Уређивачки одбор
(изабран 15. септембра 2016. године).
академик Миро Вуксановић, председник
проф. др Радивоје Микић, потпредседник (до маја 2018)
проф. др Зорица Несторовић, руководилац пројекта и уредник издања
др Жанета Ђукић Перишић, члан и управница Задужбине (до 9. јуна 2021)
др Маја Радонић, члан и управница Задужбине (од 10. јуна 2021)
Биљана Ђорђевић Мироња, секретар (до септембра 2018)
ПРВО КОЛО (Задужбина Иве Андрића, Београд, 2017)
Књига 1 - Иво Андрић, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд, 1924 – приредио Милан Алексић;
Књига 2 - Иво Андрић, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд, 1931 – приредила Зорица Несторовић;
Књига 3 - Иво Андрић, Приповетке II, Српска књижевна задруга, Београд, 1936 – приредила Драгана Грбић;
Књига 4 - Иво Андрић, Нове приповетке, Култура, Београд, 1948 – приредила Марија Благојевић;
Књига 5 - Иво Андрић, Лица, Младост, Загреб, 1960 – приредила Слађана Јаћимовић.
ДРУГО КОЛО (Задужбина Иве Андрића, Београд, 2018)
Књига 6 – Иво Андрић, Приповетке (1914–1941) – приредио Милан Алексић;
Књига 7 – Иво Андрић, Приповетке (1946–1948) – приредила Зорица Несторовић;
Књига 8 – Иво Андрић, Приповетке (1949–1960) I – приредио Милан Потребић;
Књига 9 – Иво Андрић, Приповетке (1949–1960) II – приредиле Ливија Екмечић, Марија Благојевић и Зорица Несторовић;
Књига 10 – Иво Андрић, Приповетке (1961–1975) – приредила Милица Ћуковић.
ТРЕЋЕ КОЛО (Задужбина Иве Андрића, Београд, 2019)
Књига 11 – Иво Андрић, Кућа на осами I – приредила Марија Благојевић;
Књига 12 – Иво Андрић, Кућа на осами II – приредила Марија Благојевић;
Књига 13 – Иво Андрић, Ex Ponto – приредила Јана Алексић;
Књига 14 – Иво Андрић, Немири – приредио Милан Алексић;
Књига 15 – Иво Андрић, Лирика – приредио Милан Потребић.
ЧЕТВРТО КОЛО – РОМАНИ (Задужбина Иве Андрића, Београд)
Иво Андрић, На Дрини ћуприја (излази 2024) – приређивачи Милан Алексић, Марија Благојевић;
Иво Андрић, Травничка хроника (излази 2024) – приређивач Зорица Несторовић;
Књига 18 – Иво Андрић, Госпођица – приредио Милан Потребић (2020);
Књига 19 – Иво Андрић, Проклета авлија – приредио Милан Алексић (2021);
Иво Андрић, Омерпаша Латас (излази после 2024).
ПЕТО КОЛО – ЕСЕЈИ (Задужбина Иве Андрића, Београд)
Књига 21 – Иво Андрић, Есеји (1914–1921) – приредили Јана Алексић, Милан Потребић (2022);
Књига 22 – Иво Андрић, Есеји (1922–1940) – приредили Јана Алексић, Милан Потребић; Зорица Несторовић (2022);
Књига 23 – Иво Андрић, Есеји (1945–1951) – приређивачи Зорица Несторовић, Јана Алексић, Милан Потребић (2023);
Књига 24 – Иво Андрић, Есеји (1952–1966) – приређивачи Јана Алексић, Милан Потребић, Зорица Несторовић (2023);
Иво Андрић, Знакови поред пута (излази после 2024).
Наталија Петровић
Напомена: Редослед књига у колу успостављен је хронолошки према години првог штампаног издања дела у целини. Књига може имати више томова у зависности од грађе критичког издања.
Хронологија рада на Критичком издању дела Иве Андрића може се погледати путем линка КРИТИЧКО ИЗДАЊЕ ДЕЛА ИВЕ АНДРИЋА 2016–2024
НАЧЕЛА ЗА КРИТИЧКО ИЗДАЊЕ ДЕЛА ИВЕ АНДРИЋА[1]
Проф. др Зорица Несторовић
Уводне напомене
Рад на критичком издању дела Иве Андрића је на самом свом почетку имао неколико тачака ослонца. Међу њима посебно место припада резултатима научних делатности Задужбине Иве Андрића које је она реализовала у сарадњи са нашим најважнијим научним институцијама као што су Српска академија наука и уметности и Библиотека Матице српске. Изузетна уређеност грађе и библиографије дела једног писца чији се опус издаје као критичко издање, од непроцењиве је важности за научне истраживаче, а посебно за приређиваче критичког издања. Приређивачи критичког издања дела Иве Андрића тако имају на располагању издања као што су (1) Олга Мучалица, Анђелија Драгојловић, Иво Андрић. (1892–1975). Лични фонд. Каталог, Задужбина Иве Андрића, Београд, 1988; (2) Библиографија Иве Андрића (1911–2011), Задужбина Иве Андрића, Српска академија наука и уметности, Библиотека Матице српске, Београд – Нови Сад, 2011. коју су урадили Љиљана Клевернић, Ката Мирић, Меланија Блашковић, Весна Укропина, Даниела Кермеци, Слађана Субашић, Марија Ваш, (3) Радован Вучковић, Жанета Ђукић Перишић, Биљана Ђорђевић Мироња, „Критичко издање целокупних дела Иве Андрића. Елаборат”, Свеске Задужбине Иве Андрића, година XXXIV, свеска 32, стр. 21–74 и (4) Иво Андрић, Сабрана дела у 20 књига, Штампар Макарије, Нова књига, Београд–Подгорица, 2011. Од посебне важности је критички приређена грађа из опуса Иве Андрића објављивана у „Свескама Задужбине Иве Андрића”. Важан и неизоставан аспект приређивања критичког издања дела Иве Андрића представља рад у архивама институција које брижљиво чувају богату и разноврсну заоставштину Иве Андрића, као и грађу која је везана за његов живот и рад. Ту пре свега мислимо на Задужбину Иве Андрића, Архив Српске академије наука и уметности и Спомен-музеј Иве Андрића (који је саставни део Музеја града Београда). Све наведене тачке ослонца, као и постојећа бројна научна литература о Андрићевом животу и делу, од велике су важности за рад на критичком издању његових дела.
У првој фази рада на критичком издању дела Иве Андрића критички је приређено пет збирки приповедака Иве Андрића које је писац сам приредио и објавио за живота. То су следеће збирке приповедака:
1. Иво Андрић, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд, 1924.
2. Иво Андрић, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд, 1931.
3. Иво Андрић, Приповетке II, Српска књижевна задруга, Београд, 1936.
4. Иво Андрић, Нове приповетке, Култура, Београд, 1948.
5. Иво Андрић, Лица, Младост, Загреб, 1960.
На основу истраживања обимне архивске грађе везане за живот и рад великог писца српске књижевности, установљено је да се за наведене пишчеве збирке недвосмислено може рећи да су збирке које је сам писац приредио за објављивање.[2] „Већ и сама чињеница да је писац одабрао једне, а не друге приче за збирку, да је свесно неке приче изостављао из збирке иако су оне већ објављене у часописима, указује на његов став према суштини приповедачке уметности, као и на његов однос према целини и јединству збирке и представља прилог разумевању његове поетике.”[3] У збиркама су примарно, изузев у два случаја, објављене приповетке које нису пре тога објављиване у некој другој пишчевој збирци или књизи која представља избор из његових приповедака. Неке приповетке из којих су, на пример, објављени прво одломци у књижевној периодици, први пут се у интегралном облику појављују управо у овим збиркама. Одређен број приповедака први пут се појављује управо у некој од наведених збирки. Међу насловима који су пре појаве у збирци били објављени у избору из Андрићевог приповедачког опуса су, на пример, две приповетке из Андрићеве збирке Лица (1960) – Коса и Сан и јава под грабићем које су након свог првог објављивања у периодици први пут у неком избору из Андрићеве прозе објављене у Иво Андрић, Изабране приповетке, Ново поколење, Београд, 1951. Приповетка Свечаност се први пут у некој збирци или избору приповедака појављује управо у збирци Лица.[4] Из преписке на коју смо указали јасно се види да Андрић две приповетке које су већ штампане у оквиру посебне књиге, и то књиге избора из његовог приповедачког опуса, укључује у нову целину због њихове изворне припадности тој целини односно као саставни део једног циклуса. А у том циклусу који је састављен из 21 приповетке, 19 приповедака никада раније нису биле део неке пишчеве збирке или књиге избора из његове приповедне прозе. У том смислу начело новог приповедачког циклуса који чине приповетке које до тада нису удруживане у друге типове циклуса, збирки или избора надвладава сва остала обележја.
Сви остали наслови под којима су за Андрићева живота објављиване његове приповетке представљају избор из његовог приповедачког корпуса који је већ објављен или у збиркама или у периодици било у целини било у одломцима. На основу постојећих истраживања колико нам је познато изузетак представља приповетка Осатичани која је први пут објављена у избору приповедака Панорама (1958) а да пре тога није објављивана у некој збирци, нити је била заступљена у периодици ни у целини ни у одломцима.
Све то указује да – када је реч о објављивању приповедака Иве Андрића за његова живота – треба установити разлику између приповедачке збирке и избора из приповедака. Ову врсту разлике потврђују многи примери покретања иницијативе да се објави неки избор из приповедака Иве Андрића и начина његове реализације. Јер, судећи према преписци Иве Андрића и уредника издавачких предузећа која су штампала његова дела, готово у свим тим случајевима иницијативу је покретало неко издавачко предузеће, тражило Андрићеву сагласност за објављивање, предлагало избор, достављало свој предлог писцу на разматрање. У тим ситуацијама Иво Андрић је најчешће најпре – сходно околностима – заинтересована издавачка предузећа упућивао на издаваче који су имали издавачка права на одређени период на објављивање неких његових приповедака ради добијања сагласности. Када би га заинтересовани издавачи обавестили да су ту сагласност добили, Андрић је разматрао предлог избора приповедака који су некад сачињавали уредници, некад редактори односно приређивачи, каткад се с предложеним избором саглашавао без коментара, каткад предлагао да се неке приповетке додају и/или да се неке изоставе. У изборима својих приповедака који су објављивани након првог издања сабраних дела, Иво Андрић је често поред списка предложених приповедака наводио у којој књизи сабраних дела се која приповетка налази и колико има страница. Ово је поступак који је њему био својствен и пре појаве сабраних дела јер наш је писац рачунао број страница неке приповетке према неком ранијем издању, каткад и према издању првог појављивања те приповетке у некој збирци. На тај начин се мерио обим будућег издања односно претпостављао број страница или табака и на основу тога мењао избор приповедака.
Издавачи и редактори су најчешће предлагали и наслове избора Андрићевих приповедака што није ништа неуобичајено уколико се има у виду да је – судећи према сећањима Синише Пауновића од 3. фебруара 1949. године – Иво Андрић одговарајући на једно Пауновићево запажање о насловима његових приповедака рекао:
„[Синиша Пауновић] – Не допадају ми се ваши наслови.
[Иво Андрић] – Да. Ја не умем да нађем наслове. Понекад ја дам наслов кад прича пође у штампу. Оно што успевам то је да дам кратке наслове, али они не кажу много, као на пример Вељковић. А то на крају није ни много важно. Ипак, садржина одлучује.
[Синиша Пауновић] – Да, али ви имате приче као што су „Чаша”, Жеђ, „Кмет Симан” и сличне, за које се не би скоро могао замислити ни један други наслов!
[Иво Андрић] – Свакако! И за наслове ових приповедака ја сам узео најобичније речи. Само поднаслов заиста одговара мојој мисли. То су нове приче у сваком погледу.”[5]
Овоме у прилог иде и Андрићева коресподенција са Гун Бергман, преводиоцем његових дела на шведски језик. У свом писму од 15. маја 1962. године, Андрић обавештава Гун Бергман да му је господин Свенсон писао у вези са током објављивања избора Андрићевих приповедака у две књиге на шведском језику и да је предложио да први том буде насловљен са Аникина времена. „Немам ништа против,”, пише Андрић, „али сам предложио, као алтернативу, да наслов буде можда ”Жеђ”, према истоименој новели. Такав наслов има и једно пољско издање мојих новела. Не знам, како би то звучало на шведском језику? (…)”[6] Из даље преписке сазнајемо да упркос томе што је предложен назив Жеђ „одличан на шведском”, у Шведској постоји већ „један роман с истим насловом. Г. Свенсон каже да то не долази у обзир. Предлаже Приповетке из Босне што лепо звучи. Шта мислите о томе?”[7] На ово питање Гун Бергман, наш писац 6. јула 1962. године одговара:
„У неприлици сам због наслова прве књиге мојих приповедака на шведском. ”Жеђ”, као што кажете, не долази у обзир. ”Приповетке из Босне” не бих никако ја хтео, јер ограничава дело на једну провинцију и мирише на фолклор. Остаје нам или да књигу назовемо ”Сабране приповетке I.” што је сувише конвенционално или по једној од приповедака из те збирке. Једна моја збирка приповедака на немачком носи наслов ”Die Maener von Veletovo”, према новели ”Велетовци”, <sic!> Та новела се налази и у првој књизи шведског издања. Ја се питам не би ли могли дати и на шведском тај наслов? Или можда ”У завади са светом”, што је карактеристично за садржину целе збирке? Или ”Летовање на Југу”, што би можда за шведске читаоце могло бити привлачно? Или, најпосле, ”Панорама”? – Све се те приповетке налазе у првом тому.
Ја нисам вешт у проналажењу привлачних наслова. (…)”[8]
Током 1963. године Гун Бергман ради на преводима приповедака које треба да буду објављене у другом тому превода избора из Андрићевог приповедачког корпуса на шведски језик, и 22. августа 1963. обавештава нашег писца: „У Шилину превела сам причу Јелена, жена које нема коју много волим. Можда би то могао бити наслов друге збирке приповедака.”[9] На овај њен предлог Иво Андрић одговара у писму од 25. августа 1963. године речима: „О наслову друге књиге разговараћемо још, али ми се чини да би могао да гласи: Јелена жена које нема… или можда само: Јелена.”[10]
Да је пишчева констатација да није вешт у „проналажењу привлачних наслова” проистекла из његовог претходног искуства, упечатљиво показује начин на који је избор његових приповедака који је Матица хрватска објавила 1847. године добио наслов. За овај избор чије је прво издање поништено јер је Андрић протествовао због грубе повреде аутентичности текста у њему објављених његових приповедака,[11] сам писац је предложио наслов „Приче о Турцима и о нашима”. Но, секретар Матице хрватске, Петар Шегедин, у писму од 10. марта 1947. године пише Андрићу:
„Одбор је међутим мишљења, да наслов књиге „Приче о Турцима и о нашима” није најбољи, јер сугерира разликовање између „Наших” и „Турака”. Иако тај наслов можда одражава једно некадање право стање, он би данас, по нашем мишљењу, дјеловао неправилно евоцирајући и потцртавајући оно што би требало да остане наша прошлост. Разговарао сам и са другом Новаком Симићем, он се такођер сугласио с нама и предложио наслов: „Приче о Босни”. Ми Вам не ћемо <sic!> сугерирати никакав и очекујемо Ваше сугестије.
