Priča koja se može videti i kao proširena i osamostaljena epizoda romana „Na Drini ćuprija“. Napisana je u trećem pripovednom licu, objektivnim prikazivačkim tonom, sa Andriću svojstvenim vrlo škrtim dijalozima. Premijerno je objavljena 1921. godine. U kasabu dolazi cirkus, a sa cirkusom i „igračica u kratkoj suknji od žute svile“. Ta više nego skromna, sirotinjska putujuća družina uneće nemir i pomamu u zatečeni poredak malovaroškog sveta, kao da je u nju stupilo najveće čudo. („Ta jeftina igračica iz malog cirkusa porasla je u kasabi do kobne i tajanstvene veličine. Ona je uzburkala varoš, ispunila kuće šapatom i plačem, i muška srca velikim željama i zanosima“). Prvi koji je igračicu video bio je Ćorkan, sin Ciganke i nekog askera Anadolca, večiti sluga i pomalo budala cele kasabe. Niske pameti, a sav od damara, Ćorkan, za razliku od drugih, ne ume da sakrije svoju očaranost Švabicom pa postaje predmet opšte sprdnje. („Ćorkan je prvi planuo, a kasaba je odmah prihvatila vatru“.) Predstojnik varoši preti da će proterati cirkus, i kada se posle te pretnje ništa ne promeni, naredi „komediji“ da za jedan dan napusti mesto. Pomama za Švabicom (koja je data kao figura, a ne kao dvodimenzionalni književni lik) tada doseže vrhunac i prelazi u opštu euforiju, u kolektivno pijanstvo i u ludilo, u buku i bes. U sceni sveopšte pijanke pripovedač naročitu pažnju posvećuje dočaravanju psihologije mase. Pomahnitali ljudi jedne noći („neke noći kada je pijancima kasaba tijesna“) upadaju u cirkus, tražeći da se predstava odigra samo za njih. Direktor cirkusa to odmah dojavi vlastima koje oglobe najviđenije ljude. Ćorkan jedini biva zadržan u pritvoru gde ga do besvesti izbatina Ibrahim Čauš. Osam dana dolazi sebi, a osmog dana prolazi kroz čaršiju kao onaj koga svi poznaju i koji nikada ne stari, kao vesela budala kojoj je „vazda Bajram“.