Одломак

Аудијенција
       У јесен, кад се окишало и нагло захладило, Омерпаша је повукао војску у градове, а сам се вратио у Сарајево и пустио глас да се спрема да ту презими. У ствари, и то је била само једна од његових ратних варки. Његове трупе биле су и опремљене и увежбане за зимско ратовање, али он то није хтео да покаже. Познајући добро босанске устанике и њихов древни начин ратовања, он је рачунао са тим да ће им се војска и онако пред зиму прилично осути. Својим повлашћењем у Сарајево хтео је да остави утисак као да и он не може преко зиме да ратује, и да тако постигне да што већи број побуњеника напусти положај и оде кућама на зимовање. А кад се то деси, он ће искористити прве суве зимске дане да изненади и нападне тако распршене и малобројне устаничке снаге које су још на положајима. Искуство и теорија научили су га да највише изгледа на успех имају оне операције за које противник сматра да их нећеш моћи извести.
       Ово време од краја јесени до почетка зиме, сераскер је искористио да успостави везе са угледним људима од све три вере из целе земље. Неки су сами долазили, а неке је он позивао. Тих дана у Сарајеву смењивале су се депутације једна за другом. Свима је сераскер објашњавао своју намеру да у потпуности и без поговора спроведе у Босни и Херцеговини царске уредбе, и претњама и ласкањима, даривањима и уценама настојао да их све обавеже и уплаши, у сваком случају да их присили да му у том послу помогну.
     Почетком новембра месеца стигли су у Сарајево кнез Богдан Зимоњић са још четири главара из источне Херцеговине. Ова петорица била су пред четом која је разбила Алипашиног кавазбашу Пиводића на Зијевњу, пошто су прво одбили позив да му се придруже и крену против Омерпашине војске. Сад их је сераскер позвао да им захвали на лојалном држању и да им да упутства за даље управљање и одржавање мира и реда. Али Омерпаша је имао још један, много важнији разлог да лично види ове људе и разговара са њима. Он је знао да ће, у овом уништавању свих жаришта отпора и немира, после Босне врло вероватно доћи на ред Црна Гора, а да ће свакако њему бити поверен тај задатак. И он се у највећој тајности спремао на то. А за такав поход на Црну Гору њему је важно да на херцеговачко-црногорскиј граници влада мир и да ту има међу Србима неколико угледнијих људи на које би се бар донекле могло ослонити. Зато је рачунао да обећањима и даровима веже неког од ових кнезова (по могућности самог Зимоњића) за себе, да га испита о стању на граници и да види до које мере би могао убудуће рачунати са његовом помоћи.
     Омерпаша је најпре примио кнеза Богдана самог као главног и најугледнијег од њих, док су остали задржани доле у великој ађутантској соби. Под тешким и високим Зимоњићем шкрипале су и јецале дрвене степенице док су га изводили горе на спрат у велику собу за пријеме. Кад се нашао пред Омерпашом у тој светлој, застртој просторији, у којој је ведар новембарски дан улазио на све прозоре, кнез је мало застао, као планинац на пропланку и чистини, трепнуо очима и лако забацио главу, да би јасније видео око себе и боље се снашао. Омер га је пустио један тренутак тако, а онда му је срдачно и једноставно понудио да седне.
       -Овде, поред мене.
     (Кад би овако насамо говорио са утицајним људима из народа, Омер је подешавао нарочит тон и нарочиту боју гласа. Он је тај тон и тај глас вадио негде из дубоко затрпаних сећања на разговоре Личана и Босанаца које је слушао у детињству по сајмовима. Био је уверен да је, говорећи тако „рођачки“, неодољив и способан да гане и придобије сваког. Али, у том је био жртва самообмане и прецењивања самог себе, као што често бивају људи који, због изузетно великих успеха у животу имају сувише поверења у своју снагу и своју памет, а премало поштовања за туђу. Трудећи се да говори присно, непосредно и грубо народски, он је заборављао колико су га многе године и велики успон у Цариграду удаљили од народа, коме никад није ни био посве близак. Самоуверен и сигуран у себе, он није могао да осети како му испод извештаченог говора и понашања избија лажна нота коју може да примети и осети свак осим њега, и која има тачно обрнуто дејство. Тако се он, бар у овом случају, одавао управо оним чим је мислио да заведе и превари другог.)
       -Овде, поред мене!