Ако Ви ипак сматрате, да наслов не би имао онакво дјеловање како смо ми предвидјели, онда нам то јавите и ми ћемо оставити онакав какав сте Ви предложили у писму.”[12]
Судећи према сачуваном концепту писма од 19. марта 1947. године, наш писац ово питање разрешава на следећи начин:
„Што се тиче наслова, ја разумем и уважавам ваше скрупуле и видим да морамо одустати од: „Приче о Турцима и о нашима”. „Приче о Босни” не бих могао примити, јер ми изгледа претенциозно и неправилно да један писац својата целу једну земљу за једну своју књигу. Размишљао сам дуго и разговарао с друговима и мој је закључак овај: да се у погледу наслова вратимо на најједноставнији облик, који сам увек до сада употребљавао, и да књигу назовемо „Приповетке” или „Изабране Приповетке”. Истина, постоји једно слабо и неугледно издање сарајевске Свјетлости од четири моје приповетке, под насловом „Изабране приповетке”, али оно је још 1945 <sic!> распродано.”[13]
На основу наведених примера можемо закључити колике су биле недоумице самог писца приликом именовања избора из његових приповедака на српском језику или у преводима на стране језике. Те недоумице су се модификовале унутар контекста рецепције (домаћи или страни читаоци), али и с протоком времена. Детаље из ове преписке наводимо јер су они за нас посебно занимљиви у светлу чињенице да у време када се у Шведској припрема издање избора из Андрићевих приповедака у преводу на шведски језик, у тадашњој Југославији припрема се издање Андрићевих сабраних дела у десет томова.[14] Предлажући могуће наслове за превод својих приповедака на шведски језик, наш писац не помиње да се у оквиру сабраних дела дају одређени наслови књигама које ће представити његов рад на пољу приповетке, чак ни у случају када је један избор насловљен са Јелена, жена које нема. То додатно потврђује наше напред наведено тврђење о контекстуализацији насловљавања избора из Андрићевих приповедака. Томе бисмо додали и неусловљеност овог насловљавања насловима које ће понети избори из његове приповедне прозе у сабраним делима.
У првом издању сабраних дела Иве Андрића од десет књига које је настало на таласу одјека поводом његовог добијања Нобелове награде за књижевност 1961. године, представљен је пишчев прозни опус, те су, сходно томе, своје место у њему нашле и књиге избора из корпуса његових приповедака. Већ описани начин настајања избора из Андрићеве приповедне прозе карактеристичан је и за ово издање. Њихови приређивачи које је предложио сам писац[15] – Мухарем Первић и Петар Џаџић – предложили су распоред приповедака по књигама у оквиру сабраних дела и дали наслове тим књигама. Иво Андрић се – према уобичајеној пракси – са њима сагласио уз уношење извесних предлога. У литератури о овој теми често се појављују сведочења која указују да је принцип обликовања избора у пет књига приповедака у оквиру првог издања сабраних дела Иве Андрића из 1963. године тематски. Тако у приређивачким напоменама о структури сабраних дела Иве Андрића који су удружени издавачи објавили 1981. године, у делу који се односи на историјат објављивања сабраних дела Иве Андрића од издања из 1963. до појаве издања из 1981, наводи се да су – када је реч о првом издању сабраних дела из 1963. године – „приређивачи стекли увид у целину Андрићевог дела, али су, поштујући жељу аутора, изоставили велики број текстова.” Да овај тематски концепт обликовања избора приповедака Иве Андрића за који су се приређивачи определили треба схватити условно, показује и следећи део приређивачког коментара:
„Аутор се сагласио да приређивачи приповетке систематизују и уврсте у тематске циклусе, распоређене у књиге са посебним насловима за које су узети карактеристични наслови појединих Андрићевих прича. И текстови у десетом тому распоређени су према концепцији коју је аутор одобрио.
Седамдесет и седам Андрићевих приповедака распоређено је у 5 књига (томови V–IX). У обликовању циклусних целина, приређивачи су користили сугестије аутора. Наравно да ову поделу, којом се хтела избећи инерција низања приповедака по хронолошком реду, треба схватити условно: у стварању писца, чији је сваки фрагмент део сложене визије живота, тешко је повући унутарње границе, заокружити целине које не би биле у узајамној и нераскидивој вези.”[16]
У Задужбини Иве Андрића чувају се нацрти, преписка и уговори који су везани за припрему и објављивање првог издања пишчевих сабраних дела из 1963. на основу којих је могуће потврдити наведене ставове.[17] То непосредно потврђује и околност да је у првом постхумном издању сабраних дела из 1976. године десети том прекомпонован јер „и поред настојања да што више очувају постојећу концепцију Сабраних дела у 10 књига, приређивачи су морали да изврше знатне измене у десетој књизи Стазе, лица, предели. Изузети су из десете књиге есеји Гоја и Разговор са Гојом, јер су у постхумном издању обликоване две есејистичке књиге (12. и 13. том) па је и овим есејима ту било место. Уместо ова два есеја у десету књигу увршћени су други, мање познати Андрићеви редови <sic!>. Тако је у првом постхумном издању дошло до знатних измена.”[18] Наведено потврђује да се принцип обликовања неког избора из Андрићеве приповедне прозе јавља као начело устројства избора приповедака у издању сабраних дела из 1963. године. Приређивачи предлажу, Андрић се – коментаришући предлог и дајући сугестије које су усвојене – са предлогом слаже. Будући да су по среди избори и да је у питању примарно приређивачки предлог, могуће је и расформирати једну у оквиру тог предлога обликовану књигу прозе и прекомпоновати је тако да одговара захтевима нове концепције.
Стога је у оквиру критичког издања дела Иве Андрића усвојено начело које уважава чињеницу да у оквиру критичког приређивања пишчевих приповедака најпре треба – према хронолошком редоследу њиховог објављивања – критички приредити збирке приповедака које је за свог живота уредио и објавио сам писац јер се у њима први пут у оквиру неке збирке објављују (1) приповетке објављене у периодици, (2) одређене приповетке које су у периодици биле заступљене у одломцима јављају у интегралној верзији и (3) приповетке које пре тога нису објављене.
Приређивачи који су радили на изради првих пет књига критичког издања дела Иве Андрића су Милан Алексић (Иво Андрић, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд, 1924), Зорица Несторовић (Иво Андрић, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд, 1931), Драгана Грбић (Иво Андрић, Приповетке II, Српска књижевна задруга, Београд, 1936), Марија Благојевић (Иво Андрић, Нове приповетке, Култура, Београд, 1948) и Слађана Јаћимовић (Иво Андрић, Лица, Младост, Загреб, 1960).
Општи принципи
критичког приређивања дела Иве Андрића
Када је у питању рад на критичком издању дела неког писца, требало би прецизно одредити сваки елемент и поступке у оквиру приређивања који припадају пресеку приређивачког посла и важе за сваку књигу посебно. Тиме се поставља основ који је заједнички именитељ за критичко издање дела неког аутора и стога смо предлог структуре појединачне књиге у оквиру критичког издања дела Иве Андрића и све коментаре и објашњења делова критичког апарата наводили управо с том намером.
Критичко издање дела Иве Андрића представља онај тип критичког издања који се у текстологији одређује као историјско-текстолошко издање. То значи да је основ критичког издања положен у намеру приређивача да кроз детаљне и свеобухватне текстолошке анализе рукописне грађе и свих штампаних издања једне приповетке Иве Андрића, одреди основни или канонски текст, предочи и анализује све мене које је текст имао од свог настанка до последњег издања за пишчева животa, донесе и опише руко-
писну грађу релевантну за генезу одређене приповетке, истражи и образложи контекст настајања и објављивања свих издања једне приповетке, упореди сва издања њеног текста са основним или канонским текстом, на основу текстолошких параметара установљених у науци одреди која издања имају статус варијанте и у критичком апарату донесе све варијанте текста приповетке коју критички приређује. На основу почетног предлога који је био довољно информативан за сваког приређивача посебно, настао је целовит текст начела приређивања. Јер, најпре је приређивач сваке појединачне књиге имао пред собом одређене обрасце и упутства. Међутим, они су током његовог рада на приређивању били допуњени елементима обавезујућим за књигу коју приређује како у оном општем делу који је заједнички за све књиге у критичком издању сабраних дела, тако и у посебном делу који важи само за њу и условљен је природом грађе коју приређује. Током рада на критичком издању дела Иве Андрића континуирано су разматрани приређивачки изазови и разрешавани на састанцима приређивачког тима који су одржавани на 15 дана. На њима су приређивачи износили питања која су се разрешавала а начин на која су била разрешена постао је саставни део приређивачких начела.
Према литератури из области текстологије (на пример: Д. С. Лихачов, Текстологија: кратак оглед, „Научна књига”, Београд, 1966), а посебно оној која припада српској науци о књижевности (Начела за критичка издања, САНУ, Београд, 1967; Душан Иванић, Основи текстологије. Увод у текстологију нове српске књижевности, Београд, Народна књига/Алфа, 2001[19]), могуће је
установити следеће елементе који постоје у критичком издању:
1. Студија општег карактера о издању, уводна студија или предговор;
2. Основни текст издања (овде спадају текстови који су завршени, текстови који су незавршени, оbscenia, преводи, dubia...);
3. Варијанте;
4. Текстолошки коментар (Он има општи део – у којем се даје опис извора, разматрају правописна и структурна страна издања, као и техника издања; посебни део – који чине коментари за појединачна дела и додатке – као што су индекси личних имена, географских назива, појмова, почетних стихова, почетака (за прозна дела), мотива, наслова, ликова... и различите врсте речника, пописи илустрација, хронолошке таблице и слично.);
5. Библиографија;
6. Садржај.
У објашњењима која у НКИ и ОТ прате наведене делове издања, како се оно именује у НКИ, односно апарата, како се одређује у ОТ, препознају се (1) низ могућности за другачије организовање распореда наведених елемената и (2) захтев за минимумом елемената без којег се издање неког дела никако не би могло назвати критичким. Као да се јављају принципи слободе унутар једног оквира нужности те је стога веома важно пажљиво одредити распоред елемената у критичком издању неког дела који су у наведеним теоријским изворима брижљиво размотрени и препоручени.
Увидом у постојећа критичка издања дела писаца српске књижевности (на пример Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Десанке Максимовић, Момчила Настасијевића, Милоша Црњанског), могуће је установити да се устројство апарата критичког издања и распоред елемената у критичком издању остварују у укрштају (1) препорука које даје публикација Начела за критичка издања и (2) самосталног изграђивања апарата и оних његових делова када за то постоји потреба, наметнута самом природом приређиваног текста, односно када НКИ даје општу и доста широку, непрецизирану препоруку како поступати у одређеној ситуацији. Напоменимо да се овај други елемент, односно самостално изграђивање апарата од стране приређивача критичког издања, одвија увек у оквирима текстологије и у дијалогу са искуствима других приређивача.
У том смислу, када је у питању критичко издање дела Иве Андрића у оквиру почетног предлога приређивачких начела предложен је распоред грађе у оквиру једне појединачне књиге, дата нужна објашњења теоријско-практичне природе која су двоструко утемељена – с једне стране у литератури из области текстологије,[20] теоријским приручницима НКИ и ОТ, а с друге у постојећој текстолошкој пракси, наведена два примера примене предложеног нацрта за књиге прозе која би у критичком издању Андрићевих дела представљала појединачно дело и за књигу која би у овим делима представљала издање у које улази више појединачних дела (приповедна проза, лирика, есејистика...), одређено да ће писмо којим ће бити штампано издање критичко издање дела Иве Андрића бити ћирилица, решена питања цитатног стила, врсте фонта, размака, начина пагинације, типова наглашавања у тексту, место навођења превода делова реченица и реченица који су у основном тексту дати на страним језицима, правописна страна издања, начин устројства речника… Такође је установљено и које делове ће критичко издање имати. Да бисмо то илустровали, дајемо пример организације критичког издања прве збирке Андрићевих приповедака из 1924. године.
Иво Андрић
ПРИПОВЕТКЕ
Српска књижевна задруга, Београд, 1924.
критичко издање
Основни текст приповедака
У мусафирхани
У зиндану
Ћоркан и Швабица
За логоровања
Мустафа Маџар
Дан у Риму
Рзавски брегови
Љубав у касаби
Ноћ у Алхамбри
Варијанте
У мусафирхани
Напомене
Приређивачки знакови и њихова употреба
Сигле за изворе
Варијанте
У зиндану
Напомене
Приређивачки знакови и њихова употреба
Сигле за изворе
Варијанте
Ћоркан и Швабица
Напомене
Приређивачки знакови и њихова употреба
Сигле за изворе
Варијанте
За логоровања
Напомене
Приређивачки знакови и њихова употреба
Сигле за изворе
Варијанте
Мустафа Маџар
Напомене
Приређивачки знакови и њихова употреба
Сигле за изворе
Варијанте
Дан у Риму
Напомене
Приређивачки знакови и њихова употреба
Сигле за изворе
Варијанте
Рзавски брегови
Напомене
Приређивачки знакови и њихова употреба
Сигле за изворе
Варијанте
Љубав у касаби
Напомене
Приређивачки знакови и њихова употреба
Сигле за изворе
Варијанте
Ноћ у Алхамбри
Напомене
Приређивачки знакови и њихова употреба
Сигле за изворе
Варијанте
Библиографија
У мусафирхани
У зиндану
Ћоркан и Швабица
За логоровања
Мустафа Маџар
Дан у Риму
Рзавски брегови
Љубав у касаби
Ноћ у Алхамбри
Додаци
1. Верзије
2. Рукописна грађа
3. Аргументацијско-илустративни материјал
Принципи и начин приређивања
Опште напомене
Напомене за појединачна дела
У мусафирхани
У зиндану
Ћоркан и Швабица
За логоровања
Мустафа Маџар
Дан у Риму
Рзавски брегови
Љубав у касаби
Ноћ у Алхамбри
Напомене за додатке
Опште напомене
Напомене за појединачне додатке
Верзије
Рукописна грађа
Аргументацијско-илустративни материјал
Речник
Садржај
Основни текст појединачне приповетке
Као што је у литератури из области текстологије више пута наглашено, основни текст дела које се критички приређује јесте онај текст тог дела који приређивач критичког издања – следећи нормативе приређивања критичког издања – узима за канонски или основни облик критичког издања. Разлоге због којих се опредељује за то, а не за неко друго издање, приређивач мора образложити у одељку који долази на крају издања и носи наслов „Принципи и начин приређивања”. Сматрамо да је најбоље да се за основни текст одабере онај који је израз последње пишчеве воље. Уколико не постоји текст за који бисмо са сигурношћу на основу непосредних доказа могли утврдити да представља израз последње пишчеве воље, онда се опредељујемо за онај његов ауторизовани текст за који се на основу посредних докумената може тврдити да је израз последње пишчеве воље. Сви разлози одабира тог, а не неког другог ауторизованог текста за основни текст издања, морају се обавезно навести и подробно образложити у приређивачевом тексту о принципима и начину приређивања.
Када је у питању одабир канонског или основног текста приповедака Иве Андрића, приређивачи су на располагању имали обимну архивску грађу (рукописна заоставштина, коресподенција са издавачким предузећима, приређивачима избора његових приповедака, уредника, интервјуи…) и Андрићеве личне примерке књига у којима су штампане његове приповетке. На основу резултата обимних истраживања која су обављена у Архиву Српске академије наука и уметности, Спомен–музеју Иве Андрића, Задужбини Иве Андрића, Рукописном одељењу Матице српске, Народној библиотеци Србије, Историјском архиву града Београда… као и упоредном анализом свих штампаних издања сваке појединачне приповетке Иве Андрића на чијем су критичком издању радили – како оних која су изашла за пишчева живота, тако и првог постхумног издања сабраних дела Иве Андрића из 1976. године – приређивачи су одредили које ће издање сваке појединачне приповетке добити статус канонског или основног текста. У том смислу у посебним коментарима везаним за сваку појединачну приповетку наведени су разлози на којима се тај избор утемељује.
