„Зеко“ је Андрићева приповест из београдског живота, објављена први пут 1948. године. Обухвата време између два светска рата и немачку окупацију Београда. Написана је у „андрићевском“ трећем приповедном лицу, са јасном дистанцом између приповедачке позиције и описиваних ликова. Централни лик приповести је Зеко, правим именом Исидор Катанић, неугледни београдски чиновник, тачније, калиграф у неком министарству. Све своје младалачке таленте Зеко је затомио, није постао ни сликар, ни песник, ни оперски певач. Са српском војском прешао је Албанију и по повратку у Београд сасвим је потонуо у анонимност безличне свакодневице. Зеко живи у неуспелом браку са Маргитом, поседницом и рентијерком стамбене зграде у центру града. Имају сина Михаила, рођеног у, благо речено, нејасним околностима за време Зекиног ратног избивања из Београда. Михаило, звани Тигар, размажени је и саможиви шупљоглавац, спортиста и згубидан. Тако, у породичном сивилу, и у неамбициозно отаљаваној каријери, пролазе Зекове најбоље године, све док он, неком приликом, не открије живот на Сави и сав му се посвети. На реци, после много година, сретне ратног друга, пензионисаног капетана Мику Ђорђевић који га уведе у тај свет. Мика је, према гласинама, комуниста, због тога је, наводно, и пензионисан. Следи опис живота на савским обалама, сведен на низање портрета београдских маргиналаца и дошљака, са којима се Зеко зближи толико и тако да кући одлази само кад мора, а не мора готово никако. У осмој години Зекиног боравка на води, а то, каже приповедач, пада у 1938, у Београд се досељава породица његове свастике Марије. Она је удата за инжињера Дорошког, имају четворо деце и Зеко убрзо њихову кућу почне да сматра за свој једини прави дом. Гледа „своју“ децу како расту, мењају се и сазревају, и како постају „комунци“. У то већ избија и рат и приповедач сада прати Зеку како живи у окупираном и више пута бомбардованом Београду; најпре су то, априла 1941. учинили Немци, а потом и „савезници“ најжешће о Ускрсу 1944. У тим суморним и више него тешким годинама на површину излазе најбоље и најпостојаније особине Зекиног карактера: прибраност, одважност, пожртвованост. Зеко до краја прониче у психологију своје наопаке жене и свог промашеног сина и одједном се показује супериорним у односу на њихов кукавичлук и људску нискост. Страх и бојажљивост, које је годинама исказивао у односима са њима, однети су као руком. Зеко се за време трајања окупације у потпуности прибија уз Маријину породицу и полако почиње да ради за „покрет“, да фалсификује докумета, да преноси поруке и пошту. Маријин старији син одлази у партизане а старија кћи допадне логора на Бањици где јој се губи траг. Приближава се крај рата и једне ноћи Зеко са Маријиним млађим сином одлази негде на Топчидер да ухвати „везу“. Веза је очигледно проваљена, у потпуној тами одјекују пуцњи и Зеко се хитро уклања. Бежи према Сави, са намером да се склони негде у приобаљу јер одлично познаје тај крај, али се на самој речној обали оклизне, падне у воду и утопи се. Неколико дана после тога његова жена Маргита у „Новом времену“, тобоже трагајући за мужем, објави оглас, у којем између осталог пише да је Исидор Катанић „у душевној поремећности напустио стан“. Тако се заврши један неугледни а частан људски живот. „Зеко“ је приповест из оног дела Андрићевог прозног опуса писаног после Другог светског рата и у њој су, премда дискретни, донекле видни пишчеви трагови саображавања више доктринарним него поетичким захтевима нових друштвених околности.