     Поновио је Омер свој позив и, неочекивано, оберучке прихватио кнежеву десну руку. То је била бела и чудно неотпорн, али огромна, тешка као недопечен хлеб; а ипак се по нечем осећала успавана снага удараца како бије из те руке која је толика да обе пашине јаке али мршаве, лепо вајане, тамнопуте руке нису могле да је потпуно прекрију, и изгледале су на њој малене, суве, као огореле.
     Без видљива отпора, Зимоњић је још оклевао да седне; непомичан, лако је трептао очима, и најпосле проговорио. Његов глас, у коме је такође било оклевања, био је и бојом и висином тона блеђи и скромнији него што се од тог снажног тела и мушког лица могло очекивати.
     -Да бијасмо...позвали и моје друштво...да сви буду при овом разговору. Ако ти...није што противно?
     Он је у говору застајкивао малко, и то на оним местима где је отприлике требало да дође Омерово име или његове титуле које он због нечега није хтео или није могао да изговори.
     -Није ми противно, али мислим да је боље да прво разговарамо нас двојица, као двије главе, а послије могу и они доћи. Имам и ја своје друштво, па видиш да нисам никог позвао. Друштво посла не свиђа.
     Кнез пристаде не рекавши ништа.
     Говорећи мирно, у исто време и с висине и топло, Омер је захвалио кнезу што је са својим људима на Зијевну, разбио чету Алипашиног кавазбаше и што се тако показао као веран поданик, паметан главар и пријатељ мира и реда. О Алипаши Сточевићу говорио је као о човеку који је био и прошао а његове људе назвао је рђама и изелицама. Поменуо је султанске намере и планове: да се најпосле поведе у дело Хатишериф од 1839. године. То ће бити од користи по целу државу, а нарочито по хришћанске народе. Само, додао је узглед, кнез и његови људи треба да се чувају Црногораца, који су непромишљени, немирни и брзи на зло.
     Кнез се мало помаче на јефтиној аустроугарској фотељи превученој зеленим плишем, која се није видела испод њега.
     Омер је говорио затим о реду који милом или силом треба да се уведе у целој Турској, па и у Босни и Херцеговини, о војној сили којом располаже и којој се никакав одметник одупрети не може, о новом и бољем положају хришћана, о важној улози и великој одговорности коју људи као што је кнез Богдан сада имају у свом народу. Он је неколико пута севнуо очима, а шака десне руке стезала се полагано у песницу, и исто тако полагано опуштала. Зимоњић је ћутао. Гледајући у његово широко лице, танка и велика, чврсто стиснута уста и високо чело које је било у доњој половини преплануло, док му је горња половина, која је иначем под капом, била бела и глатака као у младића, Омер је говорио даље о кнежевој породици за коју се зна у Стамболу одавно. Помињао је његовог далеког претка кнеза Јована, који је двапут излазио пред султана, његовог оца попа Аћима, кога је народ волео и турске власти уважавале. И све се сводило на то да је он, кнез Богдан, позван да буде много више и боље од оног што је сада, један од стубова тога новог реда, стварни првак и једини главар свога народа.
       Зимоњић је седео без речи и покрета, само је једном лако прешао дланом преко очијум као да уклања невидљиву нит јесење свиле која је налетела на њега. Омера је изазивало то ћутање, облетао је око њега речима и наваљивао као на затворен град. После ласкања и слабо прикривених понуда дошле су претње. Глас му није више био дубок, дувански промукао, и није долазио из груди, него негде из главе, кроз нос, ружно истањен. Тим гласом говорио је живо о изузетном времену и свом задатку у Босни.
       Једном у сто година долази царски сераскер у Босну, једном или ниједном, али кад дође, онда може све и везати и дрешити, и одузети и додати, и високо попети и ниско спустити; кишу само не може пуштати ни заустављати, али друго све може. А једино будале то не знају и не виде, и једино се излапеле беговске главе поуздају у своје фермане и тапије, а не знају да је то давно прошло и да ти папири не вреде ни толико да се од њих наложи ватра насред Сарајева. То су неуки и слепи људи, који не разумеју садашњост и не виде шта се око њих дешава ни куд свет иде. Па ни прошлост не памте, иначе би знали шта значи кад сераскер стигне са царском војском. Не знају да такав човек све може, само једно не: не може се пред султаново лице вратити несвршена посла. Не знају, на своју несрећу, не знају, да такав човек нема ником да полаже рачун ни о броју скинутих глава ни о сумама утрошених дуката. А то би морали да знају. То треба да зна сваки који себи и својој породици и свима својима жели добро. И тешко оном ко то на време не види!