У текстолошким приручницима статус постхумног издања неког остварења приликом његовог критичког приређивања јасно је образложен:
„Разнолике околности могу утицати да посмртно издање буде основни извор текста:
а) да аутор припреми издање (и прати га до окончавања штампе);
б) да се сачува текст који је био основа за слагање;
в) да се сачувају примјерци ауторове коректуре.” (Иванић, 2001: 53)
Наша текстолошка и архивска истраживања показала су да је Иво Андрић 1973. године – припремајући ново издање својих сабраних дела – радио на верификацији текстова приповедака које су објављене V, VI, VII, VIII и IX тому издања његових сабраних дела која су објављивана 1963, 1964, 1965. и 1967. године.
У писму од 2. јула 1966. године Андрићева сарадница, Вера Стојић, помиње интересовање две ауторке из Холандије, Katarinе Vermeulen-Dijamant и Christinе W. Sangster-Warnaars,[21] за његове књиге Ex Pontо и Немири које су им потребне због рада на књизи о њему. Молећи писца да јој јави што пре шта да одговори, Вера Стојић истиче: „Не знам ни где ћу наћи књиге на нашем језику, а превода, колико ми је познато, и нема.”[22] Одговарајући Вери Стојић у писму од 9. јула 1966. године, Андрић је моли да пренесе захвалност на интересовању за те његове књиге и истиче: „Објасните јој да су Ex<.> P. и Немири мале књиге моје лирске прозе која није ушла у Сабрана дела и ућиће <sic!> тек[23] у Целокупна дела, а да су ранија издања распродата.”
Четири године касније – судећи према сачуваној дактилокопији писма – у одговору једном преводиоцу који жели да Ex Ponto преведе на пољски језик, Андрић помиње припрему новог издања сабраних дела. Дактилокопију писма која се чува у архивској грађи Задужбине Иве Андрића под сигнатуром 655, доносимо у целини:
Beograd, 24. februara 1970.
Proleterskih brigada 2a
Dragi gospodine Papierkowski,
Hvala na pismu od 23. pr. m. i izvinite što odgovaram sa zakašnjenjem.
Sećam se dobro Vaših prevoda.
”Ex Ponto” će biti objavljen tek u mojim Sabranim delima koja su u pripremi. Dotle ne bih hteo da taj tekst objavljujem u prevodu. Što se tiče mojih pripovedaka, ja nemam tačnog pregleda svega što je izdano u Poljskoj. Verujem da biste Vi mogli to lakše utvrditi. Sve moje novele stoje Vam na raspolaganju za prevodjenje i event. objavljivanje kod lublinskog izdavača, ukoliko se sa njim sporazumemo o izdanju te knjige,
Sa srdačnim pozdravom i dobrim željama,
/Ivo Andrić/[24]
Те исте године у часопису „Млади библиотекар” излази интервју који под насловом Разговор са Ивом Андрићем објављује Гордана Барбуловић.[25] У њему Андрић говори о припреми целокупних дела:
„Интересујемо се зашто у Андрићевим Сабраним делима нема збирки песама у прози „Немири” и „Ех понто”. Сазнајемо да је у Сабрана дела ушла само проза, док ће песме бити објављене у целокупним делима. Ова дела изаћи ће у најскорије време.”[26]
На основу наведених примера који се односе управо на Андрићева дела лирске прозе, Ex Pontо и Немири, која по изричитој пишчевој вољи нису ушла у састав првог издања његових сабраних дела, видимо да се идеја о целокупним делима у чијем би се саставу нашле и ове књиге лирске прозе јавила средином шездесетих година а да се почетком седамдесетих у Андрићевој преписци са преводиоцима заинтересованим за преводе његове лирске прозе, опет говори о њиховом појављивању у оквиру нових сабраних дела која су у припреми. Све то додатно потврђује да је Иво Андрић у првој половини седамдесетих година радио на припреми новог издања сабраних дела у која би сада била укључена и она остварења која нису била у њиховом првом издању из 1963. године.
У приређивачком коментару који прати издање Андрићевих сабраних дела из 1981. године, приређивачи упућују на изјаве његовог личног секретара, Вере Стојић, које су објављене у листу „Политика”. Јер, на страни 16 овог нашег дневног листа, у петак 4. фебруара 1977. објављен је текст Радована Поповића „Шта је Иво Андрић стварно написао” под наднасловом „Говори се ових дана” у којем се поводом различитих коментара који су пратили објављивање првог постхумног издања сабраних дела овог великог писца српске књижевности, Поповић обратио Вери Стојић да као дугогодишњи сарадник Иве Андрића и један од приређивача овог издања тим поводом да свој суд:
„Текст у свих десет томова ранијих издања сабраних дела, затим рукописи у заоставштини („Знакови поред пута”, „Омер-паша Латас”, „Кућа на осами”, песме) редиговани су по упутствима самог Андрића, још за његова живота. Такође и „Ex Ponto” и „Немири”. Андрић је, иначе, био веома осетљив на штампарске грешке и дубоко незадовољан што су се оне провлачиле из издања у издање, често су једне исправљане а прављене су друге. И када су издавачи, поводом његове 80-годишњице живота, предвиђали поновно објављивање сабраних дела, Андрић је последњих година, пред смрт, прегледао свих десет књига (ја сам читала, а он је говорио шта да се мења). Тако су учињене многобројне исправке и ситније измене.”
У Спомен-музеју Иве Андрића постоје неколика јасна сведочанства која потврђују речи Вере Стојић да је Иво Андрић радио на материјалу својих сабраних дела припремајући их за ново издање.
На личном примерку књиге Ivo Andrić, Znakovi, Sabrana djela Ive Andrića, knj. 8, priredili Petar Džadžić, Muharem Pervić), Mladost – Zagreb, Prosveta – Beograd, Svjetlost – Sarajevo, Državna založba Slovenije – Ljubljana, 1964. који се у Спомен-музеју Иве Андрића чува под сигнатуром IAb I–162/8 на првој поткорици пишчевом руком крупним писаним словима ћирилице преко средишњег дела целе странице пише Исправљено а испод тога у новом реду сложено на левој страни датум 28. VIII 1973.
На кутији која је иначе била прављена уз комплет пишчевих сабраних дела тако да сте их могли у њој чувати на полицама својих библиотека, а која је у овом случају пратила комплет сабраних дела Иве Андрића штампаних ћирилицом у платненом повезу из 1965. године, руком Вере Стојић малим писаним словима ћирилице изнад натписа Сабрана дела Иве Андрића забележено је исправљено. У самом комплету на личном примерку књиге Иво Андрић, Знакови, Сабрана дела Иве Андрића, књ. 8, приредили Петар Џаџић, Мухарем Первић, Младост – Загреб, Просвета – Београд, Свјетлост – Сарајево, Државна заложба Словеније – Љубљана, 1965. који се у Спомен-музеју Иве Андрића чува под сигнатуром IAb I–158/8, руком Вере Стојић писаним малим словима ћирилице испод наслова забележено је исправљено а испод тога стоји датум 28/8/73.
Из наведеног видимо да је у питању исти том Андрићевих сабраних дела (Знакови, том 8), и то први из издања 1964. а други 1965, први латиничан, други ћириличан, први означен као исправљен руком Иве Андрића, други руком Вере Стојић, а датуми који стоје испод ознака када су исправке унете су исти 28. август 1973. године.
На овај начин добили смо непосредан траг да је Иво Андрић 1973. године уносио извесне исправке штампарских и коректорских грешака, али – као што смо могли закључити критички приређујући његове приповетке – и одређене супстанцијалне промене у своје текстове. Те исправке и промене, наш писац је бележио на маргинама текстова својих приповедака у својим личним примерцима њихових издања у сабраним делима и то из 1963, 1964. и 1965. године. Сви случајеви када су се приређивачи сусретали са маргиналијама на личним примерцима томова сабраних дела у којима су објављиване пишчеве приповетке које су критички приређивали, забележени су и описани у приређивачким коментарима. То су били драгоцени трагови пишчевог односа према тексту својих дела јер је својом руком уносио исправке штампарских и коректорских грешака и измене у ова штампана издања. Одређени примери дати су и фототипски као додатак аргументацијског типа.
С посебном пажњом разматрана је улога Андрићеве сараднице Вере Стојић будући да је она као његов лични секретар[27] и одани пријатељ у којег је писац имао бескрајно поверење, била у прилици да учествује у припреми новог издања сабраних/целокупних дела као што је много пута до тада прекуцавала пишчеве рукописе и уносила исправке које јој је он записивао. Вера Стојић је радила коректуре многих издања пишчевих дела и надгледала да ли су оне унете коректно.[28] У архивској грађи сачувани су примери дактилокопија Андрићевих одговора на одређена писма на чијим је завршецима Вера Стојић уносила својом руком оно што јој је Андрић издиктирао као додатак.[29] У својим сећањима она каже:
„Андрић је писао руком, оловком или налив-пером, и то врло нечитко. Ево како је то било: он ми преда свој рукопис, ја га прекуцам па му га вратим (успут исправим грешке), па он то прегледа. Онда одложи. Дуго је гланцао своје рукописе, годинама их је радио. <…>
Травничку хронику, Госпођицу, На Дрини ћуприју и неке друге рукописе прекуцавала сам по неколико пута. Што се тиче правописа и граматике, имао је поверења у мене. Често бисмо о питањима језика поразговарали. А понекад, кад би се заглавио, тражио би од мене помоћ у вези са стилом и граматиком. <…>”[30]
Примера који наведено потврђују има много. У преписци Иве Андрића и Вере Стојић често се помињу странице које писац исписује руком да које након тога Вера Стојић прекуцава. Посебно илустративним сматрамо следећи пример. У Личном фонду Иве Андрића постоји Андрићев запис са рукописа романа На Дрини ћуприја[31] на 79. листу ксерокс копије:
„За Веру
Једино што може да Вас донекле утеши при овом бесконачном преписивању јесте помисао да, може бити, да са сваким новим преписом дело бива бар мало боље и јасније.
ИА”
Када су у питању исправке штампарских и коректорских грешака које сусрећемо на маргинама Андрићевих личних примерака различитих издања његових остварења који се чувају у Спомен-музеју Иве Андрића, примећујемо да су неке од њих унете његовом руком а неке руком његове сараднице Вере Стојић. О том начину исправљања и сам Андрић говори у својој преписци са издавачким предузећима, када у неколико наврата помиње да је са својим сарадницима прегледао штампане примерке својих књига не би ли отклонио све грешке и промене које су у тексту тог издања настале грешком издавача. У једном писму из 1972. године чија се дактилокопија чува у архивској грађи Задужбине Иве Андрића, поводом великог броја грешака у издању романа На Дрини ћуприја које је 1966. године објавила сарајевска „Свјетлост”[32], Андрић напомиње да је уз помоћ сарадника прегледао текст:
„На крају сам, уз помоћ сарадника, прегледао ред по ред целу књигу, што је за мене, због болести очију, представљало велик и тежак посао. Резултат можете видети на ишараним страницама књиге. као и на списку исправљених страница на крају књиге.”
Оно што је важно напоменути је да су све белешке које је Иво Андрић својом руком унео у одређено издање, и руком Вере Стојић унете на личним пишчевим примерцима других издања, односно да су подударне. Отуда се претпоставља да их је Вера Стојић у припреми новог издања сабраних дела преписивала на маргине других пишчевих личних примерака постојећих сабраних дела. Такође треба истаћи да постоје Андрићеви лични примерци издања приповедака у сабраним делима у којима су исправке коректорских и штампарских грешака на једном истом тексту појединих приповедака уносили и Иво Андрић и Вера Стојић. Приређивачи су све те маргиналије прецизно описали, објаснили њихову улогу, одредили чијом су руком написане, предочили њихов међусобни однос…
Овом приликом напомињемо да се Андрићеве белешке на маргинама текстова његових приповедака у личним примерцима њихових издања у оквиру сабраних дела највише односе на исправке штампарских и коректорских грешака које постоје у тим издањима од 1963. до 1967. године а да је изузетно мали број такозваних супстанцијалних промена у самом тексту приповетке односно да се оне састоје од једне до неколико речи. Природа тих супстанцијалних промена показује да је писац стилски поправљао свој текст па су тако најчешће промене кога у којег, измена архаичног облика новијим лексичким изразом (флаша у боца, астал у сто…), промена места енклитике (се указаше у указаше се), замена једног израза другим услед семантичке прецизности реченице (устопице уместо узастопце, ради у због)… Занимљиво је да је Андрић стилски и језички брусио постојећа решења у тексту својих приповедака и да није додавао нове пасусе или избацивао постојеће. У неколико примера измене су обухватале део реченице, али се тим изменама значењски смисао текста није радикално мењао. Тако, на пример, у приповеци Исповијед реченица која је у издању сабраних дела из 1963, 1964, 1965. и 1967. гласила „Груди су му страховито кркљале” пишчевом руком измењена је тако да гласи „У грудима му је страховито кркљало.”
За сва издања која су изашла након 1973. године а за Андрићева живота, па макар она представљала ново издање неког издања које је објављено пре 1973. године, писац је очигледно давао текст који је садржавао исправке и промене са маргина наведених личних примерака. То недвосмислено између осталих примера показују издања Андрићевих приповедака Мара милосница, Мост на Жепи и Аникина времена која су објављена након 1973. а пре пишчеве смрти. У тим издањима унете су све исправке и измене са маргина личних примерака књига које су приређивачи описивали у својим приређивачким коментарима. У сваком смислу последње издање за пишчева живота у које су унете ове измене имало је статус његове последње воље. Из тога закључујемо да би се иста ситуација поновила и у случају оних приповедака уз чије текстове постоје пишчеве исправке и промене али које нису биле објављиване након 1973. године ни у новим ни у поновљеним издањима. Како то није био случај, пажљивим сравњивањем Андрићевих исправки и промена са маргина личног примерка са текстом приповетке у ћириличном и латиничном издању у сабраним делима из 1976. године утврђивано је (1) да ли су све исправке и измене унете у то прво издање након Андрићеве смрти и (2) да ли се у постхумном издању појављују промене које нису посведочене ниједном пишчевом белешком.
Овде напомињемо још једну чињеницу која се односи на постхумно издање Андрићевих приповедака које смо критички приређивали. Постхумно издање приповетке на чијем смо критичком издању радили узимано је као основни текст само у следећим случајевима: (1) када на маргинама уз текст приповетке у Андрићевим личним примерцима издања сабраних дела постоје пишчеве исправке штампарских и коректорских грешака и супстанцијалне промене у тексту приповетке, а приповетка после 1973. године до пишчеве смрти није објављивана и све наведене пишчеве исправке штампарских и коректорских грешака као и супстанцијалне измене постоје у тексту првог постхумног издања текста приповетке у сабраним делима и у тексту приповетке не постоји ниједна нова измена која није посведочена пишчевим маргиналијама уз личне примерке његових сабраних дела или у неком другом архивском извору који би показао његову последњу вољу у вези са текстом те приповетке; (2) када постоји издање приповетке после 1973. а пре ауторове смрти и у то издање су унете исправке штампарских и коректорских грешака као и супстанцијалне промене у тексту приповетке са маргина пишчевих личних примерака издања те приповетке у сабраним делима, али на личном примерку тог издања након 1973. а пре пишчеве смрти, постоје исправке којим се текст тог издања заправо уподобљује тексту те приповетке из сабраних дела уз – наравно – унете пишчеве корекције и промене.
