СТОКХОЛМСКА СТАЗА ИВЕ АНДРИЋА
Биљана Ђорђевић Мироња

 

Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности.

Из Говора Иве Андрића у Стокхолму приликом пимања Нобелове награде

    
Бурни лет у нордијске крајеве

Петог децембра 1961. године, Београд је испратио добитника Нобелове награде и његову жену у Стокхолм. “Време је било дивно, са мало магле која је бојила цео пејзаж руменом бојом”, забележила је у свом дневнику Милица Бабић. Међутим, са одмицањем ка северу облаци су се згушњавали, “ветар је носио авион, горе доле, као брод на великој бури”. Андрић је од свих путника најбоље подносио турбулентни лет, али га је при слетању изненадио ветар, па су новинари у Копенхагену фотографисали писца како трчи за својим шеширом. Еквивалентно са снажењем ветра од југа ка северу, јачала је и слављеничка атмосфера око Андрићевих од Београда до Стокхолма. Иако је писац несумњиво желео да се она што пре стиша, како би се вратио свом уобичајеном дану, јер је за њега “радни дан највећи празник”, добитника знаменитог признања чекало је још веће свечарско расположење.

Андрићева агенда       

Стигавши пре осталих добитника, лауреат у области књижевности, доживео је највећи публицитет. У просторијама Краљевске чекаонице Стохолмског аеродрома, наизменично је, на српском, немачком и француском, одговарао на питања многобројних новинара који су били пријатно затечени скрупулозним пишчевим познавањем савремене шведске књижевности. Андрић се затим уписао у књигу почасних гостију Аеродрома, потом упутио на свечани ручак који му је приредио Андер Естерлинг, секретар Шведске краљевске академије, и поподневну посету председнику Нобелове фондације, Арнеу Тиселиусу.
       Током петнаестодневног боравка у земљи на северу, Андрић је посетио многе установе, међу којима и Националну и Модерну галерију и присуствовао великом броју сусрета, разговора и свечаности од којих је најважнија церемонија уручења награде.
       Осми децембар у пишчевој агенди био је резервисан за пријем код реномираног шведског издавача Бонијерса који је Андрића увео у скандинавску књижевност. Писац хроника нашао се окружен представницима књижевне елите, сусревши се са шведским академиком и потоњим добитником медаље са ликом славног проналазача, Ејвином Јонсоном за кога је лауреат из Југославије изјавио да му је један од омиљених писаца. Гун Бергман, преводилац Андрићевих дела на језик Ибзена и Стриндберга, изјавила је да би могла цео живот поклонити читању и превођењу дела Иве Андрића. Иако никада сасвим свикнут на комплименте чини се као да су лепе речи откопчале прво дугме увек утегнуте круте крагне српског писца и изнудили један књижевни савет према којем писац мора бити свој у изразу, индивидуалан, и снажног гласа: „Као стара босанска пушка која изненада опали, погоди, убије...“
       Андрићу су дипломатски резон те урођена и однегована одмереност, налагали да се благовремено обавести о детаљима протокола церемоније. Стога је југословенском амбасадору у Шведској упутио писмо с молбом да га обавести о програму и церемонијалу, чији би број и обим требало да буду што мањи, уз опаску: „Смокинг имам. Фрак ћу поручити овде у Београду (...) Да ли је неопходно оно што се зове жакет или је довољно имати тамно одело?”
       О протоколу Андрић пита и Гун Бергман: „Какву хаљину или хаљине треба [да] има моја жена? Колики је обично тај говор који треба да ја одржим? (Што краће, то боље!)“ Преводилац настоји да што више помогне „своме” аутору: „Тај говор је заправо предавање и Ви можете за тему одабарати оно што Вас занима. Можете говорити на немачком, француском, енглеском, по Вашој жељи. Овде се најбоље разуме енглески”. У вези са етикецијом, Гун Бергман је додала: „Свечаност уручивања Нобелове награде је величанствена, гала, и неопходно је да Ваша жена носи дугачку хаљину, веома елегантну. За вечеру код краља мислим да треба обући другу елегантну, дугачку хаљину. Њој је такође неопходно да има неколико вечерњих хаљина обичне дужине а поред тога и хаљине за пријеме итд.“
       
    
“Андрић носи у себи много нежности за људе...”

