„Знакови“ су Андрићева прича из савременог живота, написана у смени трећег и првог приповедног лица, а први пут објављена 1951. године. Почиње релативно брзим уводом, који води до средишњег тока приповедања. Објективни приповедач описује тугу паланачких хотела. Једне вечери у једном таквом хотелу, срео је извесног професора В. који му је испричао једну причу. Објективни приповедач је психолог, објављује радове у Психолошкој ревији, професор В. га препозна, приђе му и тако отпочне разговор који ће онога тренутка када се у њему дотакну жена претворити у дуги, загрцнути монолог. Професор В. прича, не без знакова скретања од нормале, о неспоразуму који је доживео са једном женом. Професор В. себе види као честитог, одмереног и увек пристојног човека, што се нарочито потврђује у његовом односу према женама, тачније, у непостојању таквих односа. Тако буде дуги низ година које пролазе у потпуном уздржавању. Професор В. улази у зрело доба. Добивши премештај у Београд он једног дана сусретне на улици неку згодну жену. Она испусти пакетић и професору се, пошто се љубазно сагнуо да јој дода тај пакетић а она му узвратила захвалним погледом, учини да је по среди неки знак. То потврди и у разговору са колегом. У питању је, заиста изгледа, неки тајни, женски знак. У дугој недоумици да ли да крене у потрагу за том женом, он једног дана, пролазећи крај позоришта, виде на паноу њене слике и прочита њено име. Била је то примадона Катарина Маранска. Одлази на представу и чини му се да у препуној сали примадона, настављајући да му даје знакове, гледа само њега. Провери у разговору са колегом да ли је заиста тако, и пошто овај потврди да друкчије не може бити и при том му честита, професор В. одлучи да на свој рођендан пошаље Катарини букет ружа. Те вечери певала је Тоску. Уз руже пошаље и писмо у којем опише цело ток љубавног случаја, од првог сусрета на улици... И збиља, Катарина се у првом чину Тоске појави са његовим букетом. Сутрадан, пошто је то био недвосмислен знак, он вратару опере преда ново писмо, али не доби никакав одговор. Колега га упозори на женску ћудљивост. Два дана доцније професор В. у поштанском сандучету нађе програм неке свечаности у којем је Катаринино име било подвучено црвеном бојом, што протумачи као нов знак. Пронађе, пошто подмити вратара, примадонин број, али ни после неколико позива није успео да са њом разговара. Опет се посаветовао са колегом који му рече да га примадона воли али да вероватно има неких препрека тој љубави. Професор В. пати, данима. Не може да пронађе решење. Коначно одлучи. Оде на стан примадони, адресу је добио на сличан начин као и број телефона, и позвони. Отвори му нека постарија жена, по гласу је претпоставио да је то она иста која је на телефону говорила да примадона није код куће. Некако га пусти унутра када рече да је из позоришта. Али, ни тада није видео своју љубав, јер га жена, пошто виде о чему је реч, љутито испрати, уз пратњу настојника. Сутрадан пре подне позове га директор школе, да га опомене зато што узнемирава Катарину, све се већ било рашчуло. Ниједно објашњење није помогло, ни професоров бес, ни настојање да директору објасни ко је коме давао знакове. У љутњи, професор се упути до Катарине. Упада у стан где се Катарина, напола одевена и рашчупана, уз вриску, закључава у купатило. Појављује се настојник са полицијом. Професор В. одбија да откључа стан у којем се затворио. Попусти тек када пристигну и ватрогасци. Из полиције је упућен у болницу, где је задржан на посматрању, а по отпуштању је пензионисан. Никада, прича он објективном приповедачу, није разумео зашто му је Катарина давала онолике знакове. Нико то не разуме. А он те знакове види, где год да се појави. Ето, види их и у том провинцијском хотелу у којем се сусрео са приповедачем, али не сме то да открије. „Знакови“ није само прича која настаје на матрици комедије забуне, него је психолошка студија главног лика, професора В, непрекидно опседнутог знаковима.