У случају да су у неко издање текста приповетке до пишчеве смрти унете исправке коректорских и штампарских грешака и супстанцијалне промене које је писац унео на маргине текстова тих приповедака у личним примерцима својих књига, као канонски текст узима се то издање јер је оно издање које има приоритет будући да је изашло за пишчева живота.
Канонски или основни текст доноси се ћирилицом. У тексту се знаком ( | ) означава завршетак стране у издању одакле се преузима основни текст. Овај знак се понавља на маргини и поред њега у полуквадратној загради бележи број стране у издању из којег се преузима основни текст. Уколико се деси да крај странице пада на хифенацији онда се знак ( | ) поставља на место црте за хифенацију.
Варијанте
У овом делу наводе се све разлике које постоје у рукописној верзији и свим оним издањима текста која су објављена за пишчева живота у односу на одабрани или установљени основни или канонски текст критичког издања.
Канонски или основни облик текста сравњује се са свим ауторизованим рукописним (аутографи и дактилограми) и штампаним верзијама тог текста насталим за пишчева живота. Упоредном анализом утврђује се природа и степен разлика. Да би одређено издање добило статус варијанте оно се од канонског или основног текста мора разликовати по супстанцијалним разликама. У том смислу приређивач врло пажљиво одређује карактер сваке разлике јер се оне могу јавити и као штампарске и коректорске грешке а одређене коректорске и штампарске грешке могу имати семантички потенцијал и донети значење које ни сам аутор није желео да исказ има. О томе је у више наврата писао и сам Иво Андрић у преписци са приређивачима својих књига или уредницима у издавачким предузећима која су штампала његова дела. Тако у преписци са уредником Издавачког предузећа „Свјетлост” приликом изласка из штампе четвртог издања свог романа На Дрини ћуприја, Андрић у писму 03. марта 1948. године чија се дактилокопија чува у Личном фонду Иве Андрића (Архив САНУ, Историјска збирка 14433/ИА 4276) бележи:
„Драги Марко,
Шаљем исправљен остатак текста. Још не могу себи да дођем од чуђења и негодовања да се овако може вршити коректура. На ове 164 стране има 41 грешка, а све су те грешке са малим изу<зе>тцима, коректорске, а не штампарске природе и све су готово тако подмукле да их читалац не може одгонетнути.”
Двадесет четири године након овог писма Иво Андрић у писму Ристи Трифковићу, 14. марта 1972. (архивска грађа Задужбине Иве Андрића, сигнатура 848), судећи према његовој дактилокопији говори о истој ствари:
„Драги друже Ристо,
Телефоном сам Вам саопштио какво сам изненађење имао из Сарајева. У последњем издању „На Дрини ћуприја” од 1966. године пала ми је у очи једна штампарска грешка, не обична, словна грешка, него груба замена једне речи и њеног смисла другом речи и противним смислом. Загледао сам боље и видео да таквих места има подоста. На крају сам, уз помоћ сарадника, прегледао ред по ред целу књигу, што је за мене, због болести очију, представљало велик и тежак посао. Резултат можете видети на ишараним страницама књиге. као и на списку исправљених страница на крају књиге. И још се не бих могао заклети да нам је пошло за руком да пронађемо баш све грешке и – промене. Нећу и не могу да испитујем како је до тога дошло, али сам чврсто решен да овакав поступак са мојим текстовима не допустим никад више, ником.”
Неколико месеци након овог писма, односно 05.12.1973. године, наш писац препоручено шаље своје коментаре другу Идризовићу у Издавачко књижарско предузеће „Свјетлост” из Сарајева (архивска грађа Задужбине Иве Андрића, 848) међу којима посебно место припада следећем његовом исказу који наводимо према дактилокопији овог писма:
„Приметио сам да су се у разна издања мојих приповедака и романа, код разних издавача, увукле разне штампарске грешке и измене које се преносе из издања у издање. Кад потписујем уговор и дајем ауторизацију за објављивање, ја знам само наслов дела које ће бити објављено, а немам пред собом примерак који ће бити предан штампарији за штампање новог издања, тако да тај текст видим тек кад је књига готова. То је разлог да број грешака са новим издањима расте, уместо да опада. Мислим да тај начин рада није добар, а да га није тешко изменити. По мом мишљењу, то би се могло постићи на следећи начин. Кад се споразумемо о поновном објављивању неког мог текста, треба да тај примерак књиге приповедака или романа пошаљете мени. Овде ће извршити пажљив преглед текста, исправити евентуалне грешке или неовлаштене измене, а и ја ћу, као аутор, моћи да унесем евентуалне ситније језичке измене. То ће тада бити заиста ауторизован текст који ћу Вам вратити у року од осам до десет дана, и Ви ћете га дати штампарији у рад. Тада ће се моћи избећи преношење грешака из разних ранијих издања, а моћи ће се избећи или бар смањити и настанак нових грешака, јер ће књига, приликом штампања, бити савесно прегледана и од Ваших редовних коректора. Изгледа ми да би та двострука претходна контрола била сигурна гаранција за интегритет текста.”
Стога су приређивачи критичког издања Андрићевих приповедака по састављању комплетне библиографије приповедака које приређују, текстове свих издања упоредили, истражили такозване секундарне изворе односно архивску грађу која је у вези са настанком и процесом реализације тих издања, пишчеве коментаре у вези са тим издањима, маргиналије на личним примерцима тих издања уколико су била доступна и др. Тек на основу свих истраживања доступних извора и пажљиве упоредне анализе текста приповетке са свим осталим издањима тог текста, склопљена је – колико год је то било могуће – целовитија слика о статусу тог издања. На основу свега тога доношена је одлука да ли је одређено издање варијанта или није. Разлози који су приређиваче определили да неко издање текста приповетке одреде или не одреде као варијанту детаљно су предочени у приређивачким коментарима.
Уколико су у рукописној заоставштини Иве Андрића пронађени одломци његових приповедака објављених у збиркама, за које се недвосмислено може утврдити да су Андрићеви, они су забележени јер су према својој структури важни за генезу приповетке. За сваки такав одломак приређивач треба да одреди начин и степен ауторизације, степен очуваности и значај. На основу истраживања ових аспеката треба одлучити на који начин ће те врсте одломака бити укључене у критичко издање. Јер, посебне су околности уколико не постоји сачуван рукопис приповетке у целини, али постоји сачуван рукопис неког њеног одломка. Такође посебна је околност уколико постоје и сачувани рукопис целине приповетке и сачувани рукопис одломака те приповетке. Након разматрања свих околности треба донети одлуку о начину укључивања рукописа одломака у критичко издање. Најцелисходније решење је да све на тај начин одабране рукописне одломке, варијанте, концепте, радне верзије текста приповетке донесемо у оквиру посебног дела критичког издања који насловљавамо са „Додаци”. Тада описујемо рукопис (аутограф или дактилограм) према текстолошки устаљеним параметрима описа рукописа и доносимо његов текст. У свим случајевима сачувана је аутентичност овог типа рукописне грађе. За известан број приповедака рукописи су дати фототипски, а у одређеном броју случајева поред описа затеченог стања рукописне грађе, урађена је и додатна реконструкција. У свим таквим случајевима сачувана је аутентичност затеченог стања.
Сви одломци из Андрићевих приповедака објављени у периодици или неком другом штампаном издању пре првог издања збирке којој припадају, третирани су као потенцијалне варијанте и са њима се сравњује основни текст. Како је наш писац значајан број приповедака најпре представио преко одломака у периодици обично објављујући једном те одломке пре појаве приповетке у целини у штампаном издању, ти одломци су најчешће добили статус варијанте. Оне претходе првом издању у целини и приликом поређења у оквиру критичког апарата, налазе своје место према хронологији објављивања. За њих се такође ради сигла која се наводи према хронологији у попису варијаната. Они се такође наводе у библиографији свих издања уз напомену да је у питању одломак уколико то већ није у библиографском податку назначено. Тада се одредница одломак даје у угластим заградама као назнака приређивача.
Ретки су примери да је нека од приређиваних Андрићевих приповедака поред свог издања у периодици (било као одломак, било као целина) објављивана као целина у избору или као засебно штампано издање пре свог објављивања у оквиру збирке које су критички приређиване. У том случају је текстолошком анализом одређивано да ли је по среди варијанта или не.
Будући да су многа Андрићева дела саставни део наставних програма те да у том смислу за многе његове приповетке постоје објављени одломци из приповедака у школским издањима (читанкама, приручницима) за време пишчева живота, они се не разматрају као варијанте сем уколико приређивач не поседује сазнање о томе да постоји назнака или доказ да је писац посебно за неку прилику управо за то издање унео одређену промену. Дакле, само у случају да је у питању ауторизован одломак који доноси неку врсту промене у односу на претходна штампана издања. У текстолошким приручницима се истиче: „Кад је за ауторовог живота објављено више издања, а аутор није учествовао у припреми тих издања, онда их једноставно одбацујемо из извора. Данас је такав случај особито са тзв. школским писцима и издањима, која су редовно прештампана, често адаптирана за школу, правописно и језички модернизована, односно нормирана.” (Иванић, 2001: 74)
У свом пропратном тексту приређивач обавезно наводи на који начин се односио према одломцима, посебно када их није узимао у обзир. Некада су одређени одломци индикативни, па се о њима може дати екстензивнији приређивачки коментар.
Будући да се у студијама о текстологији прави разлика између штампаних и прештампаних издања, као и између ауторизованог текста и ауторизованог издања, а да Библиографија Иве Андрића показује да приповетке нашег нобеловца имају много издања, питање о штампаним и прештампаним издањима разрешено је на следећи начин. Сва издања приповедака које приређујемо – и штампана и прештампана – прегледана су. О сваком издању без обзира на то да ли је добило статус варијанте или не, дата је кратка белешка у приређивачевим коментарима. Том приликом посебна пажња је посвећена коментарима редактора, забележено ако постоји било какав однос Иве Андрића према тим издањима (да ли је за њих знао, ауторизовао их или није...). Уколико постоји било какав траг о томе да је Иво Андрић ауторизовао издање, то је узето у обзир приликом сравњивања са канонским текстом. Након тога се утврђује о каквом типу штампаног издања се ради и то према принципима датим у Иванић, 2001: 54–58. Уколико је реч о истоветном издању неког претходног издања, приређивачи су то у својим коментарима аргументовали подацима, цитатима и напоменама о томе како су до тог закључка дошли. Приређивач наведено утврђује тако што врло помно прегледа садржај текста приповедака као и за сваки други извор. На пример, у преписци за Издавачко књижарским подузећем „Младост” из Загреба која се водила у вези са објављивањем избора из Андрићевих приповедака 1968. године, Андрић, судећи према сачуваној дактилокопији писма Оту Шолцу од 14. јануара 1968. године[33] – након што је у другом пасусу писма дао своју сагласност за објављивање[34] – наводи две жеље за које сматра да није тешко испунити:
„Са своје стране имам две жеље, са којима ћете се, верујем, лако сагласити.
Прво, да текст приповедака у Вашем избоду <sic!> буде штампан према ауторовом оригиналу, онако како је објављен у Сабраним делима, а без икаквих језичких, правописних и других измена.[35]
Друго, уколико би уз тај Избор приповедака био објављен и неки предговор или поговор, желео би <sic!> да његов текст добијем пре штампања на увид.
То су сви моји услови и жеље. У колико сте са садржином овог писма сагласни,[36] молим да ми то писмено потврдите.”
Наведени подаци су за приређивача критичког издања индикативни јер посведочавају одакле је преузет текст приповетке у одређеном издању. Приређивач непосредним увидом у текст и упоредном анализом доноси одређене закључке и све наводи у приређивачком коментару. Када установи да је у питању истоветно издање, то се нотира на следећи начин. Најпре се наводи библиографски податак издања и следећа реченица:
Ово издање је истоветно са издањем (наводи се библиографски податак првог издања које је сада прештампано). Отуда га нисмо узимали као посебан извор за варијанте, већ смо га третирали као поновљено издање. Зато оно нема посебну сиглу. Будући да је у свим аспектима исто са издањем које смо третирали као варијанту, све установљене разлике између тог издања и основног текста односе се и на ово издање.
Сва поновљена и прештампана издања која након темељног прегледа нисмо третирали као извор за варијанте, морају бити наведенa у библиографији свих издања текста који приређујемо.
Уколико постоји више прештампаних или поновљених издања једног истог издања, упоредном анализом се најпре утврђује да ли постоје неке разлике између тих издања. Уколико нема разлика и то су у потпуности прештампана издања, бира се репрезентативно издање које се онда сравњује са канонским или основним текстом. То је најчешће прво објављено издање. Уколико је приликом прештампавања дошло до словослагачких и штампарских грешака у овим издањима, као репрезентативно бира се оно са најмање штампарских грешака. Овај принцип је примењен и у случају издања приповедака у сабраним делима Иве Андрића из 1963, 1964, 1965. и 1967. године. Након упоредне анализе текстова приповедака у тим издањима, уколико је утврђено да нема разлика и да је текст прештампаван, бира се репрезентативно издање које ће бити упоређено са канонским издањем текста приповетке коју приређујемо. Уколико нема разлика, бира се прво издање то јест оно из 1963. године. Уколико постоје разлике које представљају словослагачке и коректорске грешке, онда се такође бира оно издање које има најмање грешака. Уколико је издање текста приповетке у сабраним делима одређено као варијанта, оно се са канонским или основним текстом приповетке сравњује према свом ћириличном и латиничном издању. Те разлике могу бити забележене у енднотама или у приређивачким напомена везаним за ту приповетку. Исти принцип се примењује и када се издање из сабраних дела одређује као канонски или основни текст.
Уколико не постоји сачуван рукопис дела (аутограф или дактилограм), приређивач то наводи у одељку „Принципи и начин приређивања”. То исто чини и уколико не постоји оригинал рукописа, већ само његова копија (механичка или ксерокс). Такође се оригинал рукописа без обзира да ли је у питању руком писан текст (аутограф) или дактилограм до танчина мора описати према параметрима који су за то предвиђени текстологијом. Сви ови наводи дају се у завршној студији на крају издања у „Принципима и начину приређивања”. Како текстолошки приручници предвиђају у случају да су разлике између основног текста и рукописних и штампаних верзија насталих за пишчева живота присутне у толикој мери да се може говорити о несамерљивој варијантности у односу на основни текст, онда се текст верзије (рукописне или штампане) доноси посебно као засебан текст. У критичком издању дела Иве Андрића то је учињено у првом сегменту Додатака под насловом „Верзије”, односно након оног дела критичког апарата који бележи разлике основног текста и осталих издања (рукописних и/или штампаних). Уколико постоје непотпуне рукописне верзије (писане руком или дактилограми), концепти, нацрти и незавршене варијанте и слично што се може наћи у заоставштини писца, корпус оваквих текстова донет је такође у оквиру одељка Додаци, под насловом „Рукописна грађа”. У „Принципима и начину приређивања” сваки овако издвојен додатак описан је према текстолошким параметрима.
У одељку „Варијанте” најпре су наведени приређивачки знакови и описана њихова употреба а затим дате сигле за изворе. У овом одељку приређивач наводи све оне текстолошке знакове које је користио у критичком апарату везаном за варијанте. Знак треба представити (1) графички, (2) у загради навести његов термин а затим (3) детаљно и прецизно описати шта значи, када и како се у издању користи. Основни приређивачки знаци који су коришћени приликом критичког приређивања приповедака Иве Андрића су:
] (полуквадратна заграда) – овим знаком се обележава граница између основног текста критичког издања дела, и текста рукописних и/или штампаних варијаната тог дела који се по нечему разликује од основног текста.