       Сераскер који је сада изгледао заморен и зловољан, постепено је мењао начин говора. Онај „рађачки“ тон бледео је све више. А у последњим реченицама јављао се чак неки стран изговор и нагласак.
       Зимоњић је ћутао. Само је неколико пута трепнуо очима, што је могло личити и на безначајан осмејак, и на уздржљиво одобравање и ни на шта.
       Најпосле, заћутао је и Омер. Али, ћутање му је било теже од разговора који није био лак. Обори очи земљи, али ту не може дуго да издржи, а чим их подигне, поглед му сусреће исти призор. Пред њим стоји џиновски гатачки кнез, доброћудан и учтив наизглед, а загонетан и уверљиво уздржљив, стоји и смешка се осмејком који не казује ништа, као што ни оскудне речи које изговара не казују стварно ништа одређено и не обавезују никог ни на шта. Уосталом, ко ће знати да ли је то осмејак или само дивљачка гримаса, да ли су то речи или задовољно рзање огромног здравог тела? И све то почиње помало да га љути. Већ од самог почетка, сам не зашто, био је према њему љубазнији и приснији него што је хтео и него што то овај сељачки кнез о свом положају и својој важности заслужује. Па, ево и сада, љути се али не показује своју љутњу. Напротив, као коцкар који зна да само новим и већим улогом и смелијом игром може изгубљено да поврати, он је сад појачавао своју љубазност. Нагло је мењао ток разговора. Питао је како су се тукли Алипашини људи, какво им је било наоружање, па одједном окрете на друго.
       -Ама, заиста не пушиш дуван?
       -Ето...нисам навикао. Тако.
       -Ах, ах! А ја пушим и ноћу.
       -Ја.
       То кнежево „јŕ“ више је неодређен звук него реч, а уколико је реч, не казује ништа, нити потврђује нити пориче оно што је речено, нити подстиче на даљи разговор. Омер одмах повиси глас лажно весело и срдачно, „рођачки“.
       -Али имаш право, имаш право! Зато си здрав. А служи те здравље, а? И, онако, мушка снага?
       Зимоњић је прешао преко питања као да му је постављено на непознатом језику. А разговор је кренуо опет другим правцем. Омер је питао какво је стање на граници са Црном Гором, који су главни људи са црногорске стране, и какви су. Одговор кратак, никакав. Граница је „ко граница“, а неких важнијих људи ту баш и нема. Бежећи од ћутања, Омер је за Турке око Гацка и по источној Херцеговини. Какви су сада? Има ли још силеџија? На то је кнез одговорио нешто мало живље, али опет неодређено. Има неколико таквих злих људи; могао би казати њихова имена и набројати недела, али боље да му у том помогне његово друштво.
       Видећи да са овим човеком нема разговора, бар не овако и не сада, Омерпаша је устао, дозвао послугу и наредио да доведу Зимоњићеве другове. Дошла су и поседала четворица првака. Људи кошчати и крупни, мањи и мање снажни од кнеза Богдана, али и јачи и виши од сераскера. Они су говорили, чак и непитани, и један другом упадали у реч. Омерпаша их је слушао као издалека, гледајући мимо њих. (Свуда где је умиривао буне, у Азији као и на Балкану, он је долазио у додир са рајом и њеним представницима и увек је тај додир изазивао у њему неко мучно сажаљење, помешано са јаком одвратношћу, које га је гонило да скрати разговор и прекине додир. А ови људи који говоре језиком његовог детињства још су тежи и непријатнији и изгледају му као нижи створови који су се за муку родили, живели и остарели, али се нису развијали ни право очима прогледали.) Слушао их је с напором. И само их је једном хладно и строго вратио на правац разговора. Зимоњић је ћутао. Све се завршило Омерпашином свечаном захвалом и похвалом и храбрењем да на том путу истрају. Он је устао, поустајали су и прваци, гледајући једнако у њега, као да очекују да им још нешто, главно каже. Сад су стајали поређани војнички, са капама у рукама, а Омер је пролазио поред њих. Последњи у реду, мршав старац накострешених бркова и истурене јабучице, са тешким сребрним токама на грудима, рекао је на пашине хвале, мало оштро:
       -Јесте, господине, све је онако како си рекао, али још увек су велике дације и свакојаки терети на нама.