Десетог децембра лауреат из Југославије, о свему добро обавештен, ступио је на раскошну сцену, нашавши се пред седамсто званица псеудобарокног Концерт-хола који је већ био и новогодишње украшен. У том полубајковитом амбијенту (југословенским гледаоцима цео призор је сасвим сигурно изгледао нестварно) тачно у 16.30, фанфаре су означиле долазак шведског суверена Густава Адолфа VI, краљице Луизе и чланова краљевске куће, који су се сместили у фотеље испред првог реда резервисаног за председника и чланове шведске владе. Одмах за краљевским паром и свитом, ушли су добитници за физику, хемију, медицину и књижевност – Хофштатер, Месбауер, Калвин, фон Бекеши и Андрић, које су с леве стране пратили шведски академици и чланови Нобеловог комитета. За њима су ушли ранији добитници и стари доајени науке и представници књижевне елите.

        Стотине блицева севало је, а салом су се пронеле салве аплауза. Те године председник Нобелове фондације није се либио да критикује свет који је у непрекидној трци у наоружавању, у којем једни живе у изобиљу док су други у сталном егзистенцијалном балансирању. Изразио је забринутост што се научни проналасци користе за конструисање оружја за масовно уништење и због тога што има људи који верују да се само силом могу разрешити светски сукоби.

       Угледном скупу, др Естерлинг овако је представио добитника за књижевност:
       „Андрић носи у себи много нежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла. Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива. Он отвара једну досад непознату страницу светске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена”.
       Андрић је потом примио повељу израђену за ту прилику, на којој су златотиском исписани подаци о лауреату и саставу Нобеловог комитета који је донео одлуку, као и сâм текст одлуке са образложењем, на шведском језику. Диплома је сачињена од пергамента кашираног на дасци пресвученој плавом кожом и састоји се из два дела. Писцу је уручена и златна медаља са Нобеловим ликом на аверсу, барељефом младића који под ловором записује певање муза на реверсу, на којем је и стих из шестог певања Вергилијеве Енеиде: „Како је слатко видети људски живот оплемењен проналасцима” као и Андрићево име. Лауреат је добио и новчани чек Скандинавске банке на 250.000 шведских круна (ту своту је  уступио за унапређење библиотекарства у БиХ).

Банкет уз звуке из “мале земље међу световима”
       
Уследио је гламурозни банкет у Златној сали Градске куће, праћен и звуцима севдалинке из Андрићеве родне Босне „Кад ја пођох на Бембашу”, док је хор мадригалиста Стокхолмског универзитета на српском отпевао композицију Јосипа Славенског „Ој, јесенске дуге ноћи”. Музиком видно дирнут, нобеловцима се на француском језику први обратио Иво Андрић, започевши свој говор метафором о својој домовини као „малој земљи међу световима”, о њеној „бурној и тешкој прошлости”, њеним „великим жртвама” и, упркос томе, настојањима да на плану књижевности и културе надомести све оно што јој је историја ускратила дајући тиме свој прилог светској баштини.

       Наоружавши се Монтескијеовим, Камијевим и Гетеовим мислима према којима „писци нису добре судије својих дела” и да је „уметниково (...) да ствара а не да говори”, Андрић је најпре осудио све непозване радозналце и насртљиве уљезе у уметникове радионице упитавши се „зар [то] не изгледа помало као неправда (...) да се од оног који је створио неко уметничко дело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже нешто и о себи и о том делу и зар није говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца”.  
     А онда је “Толстој са Балкана” проговорио о ономе о чему највише зна -  о причи и причању, и то о причању од древног патријархалног па до оног модерних приповедача; о непресушној потреби за причом коју, „у милион варијаната, причају људи људима“; о причи која треба да „продужи илузију живота и трајања и да помогне човеку да се нађе и снађе“; о причању приповедача који говори у име свих који нису успели да причају и испричају своју причу, и ономе које приповедач „прича самом себи” да би одагнао страх, као и причању које објашњава све наше недоумице и неразумевања, неучињено и погрешно урађено; о усменим и писаним причањима у којима је „садржана права историја човечанства; о танкој линији између прошлости и садашњости” и приповедачевој лакоћи да прелази векове као и муци да спозна када је у којем; и коначно о томе да је најтеже и најмукотрпније од свега „бити човек”.
       Након свечане вечере, фанфарама је означен почетак плеса – хаљине су зашуштале и двораном су запловили парови ношени звуцима валцера. Међутим, после класичних нота и строге етикеције под палицом дворског мајор домуса, као једини али недвосмислен знак да је двадесети век, присутни студенти заиграли су рокенрол, а славље се протегло до зоре.