~ (знак за понављање) – овим знаком се обележава истоветност елемената (као што су на пример знакови интерпункције или речи) текста варијанте и основног текста. Наводи се увек након знака ] и служи да би се њиме означио део текста варијанте.
Ø – овим знаком се обележава одсуство елемента основног текста (као што су на пример знакови интерпункције или речи) у тексту варијанте.
<...> – овај знак приређивач користи да у оквиру навођења основног текста као и текста варијанте сажме оне његове делове који се међусобно не разликују.
Присуство варијанте се обележава енднотом која је изражена арапском цифром у основном или канонском тексту издања. Ендноте се наводе у коментарима према хронологији свог појављивања у основном тексту издања. Ендноте су у коментарима наведене једна испод друге а не једна до друге јер се тако постиже већа прегледност критичког апарата. У делу
варијаната најпре се наводи енднота па иза ње део основног текста у односу на који постоје разлике у изворима, иза тог дела наводи се полуквадратна заграда ( ] ) а иза ове заграде наводи варијанта иза које се бележи сигла за извор којем та варијанта припада. Основни или канонски текст сравњује се са свим ауторизованим рукописним или штампаним изворима тог текста објављеним за пишчева живота и пописују се разлике. Према наведеној текстолошкој литератури, пре свега ОТ, разликом се назива свако место неподударања приликом овог сравњивања а сравњивање се врши на нивоу (1) знакова интерпункције, (2) слова, (3) речи, (4) реченица и (5) графичког прелома (пасус, размак, тип слова...). Приликом идентификовања штампарских грешака, грешака у транскрипцији речи страних језика, материјалних грешака, напомињемо да се оне такође бележе уз приређивачеву напомену да је реч о грешкама.
Након навођења разлике која постоји у извору у односу на основни или канонски текст, приређивач бележи сиглу извора (која се даје болдирано), а иза ње интерпункцијски знак (;). Редослед сравњивања извора са основним текстом је хронолошки, тачније сравњује се најпре са рукописом, па са штампаним издањима по редоследу њиховог објављивања. Уколико се одређена разлика појављује у више варијаната, њихове сигле се бележе једна иза друге, болдирано и раздвојено интерпункцијским знаком (;). Понекад се у варијантама јављају различите разлике у односу на исти основни текст. У том случају те врсте разлика треба бележити тако да се основни текст у односу на који се јављају не бележи поново за сваку разлику посебно, већ се разлике у варијантама наводе на основу хронолошког редоследа објављивања извора у којима се налазе.
Текст основног издања који се сравњује са изворима се у навођењу варијаната даје доминантним или преовлађујућим писмом целокупног издања књиге. У овом случају то је ћирилица. Текст варијанте даје се писмом на којем је објављена варијанта. Уколико се деси да се једна иста врста разлике јавља и у варијанти која је штампана ћирилицом и у варијанти која је штампана латиницом, то се посебно не бележи већ се разлика наводи писмом првог извора по хронологији док се сигле осталих у којима је та разлика такође присутна наводе по хронологији једна иза друге на уобичајен начин. Овај принцип се не примењује само онда када одређене разлике у графемама захтевају издвајање.
Сви приређивачеви коментари (описи, објашњења, напомене и сл.) штампају се ћирилицом као писмом целокупног издања књиге и то курзивом (италиком).
Имајући на уму златно правило сваког приређивања критичког издања које од приређивача тражи да доследно спроводи одабрани систем знакова и тип приређивања, мишљења смо да се у случају критичког издања дела Иве Андрића и то у делу који се односи на стање рукописа, треба определити за један систем, а не за комбинацију знакова и да то буде такозвани дескриптивни систем који је прецизан у описивању стања рукописа (аутографа и дактилограма) и не оставља простор за недоумицу о томе како наведени део изгледа у рукопису. Ово тим пре што се рукописи у највећем броју случајева не издају фототипски у оквиру критичког издања па изостаје могућност да читаоцу фототипски буде предочена страница рукописа која се описује у апарату критичког издања.
Начела сиглирања
Сиглирање је вршено према текстолошким и библиографским правилима. У овом одељку поред сигле дат је потпун библиографски податак. За потребе рада на критичком издању дела Иве Андрића постављени су принципи сиглирања и урађен попис сигли који је био обавезујући за све оне који у свом приређивачком раду користе њима означене изворе. Попис сигли за свако издање устројен је хронолошки. Сигла се даје болдираним типом слова а библиографски податак обичним словима. Будући да велики број издања приповедака Иве Андрића имају исте или сличне наслове, најсврсисходнији начин сиглирања био би онај који уважава следеће принципе:
1. сигла мора да на очигледан и недвосмислен начин представља издање;
2. направити очигледне разлике између издања истог издавача која имају исти наслов;
3. направити очигледне разлике између издања различитих издавача која имају исти наслов;
4. направити очигледне разлике између издања истог издавача која су објављена исте године;
5. направити разлику у сиглирању књига и издања у периодици (часописима, новинама, календарима...
Имајући наведено у виду, уведен је следећи поступак сиглирања:
1. Сигла се даје болдирано.
2. Основни облик сигле се састоји од графема и арапских цифара.
3. Графеме у сигли представљају:
3.1. назив издавача када је у питању сигла за књиге и антологије;
Иво Андрић, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд, 1924.
СКЗ24
Ivo Andrić, Most na Žepi, u: Antologija pripovjedača iz Bosne i Hercegovine, knj. 1, priredio Vuk Krnjević, Svjetlost, Sarajevo, 1967, str. 212–219.
S67/1
3.2. наслов часописа, новина и осталих врста периодике када је у питању сигла за часопис, новине и остале врсте периодике; Напомена: да би се назначило да је у питању издање у периодици, на крају сигле се наводи графема за мало П будући да постоје издања у различитим врстама часописа, новина, календара па да бисмо пронашли заједнички именитељ за целу лепезу тих издања, најсврсисходније је да се појмом периодика на то упути; овим врстама издања смо ради економичности придружили и дневне новине.
Иво Андрић, Мост на Жепи, „Српски књижевни гласник”, Н. с., књ. 16, бр. 3, (1. окт. 1925), стр. 161–167.
СКГп
Ivo Andrić, Most na Žepi, „Kulturni radnik”, god. 5, br. 11/12 (1952), str. 507–511.
KRp
Иво Андрић, Мост на Жепи, (одломак), „Радник”, год. 7, бр. 345/346 (29. нов. 1956), стр. 10.
Рп
3.3. У случају када назив издавачке куће или наслов часописа, новина и осталих врста периодике имају више речи, свака реч у сигли има своје почетно слово (изузев везника и предлога). Сигла се тада састоји од великих слова за издања књига и антологија, а када су у питању издања у периодици у делу који се односи на наслов часописа, поред великих слова у сигли за наслов часописа, имамо и мало слово П на крају којим се означава да библиографска јединица означена том сиглом припада корпусу периодике;
Иво Андрић, Приповетке, предговор, избор и редакција Драган М. Јеремић, Матица српска – Нови Сад, Српска књижевна задруга – Београд, 1965.
МССКЗ65
Ivo Andrić, Most na Žepi, „Kulturni radnik”, god. 5, br. 11/12 (1952), str. 507–511.
KRp
Иво Андрић, Одломак из приповетке „Аникина времена”, „Летопис Матице српске”, год. 101, књ. 313, св. 1/3
(јул–септ. 1927), стр. 265–267.
ЛМСп
4. Цифре у сигли представљају:
4.1. последње две цифре у години издања када су у питању књиге и антологије; Напомена: у сиглама за часописе, новине и остале врсте периодике не дајемо годину издања;
Ivo Andrić, Most na Žepi = The bridge on the Žepa = Die Brücke über die Žepa = Il ponte sulla Žepa, Oslobođenje, Sarajevo, 1971.
О71
Ivo Andrić, „Most na Žepi”, u: Nazor–Kolar–Andrić, Štampa, Osijek, 1966, str. 173–183.
Š66
Иво Андрић, Жена на камену, приредио Мухарем Первић, Нолит, Београд, 1962.
Н62
4.2. ознаку за том уколико у издању (књига или антологија) има више томова;
Иво Андрић, Приповетке, књ. 1, Просвета, Београд, 1961.
П61/1
Иво Андрић, Приповетке, књ. 2, Просвета, Београд, 1961.
П61/2
Ivo Andrić, „Most na Žepi”, u: Antologija pripovjedača iz Bosne i Hercegovine, knj. 1, priredio Vuk Krnjević, Svjetlost, Sarajevo, 1967, str. 212–219.
S67/1
4.3. бројчану ознаку наставка уколико је приповетка објављивана у неколико наставака у неком часопису
Иво Андрић, Мара милосница, <одломак>, „Српски књижевни гласник”, Н. с., књ. 14, бр. 1 (1. јан. 1925), стр. 1–4.
СКГп
Иво Андрић, Мара, милосница, <Део 1>, „Српски књижевни гласник”, Н. с., књ. 17, бр. 1 (1. јан. 1926), стр. 1–11.
СКГп1
Иво Андрић, Мара, милосница, <Део 2>, „Српски књижевни гласник”, Н. с., књ. 17, бр. 2 (16. јан. 1926), стр. 81–92.
СКГп2
Иво Андрић, Мара, милосница, <Део 3>, „Српски књижевни гласник”, Н. с., књ. 17, бр. 2 [тј. 3] (1. феб. 1926), стр. 171–178.
СКГп3
Иво Андрић, Мара, милосница, <Део 4>, „Српски књижевни гласник”, Н. с., књ. 17, бр. 4 (16. феб. 1926), стр. 241–258.
СКГп4
5. Уколико је издање штампано ћирилицом, сигла се даје ћирилицом; уколико је издање штампано латиницом, сигла се даје латиницом;
Иво Андрић, Изабране приповетке, Свјетлост, Сарајево, 1945.
С45
Ivo Andrić, Pripovijetke, Matica hrvatska, Zagreb, 1947.
МH47
Ivo Andrić, Rzavski bregovi , Svjetlost, Sarajevo, 1947.
S47
Одабране (Изабране) приповетке, Матица српска, Нови Сад, 1956.
МС56
Ivo Andrić, Most na Žepi, „Telegram”, god. 1, br. 2 (7. maj 1960), str. 13.
Tp
5.1. Напомена: изузетак од овог правила представљају издања Сабраних дела и она издања која паралелно излазе и ћирилицом и латиницом а нису сабрана дела, већ избори. У тим случајевима, сиглирање се врши на следећи начин:
а) Када неки издавач/издавачи објави у истој години једно издање и ћирилицом и латиницом, сигла се даје као и за сва друга издања према називу издавача уз ознаку године, али се за оба издања даје ћирилицом. Дају се три сигле а њихова дистинктивна обележја настала услед три типа употребе у тексту приређивачког коментара наводимо у следећој табели:
Иво Андрић, Приповетке, Изабрана дела, књ. 1, Просвета – Београд, Свјетлост – Сарајево, 1958.
Ivo Andrić, Pripovetke, Izabrana dela, knj.1, Svjetlost – Sarajevo, Prosveta – Beograd, 1958.
ПС58 (уколико су идентично ћирилично и латинично издање и разлике постоје у оба издања у односу на канонско)
ПС58ћ (уколико промене постоје само у ћириличном издању)
ПС58л (уколико промене постоје само у латиничном издању)
б) Овај принцип сиглирања надограђујемо додавањем у сиглу и првих слова наслова избора уколико је тај избор објавио исти издавач/издавачи у истој години и оба издања имају и ћирилично и латинично издање. Таква су, на пример, издања Аникина времена, Свјетлост, Просвета, Сарајево, Београд, 1967. и Ivo Andrić, Most na Žepi, Svjetlost – Sarajevo, Prosveta – Beograd, 1967. која су у истој години (1967) заједнички објавили „Свјетлост” из Сарајева и „Просвета” из Београда, а приредио их Меша Селимовић, и објављена су и латиницом и ћирилицом. Ево примера за њихове сигле.
Иво Андрић, Аникина времена, избор Меша Селимовић, Свјетлост – Сарајево, Просвета – Београд, 1967.
Ivo Andrić, Anikina vremena, izbor Meša Selimović, Svjetlost – Sarajevo, Prosveta – Beograd, 1967.
СПAВ67 (уколико су идентично ћирилично и латинично издање и разлике постоје у оба издања у односу на канонско)
СПAВ67ћ (уколико промене постоје само у ћириличном издању)
СПAВ67л (уколико промене постоје само у латиничном издању)
Иво Андрић, Мост на Жепи, избор Меша Селимовић, Свјетлост– Сарајево, Просвета – Београд, 1967.
Ivo Andrić, Most na Žepi, izbor Meša Selimović, Svjetlost – Sarajevo, Prosveta – Beograd, 1967.
СПМЖ67 (уколико су идентично ћирилично и латинично издање и разлике постоје у оба издања у односу на канонско)
СПМЖ67ћ (уколико промене постоје само у ћириличном издању)
СПМЖ67л (уколико промене постоје само у латиничном издању)
в) Када дајемо сигле за било које издање Сабраних дела, онда сиглирање не радимо према издавачу, већ у сигли назначавамо да је у питању издање сабраних дела, наслов књиге из сабраних дела, годину издања и писмо. Такође радимо три сигле а њихова дистинктивна обележја настала услед три типа употребе у тексту приређивачког коментара наводимо у следећој табели:
Иво Андрић, Жеђ, Сабрана дела Иве Андрића, књ. 6, приредили Петар Џаџић, Мухарем Первић, Просвета – Београд, Младост – Загреб, Свјетлост – Сарајево, Државна заложба Словеније – Љубљана, 1963.
Ivo Andrić, Žeđ, Sabrana djela Ive Andrića, knj. 6, priredili Petar Džadžić, Muharem Pervić, Mladost – Zagreb, Prosveta – Beograd, Svjetlost – Sarajevo, Državna založba Slovenije – Ljubljana, 1963.
СДЖ63 (уколико су идентично
ћирилично и латинично издање и разлике постоје у оба издања у односу на канонско)
СДЖ63ћ (уколико промене постоје само у ћириличном издању)
СДЖ63л (уколико промене постоје само у латиничном издању)
У оном случају када је неко од оваквих издања добило статус варијанте, приликом навођења сигли дајемо објашњење која се сигла на које издање односи да би читаоцу било прегледније.
6. Будући да постоји више издања једног истог издавача као, на пример, „Свјетлости” из Сарајева или „Просвете” из Београда и да су та издања излазила некад и у истим годинама, онда треба увести следеће начело сиглирања.
6.1. Прво појављавање одређеног издања нпр. „Свјетлости” означимо са Sv59 а друго издање означимо Sv60, а ако постоји још неко издање „Свјетлости” из 1960, поред оног којег смо означили сиглом Sv60, онда то издање означимо са Svj60.
Ivo Andrić, Izbor, priredio Petar Džadžić, Svjetlost, Sarajevo, 1959.
Sv59
Ivo Andrić, Izbor, priredio Petar Džadžić, Svjetlost, Sarajevo, 19602.
Sv60
Ivo Andrić, Priča o vezirovom slonu i druge pripovetke, izbor Erih Koš, Rad, Beograd, 1960.
R60
Ivo Andrić, Priča o kmetu Simanu, priredio Voja Carić, Svjetlost, Sarajevo, 1960.
Svj60
Ivo Andrić, Izbor, priredio Petar Džadžić, Svjetlost, Sarajevo, 19613.