       Омер, који је стајао управо пред њим, за главу нижи од њега, осмехнуо се и положио руку на његове велике токе.
       -Скинућу ја то са вас.
       Старац је нагло оборио поглед, као да хоће да види јесу ли токе још на њему, а Омер је повукао руку и, једнако се смејући, поновио да ће стати на пут сваком зулуму и укинути сва неправедна давања и намете. Препоручио им је да остану још који дан и да разгледају Сарајево. А за то време, сви су његови гости и у хану где су одсели могу да поручују шта год желе од јела и од пића. Не треба да се устручавају. Руковао се са свима, а кад је дошао ред на Зимоњића, рекао му је брзо и неочекивано:
       -Ти ћеш, војводо, остати данас код мене на ручку.
     Зимоњић је опет забацио главу и горњи део тела лако уназад, као човек који се измиче у жељи да боље види и да се разабере. Заустио је да каже нешто, показујући руком на своје друштво. Омер га је прекинуо. Ништа не треба да брине. За њих је спреман ручак у хану. И прваци су најпосле изишли, неспретно се окрећући и бацајући зачуђене и брижне погледе пут Зимоњића.
       Два човека, који су сада остали лице у лице сами, нису личили један на другог ни по чем, али по једном јесу: по мучном осећању ишчекивања и неизвесности.
       У својим мислима спорог и тврдог хода Зимоњић је процењивао изгледе и могућности овог наметнутог му састанка удвоје. Шта може да уради овај Омер са њим? Или ће и даље настојати да га ласкањем и мићењем веже за своју и турску ствар? Или ће га после ручка предати заптијама и задржати у затвору? Тога је бивало код ранијих везира. Или ће га отровати? Не, то неће. Нисам ја нека тако крупна и важна глава, а што је главно, сераскеру не би никако сада ишла у рачун моја смрт и нема никакве потребе ни да ме хапси и прогони,  а још мање да ме смакне. Тога се не треба бојати. Опасност овде, то је Омер сам. Злица и крвопија, без срца и образа, а паметан и вешт, и лукав као змија. Зна му порекло, зна и крваве трагове који су остајали за њим куд год је пролазио по Тусркој Царевини. А и да не зна, доста му је ово што овде већ два сата гледа и слуша. Кад видиш овако човека сувише сигурна у себе и у оно што каже, хитра и слатка на речи, који ти нуди што му не тражиш, одобрава што кажеш, а остаје при оном што је намислио, знај да је курва и бездушник, и клони га се колико можеш. То зна сигурно. И да је ово нешто крш и шума, он би то и учинио, али како да га се клониш кад останеш овако насамо са њим, по његовом влашћу, у његовој кући и на његовом проклетом хлебом?
     У забуни и ишчекивању био је, на свој начин, и Зимоњићев домаћин. Било је прилично јасно да ће овај крупни горштак остати при свом ћутању или при речима које не казују ништа више од ћутања, али са тим се Омерпаша није хтео ни могао помирити. Чудан лични пркос нагонио га је да ову ствар тера до краја. Јесте да му је стало да пронађе неког од првака на тој граници, кога би могао придобити и у потреби искористити, али то није много хитно ни тако важно да би због тога морао да се оволико удвара овој громади од човека. Он у овом тренутку и не мисли толико на то колико на своју чудну и нестрпљиву потребу да овог сељака смекша и савије бар мало ка себи, да га наведе на приснији, макар само и лични разговор.
     Оживео, опет свеж и насмејан као у почетку аудијенције, сераскер је издавао наређења за ручак. Нечујно су улазили и излазили момци. Двојица су била у црним полуевропским моделима са широким панталонама, које су се сужавале при дну као шалваре, и са неком врстом дугачких реденгота закопчаних безбројним низом дугмета све до под грло. Један је био у живописном турском костиму. Тај је био Црнац. Појављивали су се и нестајали нечујно, а и сераскерова наређења била су кратка и полугласна. Излазећи, ишли су врло вешто натрашке, и свему изгледали кнезу као пеливани о којима је слушао да постоји, али које никад није видео. Један од тих момака унео је пиће и мезе. Четири разне врсте ракије и коњака биле су у четири кристалне флаше повезане сплетом сребрне жице у један сервис.
