„Бифе Титаник“ је приповетка из јеврејског круга Андрићевих тема, по општој оцени критике доминантна прича тогa круга (први пут објављена 1950. године). Написана је у трећем приповедном лицу, смењивањем дескриптивних и коментаторских пасажа. Приказује време јеврејског страдања у Босни (Сарајево, Бањалука) на самом почетку Другог светског рата. Главни лик у првом делу приче је Менто Папо, ситни и неугледни сарајевски Јеврејин, власник бифеа „Титаник“. Истицањем несклада између имена бифеа и његовог стварног изгледа (последње свратиште сиротиње и социјалних маргиналаца, место за илегалну коцку) приповедач наглашава гротескност представљеног света. Менто Папо живи од данас до сутра, у неподношљивој вези са невенчаном женом Агатом, полусељанком католичке вере. Одмах по избијању ратног метежа Агата нестаје, а бифе „Титаник“ пропада. Тренутак је да нам приповедач представи другог главног јунака, Стјепана Ковића, бањалучког пробисвета, који слично Менту Папи увек опсесивно тежи томе да буде неко други. „Откако зна за себе он је патио од болесне сујете, од неодољиве жеље да буде оно што није. Бити ма шта само бити друго, или бар изгледати друго“. Тако објективни приповедач у аналитичкој секвенци описује Стјепана Ковића, човека нејасног порекла и без стварне психолошке и социјалне физиономије. Када избије рат, Стјепан Ковић постаје усташа, али и у том друштву убрзо бива скрајнут и презрен. По сили нечије одлуке, а да не би штетио угледу усташа у Бањалуци, убрзо добија премештај у Сарајево. Но, ни ту не бива прихваћен. Једва некако избори се за право да учествује у погромима и да добије „свог Жидова“. У трећем делу приче приповедач сучељава Мента Папу и Стјепана Ковића: по мизерну жртву дошао је још мизернији џелат. У опустелом бифеу, у одмаклој ноћи, Ковић спроводи „истрагу“, мада не зна ни шта пита, нити питани зна шта треба да одговори. Ковић је дошао у пљачку, али бедни Папо нема чиме да смири његов бес, који је бес промашености егзистенције. Мучни сусрет две страћене, нереализоване људске судбине, од којих је једној, хиром злих времена, припала улога потлаченог, а другом, такође без икаквог смисленог разлога, улога тлачитеља, разрешиће се убиством. Гротескност приче досеже кулминацију у завршној секвенеци: „Стјепан засу мецима као грмљавином и муњама угао собе у коме је Менто неприродно и фантастично махао рукама, скакао и поигравао као да протрчава између муња и прескаче преко њих“.