Sv61
Иво Андрић, Приповетке, Изабрана дела, књ. 1, Просвета – Београд, Свјетлост – Сарајево, 1958.
П61/1
Иво Андрић, Приповетке, Изабрана дела, књ. 2, Просвета – Београд, Свјетлост – Сарајево, 1958.
П61/2
Ivo Andrić, Priča o kmetu Simanu, priredio Voja Carić, Svjetlost, Sarajevo, 1961.
Svj61
6.2. У великом броју случајева, издања избора Андрићевих приповедака се прештампавају тако да неко издање чију смо прву појаву означили нпр. Sv59, издавач поново штампа 1960, 1961. и 1963. године. У тим случајевима када постоји прештампавање издања, задржавамо сиглу коју смо дали за његово прво издање, а мењамо само цифре које означавају годину, као што је урађено у наредном примеру:
Ivo Andrić, Izbor, priredio Petar Džadžić, Svjetlost, Sarajevo, 1959.
Sv59
Ivo Andrić, Izbor, priredio Petar Džadžić, Svjetlost, Sarajevo, 19602.
Sv60
Ivo Andrić, Izbor, priredio Petar Džadžić, Svjetlost, Sarajevo, 19613.
Sv61
Ivo Andrić, Izbor, priredio Petar Džadžić, Svjetlost, Sarajevo, 1963.
Sv63
6.3. На тај начин пратимо континуитет издања и прецизно одређујемо које нам је издања различито од канонског уколико је добило статус варијанте. Напомена: Постоје и издања која су прештампана а додат им је текст још једне приповетке. Такав је случај са следећим издањем Pripovijetke ; Kula / Ivo Andrić ; izbor i predgovor Radovan Vučković. – Sarajevo : Svjetlost, 1973. Ово издање има исти први део сигле иако у наслову пише и Кула зато што у преписци Иве Андрића и издавача Свјетлости из Сарајева стоји да је наслов промењен јер је стандардном издању (Priča o kmetu Simanu / Ivo Andrić ; priredio Radovan Vučković. – Sarajevo : Svjetlost, 1964) које смо означили сиглом Svjet64, додата приповетка Кула. Погледајмо пример:
Ivo Andrić, Priča o kmetu Simanu, priredio Radovan Vučković, Svjetlost, Sarajevo, 1964.
Svjet64
Ivo Andrić, Priča o kmetu Simanu, priredio Radovan Vučković, Svjetlost, Sarajevo, 1966.
Svjet66
Ivo Andrić, Priča o kmetu Simanu, priredio Radovan Vučković, Svjetlost, Sarajevo, 1969.
Svjet69
Ivo Andrić, Priča o kmetu Simanu, priredio Radovan Vučković, Svjetlost, Sarajevo, 1971.
Svjet71
Ivo Andrić, Pripovijetke; Kula, izbor i predgovor Radovan Vučković, Svjetlost, Sarajevo, 1973.
Svjet73
6.4. Уколико се појави неко ново издање „Свјетлости” које има више издања, оно добија сиглу Svjet уз коју додајемо две последње цифре из године издања. Тако неко издање које има више прештампаних, поновљених издања и од издавача је који има више издања која каткад излазе и у истим годинама, има своју сиглу за случај да буде варијанта.
6.5. За она издања неког издавача која су се појавила само једном а њихово прво и једино појављивање није у истој години, користимо само прво слово издавача кад год да је то издање изашло.
Иво Андрић, Изабране приповетке, Свјетлост, Сарајево, 1945.
С45
Ivo Andrić, Pripovijetke, Matica hrvatska, Zagreb, 1947.
МH47
6.6. Уколико у истој години постоји ново издање једне књиге, онда се у оквиру сигле само додаје индекс преко суперскрипта који представља цифра која означава издање.
Иво Андрић, Панорама, Просвета, Београд, 1964.
П64
Иво Андрић, Панорама, Просвета, Београд, 19642.
П642
7. Уколико се деси да исти издавач објави два различита издања у истој години која су антологије у којима се налази и избор из Андрићевих приповедака, сигла се ради на стандардан начин али се након године додаје мало А или мало Б да би се направила разлика.
Ivo Andrić, „Most na Žepi”, u: Pripovijetke pisaca jugoslovenskih naroda, priredio Predrag Palavestra, „Veselin Masleša”, Sarajevo, 1973, str. 171–177.
VM73а
Ivo Andrić, „Most na Žepi”, u: Pripovijetke pisaca Bosne i Hercegovine, priredio Risto Trifković, „Veselin Masleša”, Sarajevo, 1973, str. 29–35.
VM73b
8. Приликом сиглирања рукописа које смо одредили као варијанте, сигла треба да садржи графеме и цифре. Графемама се означава да је у питању рукопис, место на којем се налази или фонд којем припада. Уколико имамо, на пример, више рукописа за једну приповетку који припадају истом фонду или месту, онда бројем означавамо на који смо мислили. Тако да уколико, на пример, за једну приповетку имамо два рукописа из ЛФИА који се чува у Архиву САНУ, један ћемо означити РЛФИА1 а други РЛФИА2. Библиографски податак о рукопису који дајемо у библиографији наводимо на основу података из фондова и места у којима се чувају.
Рукопис из ЛФИА који се чува у Архиву САНУ
РЛФИА
Рукопис из Спомен-музеја Иве Андрића
РСМИА
Рукопис из Задужбине Иве Андрића
РЗИА
Некада је због разуђености архивске грађе која нам је била на располагању било нужно да се на посебан начин означе дактилограми и аутографи једног истог рукописа те је стога приређивачима на располагању била и могућност да када имају на располагању и дактилограм и аутограф једног истог рукописа уместо прве графеме Р уведу у сиглу графеме Д за дактилограме односно А за аутографе да би то означили. У случају да се у рукопису јављају странице и писане руком и куцане на писаћој машини, приређивачима је препоручено да користе одредницу рукопис те да у сигли тај извор означе графемом Р.
Типови грешака
Већ смо указали на проблем штампарских и коректорских грешака у издањима приповедака Иве Андрића као и на пишчев став о том питању. У оквиру канонског или основног текста приповетке ове врсте грешака не исправљамо. Јер, према упутствима из текстолошких приручника могуће је урадити следеће: „Кад се такво мјесто утврди, оно се исправља као очита штампарска (писарска такође) грешка (емендација), или се у основном тексту означава посебним знаком (обично узвичник !), или се на њега скреће пажња у апарату издања. Уколико је могуће исправке се обављају по бољем извору, избјегавајући при томе мијешање различитих ступњева текста (контаминација)” (Иванић, 2001: 94–95) Када је у питању критичко издање Андрићевих дела применили смо трећи принцип: грешке не исправљамо, већ на њих скрећемо пажњу у апарату издања.
Изузетак у односу на дато правило представља следећи случај. Он проистиче из резултата истраживања у припреми критичког издања одређене Андрићеве приповетке односно одабира њеног канонског или основног текста. Уколико се деси да постоји непосредно писано сведочанство самог писца да у издању текста приповетке које смо одредили као канонско, издавач треба да исправи одређене штампарске или коректорске грешке, приређивач на основу тог документа исправља те примере које је писац сам означио у тексту приповетке. Те примере приређивач наводи у приређивачком коментару одабира канонског текста и доноси грађу којом тај свој поступак аргументује.
Приликом идентификовања штампарских грешака, грешака у транскрипцији речи страних језика, материјалних грешака, напомињемо да се оне такође бележе уз приређивачеву напомену да је реч о грешкама. Описане типове грешака бележимо на следећи начин:
(1) штампарска грешка у основном тексту (тип 1): Приликом уношења основног или канонског текста, све штампарске грешке које постоје у издању канонског или основног текста а за које се недвосмислено може утврдити да су штампарске јер су или очигледне или су на маргинама Андрићевог личног примерка тог издања исправљене, не исправљају се у тексту, већ се поред речи у којој је штампарска грешка најпре наводи ознака за ендноту а одмах до ње суперскрипт ˥. У тексту ендноте бележи се реч, након тога бележимо ] (полуквадратну заграду) а иза ње наводимо да је у питању очигледна штампарска грешка или исправљена штампарска грешка.
Приликом поређења са осталим издањима тог текста не поредимо реч у којој је штампарска грешка, већ реч која је тачна односно без штампарске грешке. Уколико се деси да се разлика појављује у том делу, у односу на ту реч (дакле реч без штампарске грешке), онда је означавамо већ постојећом енднотом која претходи знаку за штампарску грешку који смо већ ставили уз реч у којој је штампарска грешка и разлику бележимо у тексту ендноте као и за све друге случајеве разлика између основног текста и текста варијанте.
(2) штампарска грешка у основном тексту (тип 2): уколико је по среди пример који се не може одредити као штампарска грешка у основном тексту (тип 1), наводимо реч из основног издања, након тога бележимо ] (полуквадратну заграду), затим у малој загради, италиком одредницу да је у питању грешка и то на следећи начин (шт. грешка). У тексту ендноте могуће је кратко изложити разлоге због којих је нешто штампарска грешка на основу истраживања историје издања текста приповетке коју критички приређујемо.
(3) штампарска грешка у тексту варијанте: наводимо реч из основног издања, након тога бележимо ] (полуквадратну заграду), затим наводимо реч из варијанте у којој је идентификована штампарска грешка, сиглу за извор и тек на самом крају у малој загради, италиком одредницу да је у питању грешка и то на следећи начин (шт. грешка). У тексту ендноте могуће је кратко изложити разлоге због којих је нешто штампарска грешка на основу истраживања историје издања текста приповетке коју критички приређујемо.
Остале типове грешака бележимо на исти начин само што их означавамо са (мат. грешка) или (грешка у транскрипцији). Приликом одређења ових грешака најпре је требало утврдити да нису у питању штампарске грешке и то тако што се текст проверава у издањима која сравњујемо са основним текстом. Затим је истраживано да нису у питању намерне материјалне и грешке у транскрипцији које могу бити везане, на пример, за карактеризацију јунака или слично, односно да писац није намерно дао материјалне и грешке у транскрипцији услед семантичке равни приповедања. У тим случајевима приређивач их не означава, али их у пропратном тексту наводи као ознаку приповедачког поступка уз напомену да их није обележавао јер се примарно поштују пишчева техника и стил. Уколико се ипак ради о грешкама, онда поступамо на следећи начин.
Уколико је у питању материјална грешка у основном тексту, најпре наводимо део из основног текста, полуквадратну заграду а иза ње ознаку (мат. грешка). Овај тип грешака некад се разрешава у коментару и у том случају без ознаке (мат. грешка) дато је кратко објашњење курзивом одмах иза полуквадратне заграде. Ту се наглашава и уколико се тај тип грешке понавља у свим издањима што је код оваквих грешака најчешће случај. Уколико се у тексту једне или више варијанта појави материјална грешка, а она се не јавља у основном тексту издања, онда се најпре утврђује да није у питању штампарска грешка, па тек када утврдимо да није, дајемо ознаку да је у питању материјална грешка и то тако што у поретку разлика у односу на основни текст, након речи која је материјална грешка и сигле за издање/издања у којима се она налази, наводимо одредницу (мат. грешка).
Уколико је у питању грешка у транскрипцији речи из страног језика у тексту основног издања, најпре наводимо део из основног текста, полуквадратну заграду а иза ње ознаку (грешка у транскрипцији). Овај тип грешака могуће је нотирати и на следећи начин. Најпре наводимо део из основног текста, полуквадратну заграду а иза ње у реченици датој курзивом бележимо: Грешка у транскрипцији – уместо наведеног треба да стоји:__________. Уколико се у тексту једне или више варијанта појави грешка у транскрипцији, а она се не јавља у основном тексту издања, онда се најпре утврђује да није у питању штампарска грешка, па тек када утврдимо да није, дајемо ознаку да је у питању грешка у транскрипцији и то тако што у поретку разлика у односу на основни текст, након речи која је грешка у транскрипцији и сигле за издање/издања у којима се она налази, наводимо одредницу (грешка у транскрипцији).
Фусноте у основном тексту
Уколико постоје фусноте у тексту Андрићеве приповетке које припадају самом писцу, оне се дају као фусноте на страници на којој се налазе, али са ознаком * и то редом *, **, ***... у зависности од броја тих ауторових фуснота.
Уколико у тексту постоје делови на страном језику који нису преведени у Андрићевим фуснотама, дат је превод тог текста на страном језику и то у облику фусноте на страни на којој се текст налази и означава га римским бројевима, на пример: I, II, III, IV ...
Правопис
Питање правописа у критичком издању приповедака Иве Андрића разрешено је на основу принципа о неприкосновености очувања аутентичности пишчевог језика. У писму од 10. априла 1951. године[37] Иво Андрић одговара на предлоге Бубића у вези са променама у тексту романа Травничка хроника од којих су неке утемељене и у тадашњим правилима фонетског правописа. Јер, у свом писму од 06. априла 1951. године,[38] Бубић му између осталог предлаже:
„Поред наведених примједаба успут Вам напомињем да би, по моме мишљењу, требало језик Травничке хронике уредити према захтјевима фонетског правописа, тј. све Ваше ријечи, као што су: представа, подсећати и сл. требало би писати: претстава, потсећати итд.
Ријечи почетци, додатци, битци итд. требало би писати без „т”; дакле: почеци, додаци итд.
Мјесто консул, консервативан, консервирати боље је писати: конзул, конзервативан, конзервирати итд.
<…>
Требало би понегдје кориговати и Вашу интерпункцију, нарочито запету. Код Вас, на примјер, стоји: ”…бацио брз поглед око себе, да види судбине свих.” Ово је финална реченица, и она се не одваја запетом. Оваквих случајева има извјестан број у Вашем тексту.”
Захваљујући се „на труду око чишћења и уједначавања мога текста.”, Андрић истиче:
„Већину ваших примедаба ја усвајам, а што у неколико случајева остајем код свог ранијег текста и то није стога што сматрам да Ви нисте начелно у праву, него стога што сваки писац има, кад се ради о стилу и ритму његове прозе, извесна мишљења и погледе, па и произвољности, којих не може да се одрекне чак ни онда кад су они у очигледном сукобу са утврђеним правилима, па чак и са логиком. Ово се нарочито односи на ваше предлоге садржане у писму.
Да почнем од почетка. Ја се никад нисам могао сложити са схватањем професора А. Белића, чије дело иначе много ценим, у питању умекшавања сугласника. Ја знам да у том нисам доследан и да пишем код разних речи различно. Молим Вас дакле да оставите „представа” и „подсећати”, јер ја тако чујем или сам бар при писању тога текста чуо и као такве те речи уклопио у ритам целине. То исто важи и за „почетци, добитци, битци” и сл. Ја и ту нисам примио и не могу да примим схватање званичног правописа, према томе, мораће остати како јесте. Још Вас молим да „консул, консулски” свуда такође остане. – Разуме се да сву одговорност за то узимам ја на себе и да се ништа неће моћи пребацити уреднику. Молим Вас да у том правцу извршите исправку само на оним местима, ако их има, где ја сам са собом нисам у складу тј. где пишем исту ствар на два разна начина.”
Једанаест година касније – судећи према дактилокопији писма које је 09. маја 1962. године у име свога супруга директору „Свјетлости” упутила Милица Бабић[39] – покреће се изнова питање правописа. Јер, у овом писму које се односи на издање Андрићевог романа Госпођица[40], Андрић поручује да се слаже да се роман „слаже према Вашем и Просветином издању од 1958,[41] али сматра да књигу нетреба <sic!> преносити на нови правопис.”