       Опет је настао разговор око Зимоњићеве умерености.
       -Како, ни ракије не пијеш?
       -Ама, не може бити! Анасонлију да пробаш?
       Зимоњић је одбијао; ни речима ни покретом, али целом тежином свога насмејаног ћутања.
       -Добро, ниси томе вјешт, али ово је столачка лозовача, ово можеш.
       Споразумели су се за лозовачу. Тада је Зимоњић неким невероватно спорим и достојанственим празничним покретима прихватио напуњену чашицу, која је у његовој руци изгледала малена попут женског напрстка, принео је уснама и, отпивши врло мало, вратио на столић. Омер је мешао своју мирисну анасонлију која је у води остављала млечан траг.
       Опет је ушао један од оних момака у црном, са рукама савијеним на прсима као покојник, и тмулим гласом рекао нешто. Сераскер се дигао и повео свога госта на ручак. Прешли су само широки, полутамни ходник којим су као сенке клизили момци у црнини и прибијали се леђима уза зид да пропусте господу као да је тесно.
         Соба у коју су ушли била је много мања, европски намештене, са два прозора. На средини је био на европски начин застрт сто. Ручак се састојао од много разних јела, али није трајао дуго, јер је све брзо уношено и изношено. Јели су ћутке, Омер жустро и расејано, као да баца иза себе, а Зимоњић прибрано и полако. Крупни човек у тешком вуненом оделу, под својим сребрним токама, изменио се при јелу, постао лак и свечан, пун неке напрегнуте пажње и мачијег опреза. Обазриво је узимао сасвим ситне залогаје, полако их приносио устима и неприметно жвакао. Од прибора за јело служио се само кашиком. Често се брисао убрусом, а затим палцем леве руке, лаким покретом чистунца, пажљиво подизао бркове са усана.
         После компота у коме је Зимоњић само поквасио своју малу (у његовој руци невероватно малу) кашику, Омер се дигао ћутке, а гост је кренуо за њим. Прешли су на велики диван прекривен неким белим крзном. Ту је, кад је дошла кафа и Омер запалио чибук, поново отпочео разговор.
         Сераскер је опет постављао питања, час о приликама у Црној Гори, час о аграрним односима, администрацији или снабдевању у Херцеговини. И опет је Зимоњиоћ одговарао као и раније: на прва ћутањем и лаким одмахивањем („Јŕ, ко ће то знати?“), а на друга полаганим и подробним изношењем свих народних потреба и незгода.
         Омер га је посматрао искоса сјајним, као насмејаним очима, гледао га је нетремице и живо, као да су у овом сусрету питања већ постала споредна а поглед главно, и као да још никако не може све на њему добро да сагледа и оцени. А што га је више гледао, то се више чудио телесној грађи, оделу и држању свога госта.
       Младолик и набујао изгледао је овај четрдесетогодишњи кнез. Лице бело и чисто, само мало преплануло, необично широко без бора, али чудно састављено од многих изломљених површина и јаких исполина. Кад мирује, оно се затегне и разведри и постане глатко и безазлено као у здрава детета, али кад се без видљива повода, поједини делови тога лица стану да померају и крше, оно добија измучен, оштар, опасан и подмукао израз. Црна и тврда дуга коса и непомични, растресити бркови иза спуштених густих трепавица светлуца његов поглед, неодређено трепери између лаке збуњености и још неодређеног осмејка, и целом разговору даје израз неке љубазне нејасности. А јасно је само толико да то што продире кроз танке отворе између трепавица, као кроз пушкарнице, није његов прави поглед који се скрива иза спуштених очних капака и отуд, невђен, све види.
       На кнезу је стајаће гатачко одело од грубо ваљаног сукна, без финијег ткива и свилених гајтана; само је џемадан од црвене чоје, а његова ивица, која се види на грудима, порубљена је широким, позлаћеним ширитом. То одело даје му свечан и крут изглед кипа, нарочито уске сребрне токе на грудима и беле доколенице од ваљане вуне, на којима се, са стране, у густом низу, виде жуте металне копче, затегнуте као да ће попуцати од неке мучне снаге тих листова.
       И сав је тај човек у својој гломазности и крутости, природан и слободан, као да само такав може бити и као да на свету не постоје други људи са другим схватањима и другачијим оделом и држањем.
