Приказ
Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“, објављеним у Босанској вили 1911. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика који је издало Друштво хрватских књижевника у Загребу, објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“). Прву књигу стихова у прози – Ex Ponto – Андрић је објавио 1918. године, у Загребу, а збирку Немири штампао је у Београду 1920. године. Његове лирске песме које за живота нису сабране у књигу, објављене су постхумно, 1976. Године, у Београду, под називом Шта сањам и шта ми се догађа.
Стварајући почетком века, Андрић се својом поезијом приближава неколиким песничким школама, али ће најуочљивији и најјаснији бити утицаји експресионистичке поетике, пре свега на изражајном плану: разара се правилна структура везаног стиха и строфе. Андрић, међутим, не разбија сасвим логичку структуру језика, већ од песме тражи да проговори смислом. Слободан стих без риме, одбацивање строге архитектонике сонетске форме, показали су се као најпогоднији за спонтано и интуитивно пулсирање мисли. У поезију се уносе јасна и непосредна значења, а песма се не пише да збуњује, већ да казује, да слика.
Карактеристичан младалачки немир са траговима меланхоличне јадиковке својствен је Андрићевим раним стиховима. Контемплативна расположења, горчина и суморни тонови биће једна од константи Андрићеве лирике. Песник је усамљен, нејак и збуњен непредвидивим и тешким животом, разнежено наднесен над собом. У Андрићевој поезији писаној пре Првог светског рата, као ни у поезији већине припадника његове генерације, нема наговештаја историјске буре која ће изменити лице света. Младобосански побуњеник, борац за национално ослобођење и уједињење, у својој поезији само је трагична јединка бачена да трпи „бесмислени терор прилика и ствари“.
Текстови
У сумрак
У сумрак певају девојке. Њини су гласови меки и дахну свежином цвећа и љубави. Њина је песма блага, као кад бехар опада. Она има нешто од мојих љубави: давно, топло и лепо. Она подсећа на сарајске сумраке, кад јабланови сјају у црвену злату, као витке поносне жене.
Као румене латице засипају ме гласови. Певају девојке. Певају лепо. То личи на поздрав од старих пријатеља, на спомен онога што проживих у љубави и заносу. Оне певају, у сутон, као срећа моја да ми рупцем маше.
Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не диже и у ком се нико не огледа.
Блага и добра месечина
Блага и добра месечина,
што пада, кô молитве матера наших
по гробовима заборављених
милостива је утеха оних,
који нерадо под сунцем ходе.
Месечина.
Кад прожме сиви и снуждени облак
и он буде бео и леп,
ко латице дивнога цвета.
И сиви, снуждени облак!
И лицима уседелих девојака
даје лепоту заборављених ноћи,
младости снова и цвећа
и очима тужним сјај страсних
давних ашиковања.
Месечина. Мајка невољних,
сестрица оних који се воле,
улази у срца паћеника
и диже старе, сузне спомене,
кô свеле руже из прашних књига.
Сви који много страдају
не воле обесно сунце.
Месечина. Њина је молитва сребрена
над гробовима оних
који су жалосно умрли.
Ко мирис незнана цвећа
она је болесним,
ко бледи прсти девојке
милује образе самотним,
ко ритам старих, старих песама
звони у срцу несрећних.
Блага месечина, сестрица љубави,
милосно зове себи туробне.
Лањска песма
Миришу силно бијели цв'јетови
и пада ситна киша прољетна,
ја киснем сам.
О нико не зна како је
тешко ходити сам и болестан,
без игдје иког свога,
у златно прољеће.
У срцу моме нема љубави,
у срцу мом су тавни спомени,
давни и мучни.
Силно миришу бијели цв'јетови.
Киснем. Без мира, без љубави.
Сам и жалостан.
Тама
Ја не знам куд ово иду дани моји,
ни куда воде ове ноћи моје.
Не знам.
Ни откуд магла ружна
на све што се чекало,
ни откуд немар јадни
на све што се радило,
ни заборав откуда,
жалосни на све што се љубило.
Магла.
Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе
лица и ствари и спомени минулих дана?
И куда иду ови дани моји
И зашто бије тамно срце моје?
Куда? Зашто?
Потонуло
Неки глас, мирис неки и једна лепа звезда не
могу, ноћас, да дигну из моје дубине све што је
било.
Ово мора да су ми попуцали сви конци, лепи
конци, танани, што везаху мене за моје Јуче.
Не држе конци. У дубини својој осећам тегобу
мртвог Лане и жалост заборава.
Од свих ружних ноћи, ово ми дође ноћ, кад
заборавих значење свега.
Па ипак мутно слутим, да све то има драге и тужне
везе са оним, што је потонуло.
Прва прољетња пјесма
Јутрос облаци небом иду, а ја слутим радости: кад процвату брда страшним сјајем њихова оружја, кад посију пламене цвјетове по пољима, кад се зачује прва труба, кад се појаве први коњаници, уморни, прашни: и попрскани пјеном као у некој старој пјесми; о радости!
Кад ће доћи краљеве војске?
Жене ткају у тишини за њих дарове, њих спомињу добри људи у молитвама, о њима пјевају дјевојке за прозорима и за њих расте цвијеће у малим вртовима. Чека спремних стотину њежности.
Кад ће доћи краљеве војске?
Облаци небом плове као војска; ја слутим дане великих дјела.
Јутрос сам видио напупалу грану.
Кад ли ће доћи краљеве војске?
Шетња
А јутрос су ме извели на сунце.