Наведеним примерима можемо придружити низ других који такође посведочавају оно што је за приређиваче критичког издања Андрићевих дела веома важно а то је да је велики писац српске књижевности водио рачуна о правописној страни својих текстова, да је коментарисао правописна решења, аргументовао своје разлоге писања и често их – уз уважавање правописне норме која је била важећа у време када су његова дела објављивана – остављао упркос томе што су се косила са важећом правописном нормом. Отуда је важно разумети и природу правописних решења у текстовима који током критичког приређивања добију статус варијанте или основног текста, не проглашавати их за штампарске грешке, водити рачуна о променама правописне норме и пратити архивске изворе (примарно Андрићеву кореспонденцију са издавачким предузећима која су објављивала његова дела), да бисмо што је могуће потпуније сагледали правописну страну одређеног Андрићевог текста у историји његовог објављивања.
Стога су правописна питања врло пажљиво разрешена јер је сваки приређивач имао на уму да се не сме никада огрешити о ову аутентичност. С друге стране, по одабиру канонског издања за сваку појединачну приповетку, примећено је да је њихова правописна страна уређена и да готово нема места на којима би се та сравњивања са актуелним правописом могла урадити. Такође, након одабира варијаната примећено је да су одређене међу њима одражавале правописну норму тренутка у којем су објављене што је такође – према утврђеним текстолошким правилима – забележено као разлика.
Сравњивања се у критичким издањима – како бележе текстолошки приучници – најчешће врше у општим случајевима као што су: а) једначења сугласника по звучности; б) једначења сугласника по месту и начину творбе; в) састављено и растављено писање речи; г) писање правописног знака тачка (.) иза датума, године и редних бројева; д) писање великог слова… То значи да се ова општа сравњивања не врше када би њима била нарушена пишчева стилизација, на пример, приликом обликовања јунака када је његов говор један од пишчевих поступака његове карактеризације и када би се њиховом применом угрозило право значење речи, израза, дела реченице, реченице у Андрићевом тексту.
Имајући на уму особености текста Андрићеве приповетке коју критички приређује, као и наведена сведочанства о пишчевом односу према питању правописа, приређивач сваке од пет збирки приповедака које је Иво Андрић сам приредио и објавио за живота, превасходно је чувао аутентичност пишчевог језика и стила. Уколико је којим случајем било сравњивања са одређеним правописним правилом које је сада актуелно, а то су најчешће примери писања великог слова у случајевима недвосмисленог именовања одређених догађа (Први светски рат уместо први светски рат) или имена светаца (Света Агнеза уместо света Агнеза) облици сравњивања наведени су према правописној типологији и илустровани са неколико одабраних примера. Такође је наведено и када сравњивања нису вршена.
Библиографија
Библиографија издања приповедака које приређујемо дата је на основу Библиографије Иве Андрића и издања која су током рада на критичком издању идентификована а нису наведена у постојећој Библиографији. У библиографији смо навели сва издања приповедака које приређујемо а која су изашла за пишчева живота. За овај принцип смо се определили јер постоји Библи-
ографија Иве Андрића која је доступна и у штампаном и у електронском облику. Сва издања која су наведена у драгоценој обради коју доноси Библиографија Иве Андрића а која су објављена за Андрићева живота, прегледана су непосредним увидом. Она издања која смо током рада идентификовали, а не налазе се у Библиографији Иве Андрића, обележили смо ознаком # на крају библиографског податка.
Додаци
У овом делу критичког издања доносе се (1) верзије, (2) рукописна грађа (рукописи, концепти, брујони…) и (3) аргументацијско-илустративни материјал. Одређени број додатака је дат фототипски, а у извесним примерима када је грађа то налагала, поред предочавања затеченог стања рукописне грађе паралелно је дата и реконструкција композиционог поретка. Аргументацијски материјал подразумева грађу која представља упориште одређених закључака на основу којих су приређивачи доносили одлуке у вези са одабиром канонског или основног текста и одређивањем статуса варијанте. Илустративни материјал доноси грађу која непосредно илуструје Андрићев рад на приповеткама у оквиру збирке чије се критичко издање доноси.
Принципи и начин приређивања
Као што део „Варијанте” у оквиру критичког издања доноси увид у пишчеву приповедачку радионицу, тако део „Принципи и начин приређивања” треба да отвори врата у научну радионицу приређивача критичког издања. Јер, у овом делу приређивач наводи и описује све текстолошке поступке које је применио критички приређујући текст неке Андрићеве приповетке, аргументацију за своје одлуке, предочава низ чињеница у вези са историјатом објављивања приповедака… Будући да је по свом основном типу ово критичко издање историјско-текстолошког карактера, у овом делу хронолошки су наведена сва издања једне приповетке и дат коментар у вези са њима без обзира да ли су у питању варијанте или не. На тај начин могуће је сагледати процесе мењања текста неке Андрићеве приповетке. У овом делу приређивачки коментари дају се и за основни текст приповетке у збирци која се критички приређује и за додатке. Када је у питању основни текст приповедака, дати су коментари за издање у целини („Опште напомене”) и појединачно за сваку приповетку („Напомене за појединачна дела”). На исти начин поступа се и са додацима (верзије, рукописна грађа, аргументацијски и илустративни материјал) односно најпре се дају „Опште напомене” а након тога „Напомене за појединачне додатке”.
Будући да овај део представља оно што бисмо сликовито могли назвати „приређивачевом радионицом”, постоји низ елемената који би требало да буду представљени у овом делу, односно поступака које је приређивач применио а који би требало да буду описани. У текстолошким студијама постоји низ препорука у вези са елементима које би требало укључити у тај текст приређивача. И овога пута напомињемо да смо те делове приређивачког коментара доносили имајући на уму теоријске приручнике НКИ и ОТ. Међутим, током рада на критичком издању пет збирки приповедака Иве Андрића јавила се потреба за додатним прецизирањима која су проистекла из рада на грађи а односе се на онај део приређивачевог текста који говори о појединачним приповеткама.
У зависности од грађе везане за Андрићеву приповетку коју критички приређујемо, у одељку „Напомене за појединачна дела” за сваку приповетку посебно укратко је реконструисан и у неколико реченица описан историјат издавања текста те приповетке, указано на број варијаната и прештампаних издања, описано које су најзначајније промене у тексту и када су се оне десиле, предочено уколико је било пишчевих коментара у вези са тим променама (преписка, белешке на маргинама личних примерака одређених издања...). Будући да је у значајном броју приповедака Андрић врло мало мењао првобитни текст те да се са основним текстом подудара највећи број издања, односно да број варијаната основног текста није велики, а будући да је приређивач критичког издања упоредио сва издања са основним/канонским текстом, за свако то издање дат је кратки коментар, белешка или опис. У том смислу предложено је да у „Напоменама за појединачна издања” садржајни оквир буде следећи:
1. кратки историјат објављивања приповетке;
2. образложење одабира канонског/основног текста приповетке и опис тог издања;
3. образложење одабира варијаната текста приповетке и опис свих издања варијаната;
4. опис издања које нисмо узели за варијанте.
О начину на који ће наведени елементи заједничког садржајног оквира бити дати у приређивачким коментарима, одлучио је сваки приређивач за критичко издање на којем ради. Нужно је само било то да ти елементи буду дати.
Када је у питању опис свих издања које смо прегледали без обзира да ли је то издање одабрано за канонски текст, варијанту или не, такође је предложен садржајни оквир и предочени следећи принципи. Односно, у сваком опису издања постоје елементи које тај опис треба да садржи:
Сигла издања <опционално> – потпуна библиографска јединица издања
1. Ако издање представља канонски текст, навести разлоге због којих је оно одређено као канонски текст.
2. Ако издање представља варијанту, навести разлоге због којих је оно одређено као варијанта. Навести још једном сиглу (болдирано) којом је у критичком апарату означено.
3. Ако је издање прештампано то јест није варијанта, навести са којом се варијантом слаже када су у питању разлике у односу на канонски текст. Навести у чему се ово издање разликује у односу на варијанту, а слаже са канонским текстом. У навођењу ових елемената биће сигурно оних који се први пут јављају у тексту приповетке и остају до канонског издања и у канонском. Пошто нам тај текст није варијанта, неће бити нигде забележено, на пример, где се први пут јавља нека реч, синтаксичко решење, употреба запете... који је исти за то издање и за канонско. То треба нагласити да би се могло предочити када је писац одређена решења употребио први пут и она се задржала до самог краја. Примере можемо навести према следећем принципу:
У реченици (навести реченицу у целини под знацима навода) уместо (навести део који је у варијанти која претходи прештампаном издању и који је разлика у односу на канон, болдирано, без знака навода) први пут се појављује (навести део који је ту први пут уведен и задржао се до канонског издања, болдирано, без знака навода).
4. За сва издања (основни/канонски текст, варијанта, није варијанта) треба навести карактеристичне штампарске грешке у издању према већ описаном принципу. Када се наводе штампарске грешке у основном/канонском тексту које смо дали и на маргини уз исправку, треба навести разлоге због којих смо то означили као штампарску грешку.
5. Навести шта је сачувано у архивској грађи о овом издању (пишчева преписка са издавачем, уговор, пишчев списак штампарских грешака...) да би се стекла целовита слика о Андрићевом раду на овом издању. У опису грађе или издвајању занимљивих појединости треба дати прецизне податке о сигнатурама под којима се та грађа чува.
6. Навести да ли се у Спомен-музеју Иве Андрића налазе Андрићеви лични примерци овог издања, има ли каквих бележака на маргинама... Приликом навођења података обавезно је да се наведу и сигнатуре личних примерака.
7. На самом крају овог описа издања уколико оно није варијанта, навести реченицу коју смо већ раније прецизирали у овом тексту у делу који се односи на статус прештампаних издања.
Будући да постоји више поновљених издања једног издања за која смо већ дали упутства за међусобно сравњивање и бирање репрезентативног издања за ту групу издања, као и да ту спадају и Сабрана дела Иве Андрића, у овом делу треба податке дати за свако издање с тим што ће најшири опис бити дат код репрезентативног издања, када ћемо навести разлоге због којих смо га одабрали за репрезентативно издање и све оно остало што иде у опис сваког другог издања, а код оних која су упоређена а нису узета за репрезентативно издање, навести кратке информације о томе да ли постоји неки запис или нешто из архивске грађе. Овде се све даје према хронологији појављивања издања. О томе како смо радили и упоређивали ова поновљена издања и одабрали репрезентативно треба дати кратку белешку у општим напоменама и упутити на појединачне напомене које се односе на појединачне приповетке.
Речник непознатих и мање познатих речи и израза
У оквиру критичког издања дела Иве Андрића треба да постоји посебни том који би представљао речник Андрићевог дела. Тај би речник могао бити објављен тек по завршетку неке одређене фазе рада на критичком издању Андрићевих дела или на његовом самом крају.
Речници уз првих пет књига критичког издања дела Иве Андрића садрже објашњења непознатих и мање познатих речи и израза за приповетке Иве Андрића које су објављене у збирци његових приповедака које приређујемо.
Они су обликовани у укрштају (1) речника који прати прво издање збирке приповедака које приређивач приређује (уколико постоји); ове речи као и њихово образложење дају се болдом да би се назначило одакле долазе; (2) речника који прати приповетке из те збирке приповедака коју приређивач приређује а који се налази у Андрићевим сабраним делима објављеним за пишчева живота; ове речи и објашњења дају се обичним словима с тим што се у приређивачкој напомени за речник наведени извори за речнике као и легенда за технички прелом којима се чува слојевитост овако насталог речника, односно идентификују слојеви из којих је формиран; (3) речника који приређивач сам саставља имајући на уму степен познавања значења речи и израза данашњег просечног читаоца. Ова објашњења дају се обичним словима с тим што се у напомени за речник наводе извори за речнике као и легенда за технички прелом којима се чува слојевитост овако насталог речника, односно идентификују слојеви из којих је формиран; (4) речника и/или објашњења речи за приповетке на којима приређивач ради а које је писац сам негде забележио; ове речи и објашњења дају се курзивом то јест италиком, с тим што се у напомени за речник наводе извори за речнике као и легенда за технички прелом којима се чува слојевитост овако насталог речника, односно идентификују слојеви из којих је формиран. За речи и објашњења присутне кроз рукописне напомене, белешке, грађу за које се недвосмислено утврди да припадају Андрићу, наводи се одакле су преузете, описују према параметрима датим за критичко приређивање рукописа, утврђују се околности њихове ауторизације и остало;
У примерима када за једну реч имамо више слојева у објашњењу, онда их наводимо следећим редоследом према њиховом постојању, а ради чувања хронологије и важности:
реч – Андрићево објашњење из рукописне грађе; Андрићево објашњење из првог издања збирке приповедака коју приређујемо; објашњење које доносе сабрана дела Иве Андрића; објашњење које дају речници које је Андрић могао користити.
Приликом обликовања објашњења лексема у речницима који прате критичка издања збирки приповедака које је Иво Андрић самостално приредио и објавио за свога живота, прегледане су маргиналије у Андрићевим личним примерцима различитих речника који се чувају у Спомен-музеју Иве Андрића. У објашњавању непознатих и мање познатих речи и израза приређивачи су користили речнике који су могли бити доступни самом Андрићу. За приређиваче су посебно била драгоцена објашњења која је сам Иво Андрић давао за посебне речи одговарајући на питања преводилаца својих дела. Ова објашњења постоје у пишчевој преписци и када год је то било могуће, приређивачи су их укључивали у објашњења мање познатих речи и израза у збиркама приповедака које су критички приређивали.
Индекси
У литератури се истиче да су у зависности од типа дела које се даје у критичком издању, могући различити индекси: индекс личних имена, индекс топонима, предметни индекс, индекс ликова, индекс почетака... (уп. Иванић, 2001: 222–227) Начини приређивања индекса разрађени су у текстолошким приручницима и библиографским правилима и треба одредити како ће изгледати на нивоу критичког издања сабраних дела Иве Андрића, а онда који ће се индекс/индекси радити за коју књигу издања. Када су у питању критичка издања збирки приповедака које је Иво Андрић приредио и објавио за живота, нису рађени посебни индекси будући да је сам тип критичког издања (критичко издање уметничке прозе; критичко издање историјско-текстолошког типа) условио изостанак овог опционалног дела критичког апарата.
[1] Овај текст је настао на основу нашег елабората „Предлог начела за критичко издање сабраних дела Иве Андрића” који је најпре усвојио Уређивачки одбор критичког издања дела Иве Андрића на свом првом радном састанку одржаном 25. октобра 2016. године, а затим и Управни одбор Задужбине Иве Андрића на својој седници одржаној 31. октобра 2016. Након усвајања текст је био доступан на сајту Задужбине Иве Андрића. Током рада приређивача на критичком приређивању пет збирки приповедака које је Иво Андрић сам приредио и објавио за свога живота, на састанцима приређивачког састава који су се одржавали сваке друге седмице, разрешавана су бројна новонастала питања у вези са критичким приређивањем обимне архивске грађе и извора тако да су – као што је у „Предлогу начела за критичко издање дела Иве Андрића” и назначено да ће бити урађено – начела допуњена оним решењима која су проистекла из непосредног рада на грађи. На основу свега тога урадили смо неколико додатака начелима критичког издања дела Иве Андрића. У овом тексту доносимо пресек основних начела које су сви приређивачи применили у домену општих начела приређивања. Начела која се овде доносе примарно су везана за приређивање уметничке прозе у оквиру критичког издања дела Иве Андрића.
[2] Овоме додајемо и Андрићеву збирку приповедака Кућа на осами која није објављена за његова живота јер је на њеном уобличењу писац радио до саме смрти те је она остала у рукопису.