       (...)
       Омерпаша је тада жустро и пословно устао и, стојећи поред непомичног кнеза, наставио још јачим гласом да говори. Зимоњић је нашао опет свој осмејак и збуњено се померао у месту, очигледно не знајући да ли да устане и он. Али у том тренутку сераскер је опет сео, и то сасвим поред њег. Говорио му је готово на ухо.
       -Ти мени не верујеш.
       Зимоњић се измицао горњим делом тела и бранио од такве помисли, настојећи лаким покретом руку и изразом лица да разувери сераскера.
       -Не, не, ти не знаш с ким говориш. И зато ми не верујеш.
       Ту је опет устао. Споро и неодлучно дигао се и Зимоњић. Мала соба се стезала око њега и све се више пунила забуном и неприликом због неочекиваног и необичног обрта који узима овај разговор; као да је одједном избачена из склопа везировог Конака, и сваке турске и босанске стварности, у неки неслућен свет нових односа и могућности. А у том свету све је непредвиђено, несигурно, све подједнако могуће и подједнако опасно и варљиво. Поглед му се отимао пут прозора и видика који се тамо отварао.
       Напољу је под чистим небом све сјало од необично јаког поподневног сунца топле јесени: у даљини, на другој страни града беле куће и ретки стаклени прозори, а сасвим близу витка камена мунара и уз њу висок, танак и пожутео јаблан. Видело се како јак ветар повија вршак тога јаблана, откида с њега и далеко носи жуто лишће које понекад блесне на сунцу као златне парице просуте са висина.
       Сераскер је и даље премерао собу спорим корацима, као да их броји, у једном па у другом правцу. Зимоњић се полако померао у месту, настојећи да увек буде лицем окренут сераскеру. Био је заиста збуњен као мало кад у свом не лаком и немирном животу, и могао је да сабере сву снагу како не би изгубио испред очију ко је и шта је где се налази, због чега је ту и с ким говори.
       Тако су се мерила и носила та два човека од којих један, Омер, жели све што човек може постати и бити, и што га подиже у очима света, а други неће ништа до само да буде и остане оно што је.
       С времена на време Омер би поновио као увређено и разочарано, изазивачки:
       -Ти мени не верујеш и не примаш моју ријеч као истиниту.
       На то би му Зимоњић сваки пут учинио покрет руком као човек који се брани од такве помисли, али сераскер се није дао зауставити и настављао је све живље и узбуђеније:
       -Добро! Нека буде као да све оно што је овде речено нисмо никад говорили, ни помислили. Нека буде! Добро! Ништа ти не тражим и ништа те не питам. Али једно хоћу: да ми вјерујеш.
       И пре него што је кнез могао да нађе и изговори реч, сераскер се зауставио у ходу, и стојећи пред својим гостом, широким покретом положио обе руке на груди.
       -Слушај, Богдане, немој мислити да сам изнутра ово што изгледам споља.
       Зимоњић је његове речи чуо сада као пригушен далек глас, а од свега око себе видео је само две жуте руке раширених прста на тамној блузи генералске униформе.
       А онда је нестало и тога.
       (...)
       Све је то трајало колико траје трен ока, а кад се последњим напором ослободио тога падања, прибрао и осетио ноге под собом, сада опет на шареном ћилиму сераскерове собе, пред њим је стајао Омерпаша, још једнако са рукама на грудима, и гласно га (ваљда већ по други пут) питао:
       -Је ли вјера, Богдане?
       -Јесте...вјера-успео је најзад да одговори одсутно и механички, као узетим језиком.
       -Е онда, знај да пред тобом не стоји Омерпаша него Мићо Латас из Јање Горе. И кад не вјерујеш мојим ријечима, вјеруј овом...
       Омер је одвојио руке од груди, скинуо живо тешки фес са модром кићанком и бацио га театрално на бели диван, а затим је саставио три прста десне и - прекрстио се, без речим оборених очију, скромним, кратким и навиклим покретима.
       За четрдесет година свога живота Зимоњић је видео доста чуда и од Турака и од својих, а у породици која је главарска, наслушао се шта је све бивало и шта све може бити. Знао је добро да се од човека може човек свачем надати, и да може дочекати и видети и оно што је мислио да се никад видети не може, али ово је било исувише невероватно и неочекивано.
       (...)