Јарболи неког брода иза зида,
пуни и добри сунчани минути,
и ништа више не видјеше очи.
Ал' само мисô да тим истим сунцем
бљеште и твоји обасјани пути -
и ко топљено злато очњег вида.
суза за сузом стаде да се точи.
Заклопих очи.
Мрачна и влажна, кад се вратих, бјеше
ћелија моја, а стражар са мачем
и лицем оних који неког тјеше -
мишљаше, јадан, да од сунца плачем.
[Сплит (стари затвор), 8 .ВИИИ 1914.]
1914.
У полутами и тишини
Без снова ноћи, без мира данâ.
Лагано је заборављала
Моја душа у вјенцу рана.
Ал' јутрос, с првим зраком сунца
Зацвиље спомен страшним гласом
И крв запишта из свих рана:
Унијели су ми крчаг воде
И први пут сам, са ужасом,
На мрачној води угледао
Свој лик, испијен, блијед, и зао.
(1914, Марибор)
Јутро
(Дан један празних очију и замагљена чела.)
Тога је јутра црна птица пјевала у срцу мом:
била је-била!-твоја младост
и све је прошло с њом;
не походи нас двапут радост:
Црвљиво воће брзо зре;
а сужањ не зна ни сунца ни неба
већ брзо стари и брзо мре.-
Тога је јутра златна жица препукла у срцу мом.
(1915)
М.Ц.
Остарићемо, што од бурна живота,
И смирићемо се и проти воље;
То не значи да ћемо бити „разочарани“
-Боже, сачувај! - и носити
демонстративно „часне седине“.
Не, тек, тако, биће нам драже место крај прозора
и стишан разговор;
доживљај ће заменити сећања,
и волићемо мало одвише књиге и слике
на којима други неће моћи богзна шта да виде.
Остарићемо, дабоме, ал то је далеко.
Сада и још за дуго, воља да се
срдимо, волимо, грдимо, бурно ломимо,
свуда код људи отпор и распре изазивамо,
тугу код својих.
И у свему томе често помислим,
не без неке нежности са самим собом:
остарићемо.
Т.Ј. ако нас опет нека огњена шимера
пре времена не однесе до ђавола.
(1922)
Лепа млада жена говори
Да сам вода текућица
У којој многи жеђу гасе,
И сваки одлази задовољан, чист и умивен,
Са својом срећом јединственом
Којој на свету нема равне.
Да сам пиће, силовито и радосно,
Које пију другари по крчмама,
Тражећи срећу у осмејку и заборав у певању.
Да им ја жеље остварујем, и најлуђе и најсмелије,
Помамним шумом ноћних сати, густим димом теревенке.
Да сам отров, муњевит и непознат,
Пиће за оне који не могу
Да сачекају залазак сунца,
Да сечем живот у корену, брже од муње,
Да мисли, бића и светове
Бришем нетрагом заборава.
(Београд, 1937)
Корачам још као да идем...
Корачам још као да идем
нечем у сусрет, гледам и мислим,
а преда мном су све саме неминовности,
без излаза, без одлагања.
Камен који може само
Да тоне.
Завеса која се свега једном спушта,
а никад не диже.
Прича о птици за коју се зна једино
Да је одлетела.
Живота нема, смрт не долази.
Несхватљива, дуга, неподношљиво дуга,
Људска судбина.
(Београд, мај 1968)
Све више, све ближе
Видик се тањи, бива светлији
И, од светлости, све више - непрозиран.
Све брже и ближе долази тренутак
Кад неће више ни бити видика,
Јер неће бити ни очију
Које га гледају.
(1970)
Крај
Септембар,
Скупоцена нагнута чаша
Којој ивицу вино кваси.
Срце бије све јаче, све дубље,
Крв је немирна, јер предосећа
Оно што доноси плодна јесен:
Одлазак, нестанак, крај.
(1970)
Ни богова ни молитава...
Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.
То се моја стара и вечно жива жеља
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна даха.
(Београд, 1973)
У Ex Pontu (1918), раном Андрићевом делу, названом „разговори с душом“ (Нико Бартуловић), стилизовано је лично искуство у настојању да му се, у лирској сентенци, придода значење филозофско-поетске истине, а да при том задржи фабулативно-наративну основу, на основу које би се могла реконструисати стања једног заточеника. Та књига песама у прози разврстана је у три циклуса: први има 26, други 25, а трећи 88 текстова, уз завршни „Епилог“. У страсном лирском монологу, песник се обрачунава са собом, покушава да у тамничким бдењима разреши унутрашњу драму и ослободи се трауме изазване утамничењем. Неправедан пад иза решетака у други, суров и мучан свет, где је жртва „на сухом уклетом спруду“, доводи песника у стање да поставља важна егзистенцијлна питања и грозничаво размишља о свету и месту појединца у његовим трагичним оквирима.
И књига Немири (1920) настаје делом у затвору и интернацији. Као и Ex Ponto, и то дело је исповедног карактера, с тим што су аутобиографски елементи замаскирани или поетски транформисани. Три циклуса који чине књигу – „Немир од вијека“, „Немир дана“ и „Брегови“ – представљају три битна односа субјекта према фундаменталним људским могућностима. У делу се јавља и реска социјална нота. Песник сетних и меланхоличних расположења, који својим дотадашњим стиховима поставља питања суштине и смисла пролазнога живота, буди се наједном као борац за социјалну правду. Поред мрачног, интровертованог, самозагледаног Андрића, у делу се појављује један борбени, активистички Андрић, окренут свету.