „А живети је увек добро. Живети, то је главно“ – дата је у контрасту са претходном. Последње две приче повезане су мотивом злостављане жене и уједно супротстављене карактерима жртава. У „Љубавима“ реч је о француској проститутки неразумно оданој човеку који сваку прилику користи да је батинама понизи. У причи „Зуја“ реч је о жени из Босне која је, још девојчица, била жртва сексуалног насиља и која после тога заувек остаје у једној имућнијој кући као дадиља и слушкиња. Писац је у детињству увек са пажњом слушао Зујино „мрмљање“ и сада га први пут „дешифрује“, слушајући причу о Зујином животу као последњу у кући на Алифаковцу.