Прича из круга аисторичних, поетизованих Андрићевих тема. Испричана је у првом лицу, поступцима дескрипције и реминисценције, први пут је објављена 1954. године. Главни лик је Марта Л, оперска певачица од четрдесет осам година. Прича почиње описом предела, камените плаже на морској обали. Потом се приповедач, из висине спушта до централног лика, жене која опружена на камену, изложена сунцу, у летњој врелини, размишља о себи. Просторна повлашћеност претвара се у симболичку повлашћеност, Марта Л. налази се у зениту свога живота, а после тога врхунца, слути више него што би желела да призна, незаустављиво обрушавање према старости. Зато се враћа, сећањем, у детињство и младост, и мислима оживљава тренутак просева сопствене сексуалности, у једној сцени са скудоумним Матијом који посматра игру њених ногу док седи на баштенском зиду родне куће. Неколико година касније она ће однети белу мужевљеву кошуљу да у њој сахране умрлог Матију. Затим је уследила успешна каријера, бракови и разводи, па зрела љубав. После свега, она затиче саму себе у часу самоспознаје, док лежи опружена на врелој стени и мисли на Матију, на свој живот, родитеље и, нарочито, на старост која долази ма колико јој се она опирала. Помисао на старост је ужасава и у потпуности испуњава; у ужареном летњем дану она не може да се ослободи претешког сазнања да су најбоље године прошле и још тежег суочавања са извесношћу краја, са тугом лепотице која ће ускоро постати старица. Све што чини, чини да би убегла од тог осећања, сву своју енергију троши бринући се о изгледу свога тела и своје одеће. И не налази спокој, осим у понеком тренутку, као тог летњег дана, док се рве са мишљу о смрти. Устаје са стене и скаче у море; отуда излажи чиста и свежа, обоготворена приповедачким оком, да се врати на своје место на камену, узвишена у свом вечном женству. Крај приче: „Осећа се лака а велика и моћна као свет, који се вечито мења и увек је исти, мирна и срећна у окриљу доброг тренутног затишја“.