[3] Радован Вучковић, Жанета Ђукић Перишић, Биљана Ђорђевић Мироња, „Критичко издање целокупних дела Иве Андрића. Елаборат”, Свеске Задужбине Иве Андрића, година XXXIV, свеска 32, Београд, 2015, стр. 39
[4] У архивској грађи која се у чува у Задужбини Иве Андрића (сигнатура 595) постоји преписка са Издавачко-књижарским подузећем „Младост” из Загреба, из које сазнајемо низ чињеница везаних за иницијативу и реализацију објављивања Андрићеве збирке кратких приповедака Лица. За нас је посебно занимљиво што на основу ове преписке можемо закључити да је писац сам осмислио садржај збирке, дао јој наслов, припремио рукопис од 21 приповетке и послао га издавачу, да је прегледао коректуре, да је коментарисао решење насловне стране збирке као и да је дао неколико сугестија у вези са пропратним коментарима о самој збирци. Јер, из дактилокопије писма од 25. октобра 1959. које је писац – како видимо из његове забелешке на дну дактилокопије – упутио уреднику Григору Витезу 26. октобра 1959. године, сазнајемо низ карактеристика будуће збирке које је писац, шаљући њеном издавачу рукопис, предочио. У дактилокопији Андрићевог писма Витезу од 21. фебруара 1960. године читамо: „Ви ми пишете о евентуалној „уводној речи”. Чини ми се да је ту мали неспоразум посреди. Нисам никад мислио да то буде нека уводна реч, него кратка издавачева (или редакторова) белешка техничке природе, за читаочеву оријентацију, негде на скромном месту. У тој белешци, као што сам Вам рекао, у мом писму од 28<.> новембра пр. г., могло би се рећи отприлике ово: Ове кратке приповетке, објављиване по дневним листовима и часописима, нису досада ушле ни у једну збирку Андрићевих приповедака. Изузетак чине два кратке приче („Коса” и „Сан и јава под грабићем”) које су објављене у збирци, али су ушле и овде као неопходан саставни део једног циклуса: и приповетка „Свечаност”, која излази овде први пут. То је све. Наравно, коначни састав (стил, правопис итд.) ове белешке остављам Вама, јер би се она и дала у име редакције или издавача, а не аутора. А уколико бисте желели да томе још нешто додате, ја немам ништа против, само ми пошаљите текст. Уколико бисте пак сматрали да таква белешка није потребна, и да може потпуно да изостане, ја сам и са тим унапред сагласан. То је можда и најједноставније!” У свом писму од 22. марта 1960. године Григор Витез наглашава: „Што се тиче оног текста – напомене, ми смо ставили само оно што сте Ви дали, али као напомену уредништва, без ознаке, али ијекавски, па то довољно говори да се одваја од осталог Вашег текста. То смо ставили на крају књиге. Мислим, да је то најбоље ријешење. Књига ће ваљда ускоро бити у завршној фази.” Међутим, даља преписка показује да је писац – судећи према дактилокопији Андрићевог писма Витезу од 3. априла 1960. године – одустао од оног дела текста-напомене који је предложио јер му се чинило да је у пратећем тексту који је написао Ото Шолц а у којем је као трећи, последњи пасус дат текст који је сам писац написао и предложио да иде као део уредничке или издавачке белешке, сувишно читаоце упознавати са овим детаљима: „Чему објашњавати појединости и говорити читаоцу издвојено и нарочито о две <нечитко, претпостављамо пре>штампане или једној нештампаној досад причи? Оно што је <нечитко, претпостављамо ре>чено у прва два, Шолцова, пасуса потпуно је довољно, а трећи исувише одудара од њих; стога бих га ја просто брисао.” Наш писац је предложио преобликовање другог пасуса тако што је у њега укључио нешто из трећег и био задовољан на тај начин формулисаном информацијом о збирци. Ако за будуће читаоце те информације нису биле важне, за приређиваче критичког издања ови подаци из преписке су драгоцени јер указују на генезу збирке приповедака и откривају финесе пишчевог обликовања једне целине од 21 приповетке. Напомена: сва писма из којих су навођени одломци, откуцана су на латиничној машини; одломцима из преписке које смо овде цитирали, појављују се само горњи наводници тако да смо ми ради читљивости на месту уводних наводника у цитату користили данас уобичајене такозване доње наводнике („) а не горње (”) који се у дактилокопији Андрићевих писама јављају услед типа писаће машине на којој су куцана. Ово важи за све наводе из Андрићеве преписке која није објављена или је ми доносимо из архивске грађе, сем уколико није другачије наглашено. Такође напомињемо да се у тупоугластим заградама италиком даје приређивачки коментар код места која су у дактилокопији нечитка или се доноси допуна интерпункције уколико је она изостала.
[5] Синиша Пауновић, „Пола века са Андрићем”, III део, Свеске Задужбине Иве Андрића, година XXIV, свеска 22, Београд, 2005, стр. 192
[6] „Иво Андрић – Гун Бергман, Београд 15. V 1962.”, у: „Преписка Иво Андрић и Гун Бергман (II)”, приредила Јасмина Нешковић, Свеске Задужбине Иве Андрића, година XI, свеска 8, Београд, 1992, стр. 33–34; Напомене: (1) Сви наводи из ове преписке дају се према овом издању. Преписка је објављена латиницом, а преводи које је урадила Јамсина Нешковић дати су у пратећим фуснотама ћирилицом. Ми цитате доносимо ћирилицом јер они имају аргументацијско–илустративни карактер; (2) У својим напоменама приређивач ове коресподенције, Јасмина Нешковић, наводи да је Георг Свенсон био уредник у издавачкој кући „Bonniers”.
[7] „Гун Бергман – Иви Андрићу, Стокхолм, 5. VI 1962.”, стр. 35
[8] „Иво Андрић – Гун Бергман Београд, 6. VII 1962.”, стр. 39–40. Иначе, на крају разматрања овог питања како насловити први том овог превода избора приповедака Иве Андрића на шведски језик, одлучено је да то буде управо према наслову приповетке Велетовци: „Разговарала сам са г. Свенсоном поводом наслова Ваше књиге. Обоје мислимо да је наслов Људи из Велетова, као на немачком, врло добар и на шведском. Онда смо одлучили да књигу тако и насловимо иако Вас нисмо поново питали за мишљење, јер је време да се уради насловна страна. Надам се да ћете бити задовољни.” („Гун Бергман – Иви Андрићу, Стокхолм, 8. VIII 1962.”, стр. 41)
[9] „Гун Бергман – Иви Андрићу, Стокхолм, 22. VIII 1963.”, стр. 71
[10] „Иво Андрић – Гун Бергман, Београд 25. VIII 1963.”, стр. 72
[11] О томе више у: „Преписка између Иве Андрића и Матице хрватске”, приредила Невена Тодоровић, Свеске Задужбине Иве Андрића, година XXX, свеска 28, Београд, 2011, стр. 21–50.
[12] „Матица хрватска – Иви Андрићу, Загреб, 10. III 1947.”, у: „Преписка између Иве Андрића и Матице хрватске”, приредила Невена Тодоровић, Свеске Задужбине Иве Андрића, година XXX, свеска 28, Београд, 2011, стр. 34. Напомена: сви наводи из ове преписке дају се према овом издању. Преписка је објављена латиницом. Ми цитате доносимо ћирилицом јер они имају аргументацијско-илустративни карактер.
[13] „Иво Андрић – Матици хрватској, Сарајево, 19. III 1947.”, стр. 35; Напомена: у питању је следеће издање Иво Андрић, Изабране приповетке, Свјетлост, Сарајево, 1945. У њему су објављене приповетке Мара милосница, Љубав у касаби, Аникина времена и Свадба.
[14] Из непотписане дактилокопије писма које је 18. августа 1862. године Иво Андрић упутио Ивану Братку сазнајемо одређене чињенице о раду на редактури првог издања пишчевих сабраних дела: „Надам се да ћу ове јесени моћи да дођем у Љубљању <sic!> и да, заједно са вашим редакторима, извршим преглед текстова за ново издање сабраних дела. Овдашњи редактори нису још завршили свој посао, такао <sic!> да је коначно утврђивање текста остало за месец октобар. Ја ћу свакако остати при свом мишљењу да, у начелу, есеји не улазе у ово издање.” (Архив САНУ, Историјска збирка 14433/ ИА 1501)
[15] Иво Андрић, Свеске, Сабрана дела Иве Андрића, књига седамнаеста, допуњено издање, приредили Вера Стојић, Петар Џаџић, Мухарем Первић, Радован Вучковић, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 407
[16] И. Андрић, Свеске, стр. 409
[17] Архивска грађа „Пословна преписка: Просвета (Београд)” у Задужбини Иве Андрића под сигнатуром 717. Судећи према сачуваној дактилокопији писма у једном од одговора на бројне молбе да ученицима средњих школа помогне у писању матурских и дипломских радова посвећених његовом делу, Иво Андрић IX том својих сабраних дела назива СВЕСКОМ: „Поред тога требало би прочитати можда свеску мојих сабраних дела која носи наслов „Деца”. (Из архивске грађе Задужбине Иве Андрића, сигнатура 652)
[18] И. Андрић, Свеске, стр. 413–414.
[19] У даљем тексту користићемо скраћенице за означавање наведених издања и то за Начела за критичка издања, САНУ, Београд, 1967. – НКИ, а за Душан Иванић, Основи текстологије. Увод у текстоогију нове српске књижевности, Београд, Народна књига/ Алфа, 2001. – ОТ.
[20] Д. С. Лихачов, Текстологија: кратак оглед, „Научна књига”, Београд, 1966; Hans Zeller, ”A New Approach to the Critical Constitution of Literary”, in: Studies in Bibliography, Bibliographical Society of the University of Virginia Stable, Vol. 28 (1975), pp. 231-264, URL: http://www.jstor.org/stable/40371616 ; Dirk Van Hulle, Textual Awareness: A Genetic Study of Late Manuscripts by Joyce, Proust, and Mann, University of Michigan, 2004; G. Thomas Tanselle, ”Problems and Accomplishments in the Editing of the Novel”, in: Studies in the Novel, Vol. 7, No. 3, TEXTUAL STUDIES IN THE NOVEL (fall 1975), pp. 323-360, The Johns Hopkins University Press Stable URL: http://www.jstor. org/stable/29531734; G. Thomas Tanselle, ”Recent Editorial Discussion and the Central Questions of Editing”, in: Studies in Bibliography, Bibliographical Society of the University of Virginia, Vol. 34 (1981), pp. 23-65, Stable URL: http://www.jstor.org/stable/40371733; G. Thomas Tanselle, ”The Editorial Problem of Final Authorial Intention”, in: Studies in Bibliography, Bibliographical Society of the University of Virginia, Vol. 29 (1976), pp. 167-211, Stable URL: http://www.jstor.org/stable/40371633;
[21] Упореди: „Вера Стојић — Иви Андрићу, Београд, 2. VII 1966.” у: „Једно писмо Вере Стојић Иви Андрићу и његов одговор”, Свеске Задужбине Иве Андрића, година VIII, свеска 6, Београд, 1990, стр. 348–349. Напомена: Приређивач овог писма, Жанета Ђукић Перишић, у напомени 6 која прати текст писма наводи: „Katarina Vermeulen-Dijamant – преводилац Андрићевих дела на холандски језик. Превела Травничку хронику, На Дрини ћуприју и још неколико других Андрићевих дела, заједно са Christinom W. Sangster-Warnaars.”
[22] Ibid, стр. 349
[23] Реч тек је додата руком у дактилограму писма, латиницом, хемијском оловком плаве боје. (Преписка Иво Андрић – Вера Стојић у архивској грађи Задужбине Иве Андрића)
[24] На доњој половини странице, хемијском оловком дописано писаним словима ћирилице у првом реду обично а у другом 24. II 1970.
[25] Гордана Барбуловић, Разговор са Ивом Андрићем, „Млади библиотекар”, 1970, год. XIV, бр. 22, стр. 2–3. Стране овог часописа на којима је објављен интервју чувају се у Личном фонду Иве Андрића Архив САНУ, Историјска збирка 14433/ИА 804.
[26] Г. Барбуловић, Нав. дело, стр. 3
[27] Сачувана писма Иве Андрића Вери Стојић која су саставни део архивске грађе Задужбине Иве Андрића, показују да је Андрић своја писма Вери Стојић каткад започињао следећим обраћањем: „Драги секретаре” (уп. „Иво Aндрић — Bepи Стојић, Рогашка Слатина, 23. VII 1957.”, у: „Иво Андрић и Вера Стојић. Сећања Вере Стојић. Преписка (1926–1969)”, приредила Жанета Ђукић Перишић, Свеске Задужбине Иве Андрића, година VII, свеска 5, Београд, 1988, стр. 81–82.
[28] У писму које је упутила Иви Андрићу 07.08.1945. Вера Стојић описује свој рад на коректури издања романа Травничка хроника. Уп: Архив САНУ, Историјска збирка 14433/ИА 4228; писмо је објављено у Свескама Задужбине Иве Андрића. (Уп. „Вера Стојић — Иви Андрићу, Београд, 7. VIII 1945.”, у: „Иво Андрић и Вера Стојић. Сећања Вере Стојић. Преписка (1926–1969)”, приредила Жанета Ђукић Перишић, Свеске Задужбине Иве Андрића, година VII, свеска 5, Београд, 1988, стр. 65–68.
[29] Уп. дактилокопија писма Иве Андрићу М. Идризовићу од 05.12.1973. године, (архивска грађа Задужбине Иве Андрића, 848).
[30] „Сећања Вере Стојић”, у: „Иво Андрић и Вера Стојић. Сећања Вере Стојић. Преписка (1926–1969)”, приредила Жанета Ђукић Перишић, Свеске Задужбине Иве Андрића, година VII, свеска 5, Београд, 1988, стр. 21–22.
[31] Архив САНУ, Историјска збирка 14433/ИА 173, [лист 79]; Напомена: наведени запис Андрић је укосо написао писаним словима ћирилице у осам редова.
[32] У питању је писмо Иве Андрића Ристи Трифковићу од 14. марта 1972. (архивска грађа Задужбине Иве Андрића, сигнатура 848).
[33] Овај извор се чува у архивској грађи Задужбине Иве Андрића, сигнатура 595.
[34] „Пристајем да „МЛАДОСТ” у библиотеци „ЈЕЛЕН” објави избор мојих приповедака, према списку који сте приложили Вашем писму, а узетих из едиције Сабраних дела.”
[35] Део реченице који гласи „а без икаквих језичких правописних и других измена.” подвучен је хемијском оловком плаве боје.
[36] Интерпункцијски знак запета (,) додат је руком, хемијском оловком плаве боје.
[37] Архив САНУ, Историјска збирка 14433/ИА 4276, [лист 26];
[38] Архив САНУ, Историјска збирка 14433/ИА 4276, [лист 25];
[39] Архив САНУ, Историјска збирка 14433/ИА 4276, [лист 85];
[40] У питању је објављивање романа Госпођица у оквиру сабраних дела Иве Андрића. (Иво Андрић, Госпођица, Сабрана дела Иве Андрића, књ. 3, приредили Петар Џаџић, Мухарем Первић, Просвета – Београд, Младост – Загреб, Свјетлост – Сарајево, Државна заложба Словеније – Љубљана, 1963)
[41] У питању је издање Иво Андрић, Госпођица, Изабрана дела, књ. 4, Просвета – Београд, Свјетлост – Сарајево, 1958.