Из стокхолмског дневника Милице Бабић –
Пријем код краљице и краља
   
О свечаном вечерњем пријему код краља, који се традиционално организује 11. децембра, Андрићева супруга је у свом дневнику оставила жив, детаљан и динамичан запис, направљен оком сликара:
„Вечера у двору у 6.45 куцају на врата новинари и фотографи, желе да нас сниме како се облачимо за двор – Мандарин их моли да нас сачекају у холу – тамо су нас и снимили – а америчке добитнике су успели да сниме по собама.
Стижемо у двор у 7.30, свечане степенице застрте кокосовим тепихом, црвено до првог спрата – ту су гардеробе – прва за мушкарце друга за даме.
   Одатле плави тепих до великог салона ту нас дочекују дворске даме у униформама и великодостојници са ордењем и фраковима. Сви лакеји црно и сребро. Нобеловце су постројили до врата у дубини и објаснили нам ко ће с ким да уђе у галерију на вечеру. На врата до којих стојимо улазе краљ и краљица, принчеви и принцезе (...) рукују се са свима редом (нобеловци, министри, академици). Затим сваки по претходном списку долази по своју даму, по мене стари принц краљев брат. Мандарин води принцезу Дезире (...) На столу жардињере, свећњаци и остало т.зв. мексиканско сребро (...)
      За вечером разговор о Нобел-награди.
       После вечере у истом реду идемо у салон, служи се кафа – краљевска породица са сваким по мало поразговара, једноставно и срдачно (...) Принцеза мајка ми каже да ме њена пријатељица видела у Старом граду. Ја сам заиста разгледала стари град али нисам мислила да неко мене гледа.“

Андрић и Луција, краљица светлости
    
Андрић је два дана касније учествовао на традиционалној свечаности Дан Луција, у Градској кући у Стокхолму, где је крунисао најлепшу девојку, „краљицу светлости”, упаливши свеће на круни седамнаестогодишње Гун Ватстет. Тај писац сериозног лица, у званични говор тихо је уткао и савет како да се девојка ослободи вреле капљице воска која јој је том приликом пала на образ. Поновни сусрет са Луцијом збио се 1963. у хотелу Бока у Херцег-Новом уз Андрићеве речи: “Пре две године имао сам част да упознам Шведску и да крунишем моју Луцију... Моја Луција није више Луција, али мени је драго што се традиција наставља...”
 

Писац је 16. Децембра, као припадник велике породице добитника Нобеловог знамења, непланирано отворио изложбу посвећену великом индијском песнику, добитнику  награде 1913. године, Рабиндранату Тагори.
       Прибирајући утиске на крају своје стокхолмске стазе, Андрић  је изјавио да му је најдражи био сусрет са студентима и професорима Словенског института на једном од најстаријих европских универзитета у Упсали. Без рефлектора и камера,  Андрић  је одржао предавање о језику и стилу, о тајнама заната писца, о својој књижевној инспирацији, судбини писца и дела. Тада је говорио и о Травничкој хроници, изворима и генези, историји и идеји, инспирацији и готово инжењерској техници за савладавања грађе. Говорник  је потом одрецитовао Стриндбергову песму „Певачи”, коју је као младић превео са немачог на српски језик. Андрић, као доказани библиофил, није пропустио да види и неке од драгоцености библиотеке Каролиншког универзитета у шетњи кроз одаје тога књижевнога храма.
       Међутим, иза кулиса традиционалних церемонијала и дворских церемонија  – у смирај дугог радног стокхолмског дана – Андрић је највеће признање доживео на улицама тога града, у чијим је књижарама било истакнуто да заинтересовани могу да купе само по једну Андрићеву књигу. Швеђани су били задовољни  што су најзад добили нобеловца кога могу да читају, да сусретну у књижари и од њега, без много буке, добију аутограм; да га окрзну по рамену и захвале му за Дрину; да му пошаљу писмо са алузијом на његово дело, као што је то учинио власник хотела где су Андрићеви одсели, изражавајући наду да се добитник осећа пријатно „у његовом каравансерају”.
       На крају стокхолмске стазе писац је, без уштирканог пластрона и тамног одела, посетио и студентски дом. Мада несклон давању савета младима, ипак је пожелео да укаже на оно што свет чини бољим и лепшим: „...будућим лекарма, инжењерима, авијатичарима ја бих саветовао да оставе мало места у својој души за уметност. Јер, уметност чини, како је рекао славни руски романсијер Тургењев, да лакше подносимо зло, а да још лепше доживимо добро. Поезија, лепа слика, уметност сва – никада вас неће преварити. То је мој савет, а ви са њим чините оно што чините са свим саветима.”
 
