„Панорама“ је Андрићева поетска, сижејно врло сложена а фабулативно сведена прича. Написана је у монолошком, самоисповедном првом лицу једнине, а први пут је објављена 1958. године. Почиње ретроспекцијом, приповедач се сећа свога сиротињског детињства у Сарајеву почетком XX века. Тада су у моди, која је већ полако застаревала, биле „панораме“. У „панорамама“, великим механичким калеидоскопима, нарочитом техником, која је за неук или наиван свет била чудо над чудима, приказиване су колорисане слике далеких предела. Приповедач се сећа изгледа „панораме“ и своје опседнутости њоме. Сваке недеље он је, као дечак, хитао у ту, за њега чудесну, „панораму“, која му је будила машту и разгревала чежњу за непознатим светом. Пажљиво, са готово фотографским памћењем, он речима дочарава и реконструише изглед „панораме“ и присећа се слика које је у њој видео. Знао је да у њој борави сатима, пошто је некако пронашао ситан али за њега велики новац да би платио улазницу. Седео је, препуштајући се призорима о којима у свом малом, скученом провинцијалном свету није ни могао сањати. И седео би тако довека, да га, после истека плаћеног времена не би, најзад, газда Аустријанац опоменуо да је време да уступи место другима. „Све што је дотле значило мој стварни живот, тонуло је у непостојање“, каже приповедач. Пуну годину он је у „панораму“ одлазио као у свето место. За минут или два, и за нешто тешко измољеног новца, дечак се лако и брзо, маштајући, пребацивао у недохватне градове света. Највише је волео Рио де Жанеиро, памтио је сваки детаљ и свако лице ухваћено на сликама тога града. Виђене слике чиниле су да дечак стане гледати на стварност у којој је живео потпуно другим очима. „Панорама“ му је помагала да људе који су га окруживали, рецимо најбољег друга Лазара или рођака Благоја, види на друкчији, дубљи и зрелији начин. А када је „панорама“ као неисплатива заувек отишла из Сарајева, дечаку је остала трајна потреба да машта. Уз стварни свет, у њему се развио и онај други, неспутан, сав од слободних асоцијација и детаља. Бића које је гледао у „панорами“ за њега су постала стварна и он их је у мислима пратио као своје познате и најприсније пријатеље. Он их носи са собом и прати њихов раст, док се и сâм мења, из дечаштва у младост, из младости у зрело доба, када постаје инжењер. Тај инжењер који је касније видео света, прича своју причу, и стално се у сећању враћа на дечачке дане, на „панораму“ која је одредила његову каснију мисао. Паралелно са тим следи и животну причу једне девојке из Рио де Жанеира, чију слику памти из „панораме“. Замишља како је прати и како чита њен дневник. Девојка се зове Маргарита и има занимњив љубавни случај. Изневерила је младалачку љубав и удала се за другог човека. Свог несуђеног драгог срешће годинама касније, на путовању по Европи и гледаће га измењеним очима. Јављају се и други ликови, и њихови потомци. И јављају се и нови предели, Цејлон и Лисабон, све у сећању на слике из „панораме“. Главни јунак, приповедач, носи их у себи као нешто трајно, нешто што га одређује. Он је дужник своје дечачке страсти која га носи и на посебан начин му осмишљава и продубљује живот. „Панорама“ је поетска прича која стоји као противтежа Андрићевим епским приповестима.