Приказ
И књига Немири (1920) настаје делом у затвору и интернацији. Као и Ex Ponto, и то дело је исповедног карактера, с тим што су аутобиографски елементи замаскирани или поетски транформисани. Три циклуса који чине књигу – „Немир од вијека“, „Немир дана“ и „Брегови“ – представљају три битна односа субјекта према фундаменталним људским могућностима. У делу се јавља и реска социјална нота. Песник сетних и меланхоличних расположења, који својим дотадашњим стиховима поставља питања суштине и смисла пролазнога живота, буди се наједном као борац за социјалну правду. Поред мрачног, интровертованог, самозагледаног Андрића, у делу се појављује један борбени, активистички Андрић, окренут свету.
Одломак
У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. - Нису ми биле пуне четири године кад сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело које је њему дотежало.
И ништа ми друго ниси на пут дао.
Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих.
Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају у свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио пут мој.
Па као сам могао бити срећан?
И још сам био луд и самосвој, отимао сам се путу и позвању, тргао сам у страну и био сам као зло дијете које не спава код куће него бјега, нечисто, са влатима сијена на одијелу а поглед има мутан и несталан као ничије псето.
Кад Те нисам видио над собом, мислио сам да Те нема. И ништа није остало што нисам учинио да Ти се отмем, јер је мало ко љубио гријех и страшну радост као ја. Пролазио сам свијетом и ударао лијево и десно на врата туђих судбина, али сва су се редом, као по неком мучком договору, била за мене затворена. Насртао сам узалуд на врата човјекова, и послије сам дуго сједио крвавих руку, на камену.
Јер касно сам увидио да се не отварају силом.
Нисам могао схватити зашто је за мене сваки жив човјек тајна влажних трептавих очију и зашто се пред мојим корацима свака врата затварају, као на тајни знак.
А то си Ти хтио да ме одбијеш од свијета као што се дјеца од године одбијају од сисе: да им огркне и да им се огади. То си Ти, постављао своју невидљиву руку између мене и свијета, да ме онда инокосна и остављена окружиш љубављу која боли и посвећује.