Носилац стоичке поруке народа са Балкана
       
Увек будне очи аналитичара и церемонијал-мајстора, новинара жељних сензација и жедних испада, приметиле су да су, током уручења награде писцу из Југославије, начињена два пропуста: др Естерлинг није прочитао део образложења на српском језику (тим чином лауреату се указивала нарочита част), док се др Андрић није наклонио када се после церемоније упутио ка својој фотељи. (Слободни смо да укажемо да се на снимку са доделе награде јасно види пишчев брз и кратак наклон главом, и претпоставимо да томе лицу као у камену клесаном, са траговима бдења над хиљадама широм света познатих реченица, национална и идејна вертикала, као и урођени индивидуализам, нису дозволили да се пред племићким званицама сагне упадљивије од тога.)
       Велики стваралац у свему је поштовао протокол и обичаје Шведске, осим у следећој појединости. Једном приликом, током другог боравка у тој земљи, 1963. године, својој жени донео је букет пољског цвећа. Госпођа Андрић, која је ишчитала многе туристичке бедекере о земљи-домаћину, упозорила је свога мужа да је у Шведској забрањено брање цвећа. Приликом повратка из следеће шетње, поштујући прописе и обичаје али исказујући непорециву упорност и истрајност у изражавању нежности и супружничке пажње, Андрић је својој жени донео три каменчића.      На крају своје стокхолмске стазе „мајстор приповедачке уметности”, носећи у своју земљу најважније одличје светске културе, понео је и одјек Естерлингове беседе којом су свету представљени разлози због којих је награду добио. Одликован је јер је као историчар и филозоф поставио питање о силама и снагама које обликују један народ и једну нацију усред тешких несугласица и бесних трвења; јер је обухватио те разлике својом стеченом мирноћом; јер их је посматрао у светлу разумевања и хуманости и јер је његовим делима свету пренета стоичка порука народа с Балкана.

Нобелова награда - плакета

Нобелова награда - медаља

Говор Иве Андрића приликом доделе Нобелове награде.

О причи и причању
     У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале земље одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним размерама, значи високо признање. Нека ми је допуштено да, примајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте изволели наградити.
     Моја домовина је заиста „мала земља међу световима“, како је рако један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим.
     Нешто тежи и сложенији је други део мог задатка: да кажем неколико речи у вези са приповедачким делом писца коме сте указали част својом наградом.
     Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа помало као неправда да се од оног који је створио неко уметничко дело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже нешто и о себи и о том делу? Има нас који смо више склони да на творце уметничких дела гледамо било као на неме, одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо мишљења да је говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да „писци нису добре судије својих дела“. Са дивљењем и разумевањем сам некад прочитао Гетеово правило: „Уметниково је да ствара а не да говори!“ Као што сам много година доцније са узбуђењем наишао на исту мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија.
     Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим, као што је по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи и причању уопште. На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича смо себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми , у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнамо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.
     Кад је реч о приповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака и романа не би сложили са тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост, у оно што сматрамо прошлошћу, да са лакоћом као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човек, рођен без свог знање и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.
     Тако, и с оне стране црте која произвољно дели прошлост од садашњости писац сусреће ту исту човекову судбину коју он мора уочити и што боље разумети, поистоветити се са њом, и својим дахом и својом крвљу је грејати, док не постане живо ткање приче коју он жели да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једноставније, и што убедљивије.
     Како да се то постигне, којим начином и којим путевима? Једни то постижу слободним и неограниченим размахом маште други дугим и пажљивим проучавањерм историјских података и друштвених појава, једни понирањем у суштину и смисао минулих епоха,  а други са каприциозном и веселом лакоћом као онај плодни француски романсијер који је говорио: „Шта је историја? Клин о који ја вешам своје романе.“ Укратко сто начина и путева може постојати којима писац долази до свога дела, али једино што је важно и пресудно, то је дело само.
     Писац историјских романа могао би на своје дело да стави као натпис и као једино објашњење свега, и то свима и једном заувек, древне речи: „Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui.“ (Размишљао сам о древним данима и сећао се година вечности.)
     Па и без икаквог натписа, његово дело као такво говори то исто.
     Али, на крају крајева, све су то пистања технике, методе, обичаја. Све је то мање или више занимљива игра духа поводом једног дела и око њега. Није уопште толико важно да ли један приповедач описује садашњост или прошлост, или се смело залеће у будућност; оно што је при том главно, то је дух којим је надахнута његова прича, она основна порука коју људима казује његово дело. А о томе, наравно, нема и не може бити прописа ни правила. Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно. И то је оно што сам сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком пригодном разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као што сам и почео: са изразом дубоке и искрене захвалности.